Živimo svoje živote, nesvesni koliko je tuđih života utkano u njih. Koliko nas je prošlosti oblikovalo i koliko ćemo mi, jednog dana, postati deo nečije budućnosti

Aleksandra Kožul je direktorka komunikacija i marketinga u kompaniji NOVASTON, sa obrazovanjem stečenim na Fakultetu političkih nauka. Pored profesionalne karijere u oblasti komunikacija, marketinga i strateškog razvoja, svoja lična interesovanja za istoriju, tradiciju i kulturnu baštinu pretočila je u osnivanje udruženja „Čuvari nasleđa – Korak kroz vreme“. Kroz rad udruženja posvetila se istraživanju, očuvanju i savremenom predstavljanju kulturnog i istorijskog nasleđa, sa posebnim fokusom na povezivanje generacija i približavanje vrednosti prošlosti deci i mladima.

Za mene ovaj razgovor ima i jednu posebnu, ličnu dimenziju. Aleksandra i ja delimo iste porodične korene, deo istih uspomena i mnogo priča koje smo nasledile. Ali svaka od nas iz njih je ponela nešto svoje. Zato mi je posebno zanimljivo da kroz njen rad otkrivam i drugačiji pogled na ono što nam je zajedničko. Razgovarale smo o kolektivnom pamćenju, o istoriji koju poznajemo i onoj koju smo zaboravili, o sedam vekova Visokih Dečana, ali i o tome šta ćemo mi, kao generacija, ostaviti onima koji dolaze posle nas.

Šta je bio presudan trenutak u kojem ste osetili potrebu da osnujete udruženje „Čuvari nasleđa – Korak kroz vreme“? Da li je postojalo neko lično iskustvo koje je pokrenulo ovu ideju?

Teško pitanje. Ne mogu da kažem da je postojao jedan jedini trenutak. Više je to bio spoj putovanja, susreta sa ljudima i pitanja koja su se vremenom otvarala.

Posete Kosovu i Metohiji, a posebno susret sa manastirom Visoki Dečani, ostavile su snažan utisak na mene. To su mesta na kojima istorija nije nešto o čemu samo čitate u knjigama, već nešto što osećate i doživljavate. Upravo ta iskustva podstakla su me da se zapitam: Kuda idemo ako ne znamo ko smo i odakle dolazimo?

Na to su se nadovezala i neka sasvim lična iskustva. Moja ćerka je krenula na folklor i, posmatrajući je kako uči narodne igre, pesme i običaje, počela sam još više da razmišljam o tome šta zapravo prenosimo deci i koliko je važno da upoznaju tradiciju iz koje potiču. Čini mi se da su se poslednjih godina, u vremenu velikih promena i neizvesnosti, mnoge vrednosti pomerile u drugi plan. Tradicija, vera i kulturno nasleđe često se pominju, ali se ponekad zaboravlja njihovo pravo značenje i ono što nam pružaju: osećaj pripadnosti i povezanosti sa ljudima i vremenom iz kojeg dolazimo.

Želela sam da stvorimo nešto što neće postojati samo na papiru, već će povezivati ljude, institucije i priče

Tom razmišljanju pridružila se i jedna stara fotografija moje prababe i pradede. Dugo sam posmatrala njihova lica, pitajući se ko su bili, kakve su živote vodili, šta ih je činilo srećnim, čega su se plašili i o čemu su sanjali. Postala sam svesna koliko toga ne znam i koliko priča zauvek nestane zajedno sa ljudima koji su jedini mogli da ih ispričaju.

Sve su to bila iskustva koja su se postepeno povezivala i oblikovala ideju o udruženju. Želela sam da stvorimo nešto što neće postojati samo na papiru, već će povezivati ljude, institucije i priče, podsticati istraživanje i pomoći da važni tragovi prošlosti ne ostanu zaboravljeni.

U manifestu udruženja navodite da čuvanje nasleđa nije samo čuvanje prošlosti, već način da razumemo ko smo. Koliko, prema Vašem mišljenju, savremeni čovek zaista poznaje sopstvene korene?

Mislim da poznajemo mnogo manje nego što mislimo. Obično znamo ponešto o dve ili tri generacije unazad, znamo odakle su nam bake i deke, ali se tu priča često završava. Znamo imena, ali ne znamo uvek njihove živote.

Vraćam se ponovo na onu fotografiju. Ona nam otkriva lica naših predaka, ali ne i ono što su proživeli, čemu su se nadali, kakve su odluke donosili i šta im je bilo važno. Za to su nam potrebne priče, sačuvana pisma, fotografije i, pre svega, razgovori.

Naravno, ne mislim da treba da budemo zarobljenici prošlosti ili da je idealizujemo. Koreni treba da nam daju oslonac, a ne da nas sputavaju. Ali u vremenu u kojem mnogo pažnje posvećujemo tome kako se predstavljamo u digitalnom svetu, čini mi se da premalo vremena izdvajamo za upoznavanje sopstvene porodične i lokalne istorije. A upravo tu često možemo da pronađemo neke od odgovora na pitanja o tome ko smo i odakle dolazimo.

Da li kao društvo više zaboravljamo svoju istoriju ili je poznajemo kroz selektivne interpretacije koje su nam generacijama prenošene?

Mislim da je selektivno pamćenje možda veći problem od običnog zaborava. Ne pamtimo svi iste stvari, niti im pridajemo isti značaj. Često biramo šta ćemo da sačuvamo u sećanju, a šta ćemo prećutati ili ostaviti po strani.

Pogledajte samo porodice. U svakoj postoje priče koje se često prepričavaju, ali i teme o kojima se retko govori. Vremenom neke od tih priča postanu deo porodičnog identiteta, dok druge nestanu ili budu zaboravljene. Slični procesi postoje i u kolektivnom pamćenju.

Zato je važno da ne prihvatamo zdravo za gotovo sve što nasledimo kao priču. Treba da istražujemo izvore, postavljamo pitanja, slušamo različita svedočanstva i povezujemo činjenice. Lično sećanje je dragoceno jer nam otkriva kako su ljudi doživljavali svoje vreme, ali ne može biti jedino merilo kojim tumačimo istoriju.

Koliko su naše predstave o prošlosti oblikovane obrazovanjem, politikom, porodičnim pričama i kolektivnim iskustvima?

Veoma mnogo. Zanimljivo je da svoje prve predstave o prošlosti formiramo mnogo pre nego što kročimo u školsku klupu i otvorimo udžbenik istorije. Naš prvi „istorijski čas“ često je porodični razgovor, priča bake ili dede, fotografija koju gledamo dok nam neko objašnjava ko je na njoj i šta se nekada dogodilo.

Takve priče duboko se urezuju u nas i utiču na to kako kasnije razumemo svet. Na njih se nadovezuju obrazovanje, društveni kontekst i političke interpretacije prošlosti.

Treba da istražujemo izvore, postavljamo pitanja, slušamo različita svedočanstva i povezujemo činjenice

Upravo zato smatram da istoriju treba posmatrati iz više uglova. Ne da bismo relativizovali činjenice ili istinu, već da bismo bolje razumeli ljude, okolnosti i vreme u kojem su živeli. Važno je da naučimo da razlikujemo ono što pouzdano znamo, ono čega se sećamo i ono što smo tokom vremena prihvatili kao istinu.

Šta se događa sa jednim društvom kada izgubi kontinuitet sa sopstvenom prošlošću?

Gubi deo svog oslonca. Kada ne poznajemo istoriju mesta u kojem živimo, ljude koji su tu živeli pre nas, njihove običaje i način života, gubimo i jedan važan deo veze sa prostorom i zajednicom kojoj pripadamo.

Zamislite život u ulici čiju istoriju ne poznajete, u kući čije poreklo ne znate, okruženi običajima čije značenje više ne razumete. Možda su nam ti tragovi svakodnevno pred očima, ali bez znanja i interesovanja vremenom postaju nevidljivi.

S druge strane, ne mislim da treba da živimo okrenuti prošlosti. Nije poenta da žalimo za vremenom koje je prošlo, već da razumemo šta iz njega možemo da naučimo i koje vrednosti ima smisla preneti dalje. Ne želim da budemo generacija koja će samo govoriti o onome što je nestalo, već ona koja će prepoznati šta još možemo da sačuvamo, zabeležimo i podelimo sa budućim generacijama.

Manastir Visoki Dečani i njegov veliki jubilej bili su jedna od ključnih inspiracija za nastanak udruženja. Šta je upravo u priči o ovom manastiru za Vas imalo posebno značenje?

Pre dve godine sam prvi put posetila manastir Visoki Dečani. Sećam se da me je već pri prvom susretu obuzeo neki poseban, neobjašnjiv mir. Teško je to objasniti nekome ko tamo nije bio. Kao da se, čim prođete kroz manastirsku kapiju, malo udaljite od sveta koji ste ostavili iza sebe. Vreme kao da uspori, sve postane tiše i nekako drugačije. Dečani za mene nisu samo spomenik pod zaštitom UNESKO-a ili zadužbina Nemanjića iz 14. veka. To je mesto koje ostavlja trag u čoveku, bez obzira na to da li dolazi kao vernik ili jednostavno kao neko ko želi da upozna njegovu priču.

Oduševila me je arhitektura, taj neobičan spoj romaničkih i gotičkih uticaja sa raskošnim vizantijskim freskama. Dok posmatrate manastir, imate utisak da se tu susreću različiti svetovi, ali da jedan drugom ni na koji način ne smetaju. Naprotiv, kao da pripadaju jednoj celini. Od više od hiljadu slikarskih kompozicija, posebno mi je ostala u sećanju freska Hrista sa mačem u ruci. Dugo sam je posmatrala i pomislila da taj mač ne seče kožu, već zablude. Ne znam da li je to najpreciznije tumačenje te freske, ali to je bila moja prva asocijacija i nešto o čemu sam nastavila da razmišljam i nakon posete.

Neke stvari je teško opisati rečima. Morate ih doživeti.

Ali, možda su mi od svega najviše ostali u sećanju ljudi koje sam tamo upoznala, pre svega iguman Sava i jeromonah Petar. Način na koji su nam pričali o manastiru, njegovoj istoriji, freskama i svakodnevnom životu pomogao mi je da Dečane sagledam mnogo šire. Tada sam shvatila da to nije samo mesto koje svedoči o prošlosti, već manastir u kojem se i danas živi, radi, moli i čuva sve ono što je vekovima trajalo.

Mislim da nas je upravo taj prvi susret toliko inspirisao. Kada smo počeli da pripremamo projekat povodom sedam vekova manastira, koje obeležavamo 2027. godine, nismo želeli da se bavimo samo istorijom i značajnim datumima. Želeli smo da kroz fotografije, dokumentarne sadržaje i izložbu pokažemo i ono što se možda ne može pročitati u knjigama: atmosferu Dečana, ljude koji tamo žive i taj poseban mir koji ponesete sa sobom kada odete. Jer, neke stvari je teško opisati rečima. Morate ih doživeti.

Koliko je važno da se o Visokim Dečanima govori ne samo kao o verskom objektu već i kao o kulturnom i istorijskom nasleđu od šireg značaja?

Mnogo je važno, jer Visoke Dečane ne možemo da posmatramo samo iz jednog ugla. Oni su pre svega živa svetinja i mesto molitve, ali su istovremeno i izuzetan spomenik svetske srednjovekovne umetnosti, arhitekture i istorije. U njima se čuvaju priče o ljudima, vremenu u kojem su nastali, umetnicima koji su ih stvarali i generacijama koje su ih čuvale. U Dečanima su mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog, izuzetan freskopis sa više od hiljadu slikarskih kompozicija, srednjovekovne povelje, rukopisi, predmeti i brojna svedočanstva o vremenu u kojem je manastir nastao i o vekovima koji su usledili. Svaki od tih tragova nosi deo naše istorije i govori o znanju, veštini i duhovnom životu ljudi koji su ih stvarali i čuvali.

Volela bih da Dečane upoznaju i ljudi koji nisu pravoslavne vere, koji možda nikada nisu imali priliku da posete manastir ili da saznaju nešto više o njemu. Jer, kada stanete pred njegove freske, upoznate njegovu arhitekturu i čujete priče o ljudima koji tamo žive, teško je ostati ravnodušan. To je nasleđe koje ima šta da kaže svima nama, bez obzira na to odakle dolazimo i kojoj tradiciji pripadamo.

Za mene je važno da o takvim mestima govorimo otvoreno, da ih približimo ljudima i podstaknemo interesovanje, posebno kod mladih. Jer, ne možemo očekivati da neko čuva i poštuje nešto što nikada nije imao priliku da upozna i razume. A upravo u tome vidim i jedan od zadataka našeg udruženja.

Kako zainteresovati mlađe generacije za kulturnu istoriju u vremenima u kojima se pažnja meri sekundama, a sadržaji se smenjuju gotovo trenutno?

Tako što ćemo prestati da očekujemo da im prošlost predstavljamo na isti način na koji smo je mi upoznavali. Mlade generacije odrastaju u drugačijem medijskom i tehnološkom okruženju i važno je da to razumemo.

Ako im kulturno nasleđe predstavimo kao niz datuma, imena i istorijskih činjenica koje treba da zapamte, teško ćemo probuditi njihovo interesovanje. Ali ako im damo priliku da sami istražuju, fotografišu, snimaju, razgovaraju sa starijima, otkrivaju priče o svom kraju i predstave ih na način koji im je blizak, onda se odnos prema prošlosti menja.

Upravo zbog toga pokrećemo klub „Tragači kroz vreme“, namenjen deci i mladima. Želimo da im pružimo priliku da budu istraživači, a ne samo slušaoci. Verujem da mladi nisu nezainteresovani za prošlost, već da im je potrebno ponuditi način da je dožive kao nešto što ima veze sa njihovim životom i svetom u kojem odrastaju.

Kako običan čovek može da doprinese očuvanju kulturnog nasleđa, čak i ako nije istoričar, istraživač ili stručnjak iz oblasti kulture?

Tako što će početi od onoga što mu je najbliže. Nasleđe nije samo u muzejima, arhivima i spomenicima. Ono se nalazi i u našim domovima, porodičnim fotografijama, starim pismima, predmetima, receptima, običajima i pričama koje se prenose s generacije na generaciju.

Dovoljno je da otvorimo kutiju sa starim fotografijama, pitamo baku ili dedu kako su živeli njihovi roditelji, zabeležimo priču o nekom porodičnom običaju ili sačuvamo pismo koje bi inače moglo da bude izgubljeno. To su mali, ali dragoceni delovi naše zajedničke istorije.

Ne moramo svi biti stručnjaci da bismo doprineli očuvanju nasleđa. Važno je da prepoznamo njegovu vrednost i da ne čekamo da neko drugi napravi prvi korak. Zato razvijamo i „Mrežu nasleđa“, platformu koja povezuje ustanove, organizacije i pojedince koji se bave istraživanjem, očuvanjem i predstavljanjem nasleđa. Želimo da omogućimo da se znanje, iskustva i priče razmenjuju i postanu dostupni široj javnosti.

 Kada bi neko za sto godina pronašao jednu Vašu fotografiju, kao što ste Vi pronašli fotografiju svojih predaka, šta biste želeli da sazna o Vama i vremenu u kojem ste živeli?

Volela bih da neko, gledajući tu fotografiju, oseti radoznalost. Da se zapita ko sam bila, šta mi je bilo važno, čemu sam se nadala i šta me je navelo da pokrenem „Čuvare nasleđa“. Kada sam ja držala u rukama fotografiju svoje prababe i pradede, dugo sam posmatrala njihova lica pokušavajući da zamislim njihove živote. Šta ih je radovalo, šta brinulo, o čemu su sanjali? Tada sam postala svesna koliko malo znam o ljudima od kojih potičem, ali i koliko mi je ta fotografija otvorila jedan novi svet i probudila želju da saznam više.

Mislim da je to važno i danas. Živimo u vremenu u kojem možemo da zabeležimo gotovo svaki trenutak, ali to ne znači da ćemo sačuvati i priču koja stoji iza njega. Volela bih da buduće generacije, pored fotografija i dokumenata, imaju i priče koje će im pomoći da razumeju ljude i vreme u kojem su živeli.

A kada bi taj neko, sto godina kasnije, poželeo da sazna nešto više o meni, volela bih da otkrije da sam bila jedna od onih koji nisu želeli da se važne priče zaborave. Da sam verovala da svako vreme ima nešto vredno što treba sačuvati. I da sam, na svoj način, pokušala da ostavim nešto onima koji dolaze posle nas.

Pročitaj i: Visoki Dečani: Arhitektura tišine i mermerni kodovi istorije

Tekst i foto: Jasmina Stojanović