Verujem da svi imamo trenutke kada se udaljimo od sebe. Život ima svoj ritam, talas, taj prirodan sled promena intenziteta

Iako sam ga zamišljala kao stalnu uzlaznu liniju, pronalazio je način da me uveri u suprotno. Menjao se u fazama. Faza, sa tom rečju rezoniram. Ona u kojoj sa vrha talasa pljusneš u vodu, pa ostaneš da se boriš za dah. Ona u kojoj se pitaš kako si uopšte dospela tu, kad je još juče sve delovalo lako.

Meni je trebalo vremena da prihvatim taj ritam. Uvek je postojao neki bunt i otpor u meni, mora li pad da sledi visinu? Verovala sam da je smisao u tome da uvek ostaneš na vrhu i (o)držiš sve pod kontrolom. Kroz bezbroj ponavljanja tog sleda shvatila sam da nije poenta u borbi, već u povratku. U tome da umem da se vratim sebi, i kada me život spusti, i kada me podigne. Da ostanem tu, u svom dahu. Negde sam pisala da sam zagovornik kineske drevne mudrosti “I ovo će proći”. Ali, kao i većina, ponekad zaboravim svoju sopstvenu mantru koja ohrabljuje. Proći će, ali šta mogu sada? Šta je važno dok traje?

Upravo tu počinje priča o fokusu, kao povratku sebi. Fokus nije samo način razmišljanja, fokus je stanje. Priča o fokusu uvek je priča o našem unutrašnjem stanju, o tome kako se osećamo i kako posmatramo svet. Kažu da ljudi najčešće dobiju upravo ono ka čemu ide njihova pažnja, i dobro i loše. Zato je potrebna naša voljnost da zastanemo, oslušnemo i proverimo gde nam odlazi energija i šta uopšte hranimo svojim mislima. Fokus nas usmerava, pokreće nas ka akciji i postavlja pitanje: „Šta sada mogu da uradim u svoju korist?“ Kada fokusa nema, skliznemo u bilo šta, u beskorisne misli, u lutanje, u prepuštanje onome što nam ne koristi. Zato je povratak fokusu zapravo povratak sebi,  vraćanje svoje pažnje na ono što možemo, na ono što jeste, na ono što nam donosi mir.

Fokus nije samo način razmišljanja, fokus je stanje

Gledajući po drugi put film „Nyad“, o Dianinom životu i težnji da prepliva more između Kube i Floride, našla sam potvrdu da usled godina upornosti, neuspeha, ponovnih pokušaja, fokus nije samo koncentracija na cilj, nego stalno vraćanje na ono unutrašnje „zašto“. Na ono ko si dok traje borba. Kao i život, i fokus ima ritam, izgubiš ga, vratiš ga. Padneš u sumnju, vratiš se na veru. Telo kaže “ne mogu”, ali ti unutrašnje stanje kaže “idi još malo”. Kako se fokusom vratiti sebi?

Najlakše bi mi bilo da kažem isključite telefon i idite na planinu, jer nije da nisam baš to uradila. Međutim, nije dalo rezultata, to više liči na beg od svakodnevnice, negiranje onoga što jeste i kratkotrajno je. Daj sebi dozvolu i odobrenje da te je izbacilo iz ravnoteže. Ne moraš biti čelična. Kad prihvatiš da je normalno reagovati, fokus se brže vraća jer ne trošiš energiju na perfekcionizam. Okej je ne biti okej i pričati o tome. Za ovo mi je trebalo vremena da shvatim, opirala sam se i umaralo je, jer manje vrediš ako nisi u ravnoteži, što je apsolutno netačno. Ono što te drži u fokusu jeste pisanje. Pisanje kao pražnjenje glave, svakodnevo. Nazivanje stvari pravim imenom. Oslobađajuće je izraziti svoje misle i osećanja kroz pisanu reč. Priznaješ, prihvataš i posmatraš.

Svaka analiza je pogreška koja te vodi sve dublje i dublje, u vir strahova, brige, razočaranja i pogrešnih očekivanja.Napravi mali zadatak koji ti vraća ritam. Ne važno. Ne veliko. Neka su to mali svakodnevni rituali, šolja čaja, petominutna šetnja, slušanje određene muzike, čitanje. I najvažnije, rekla bih, disanje. Ne komplikovano, ne tehnike, ne brojanje. Samo da osetiš da te dah vraća tamo gde ti je telo kad ti misli odlutaju. Udah kao „prikupljam se“, izdah kao „otpuštam“. Jedan, drugi, treći… i već si malo bliže sebi nego pre minut.

Pročitaj i: Psihologija osuđivanja: od čega zapravo bežimo?

Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Freepik