Da li fokus treba da nam bude na postavljanju granica ili pak na nama samima i onome što komuniciramo kao svoju istinu, gde će se automatski i granice postaviti, kada uzmemo slobodu koja nam pripada?

U poslednje vreme dosta nailazim na temu postavljanja granica. Uglavnom se govori o tome koliko je veština postavljanja granica izuzetno važna za naše mentalno zdravlje i da tako čuvamo sebe i gradimo zdravije odnose. I meni je, kao nekome ko je empata, saosećajna osoba koja lako može da se poveže s potpuno nepoznatim ljudima i intutivno osećam njihov bol, patnju ili ono kroz šta prolaze, to zazvučalo upravo kao „lek“ koji treba redovno da uzimam kako bih postigla balans da ne budem svakodnevno raznesena tuđom patnjom.

I tako na tragu istraživanja postavljanja granica, traženja balansa u svemu tome i osećaja ponekad kao da sam u ratu, i da neko konstantno pokušava da naruši te moje granice, sam se dovela u situaciju da s jedne strane osećam frustraciju što tek sad saznajem za te granice u 45-oj godini života, a s druge, pak osećam da nisam baš sigurna da su granice ono što je meni potrebno. Ili ne ono na šta želim da stavim fokus u želji da mi odnosi budu zdravi i stabilni.

Naime, ja ne želim da se „odsečem“ od drugih ljudi i propustim da doživim neka životna iskustva samo zato što neko pokuša da naruši moje granice onim što od mene traži ili time kako se ponaša. Naravno, tu je svakako aspekt da ne želimo da nas neko tretira na način koji nam je neprihvatljiv i da mi zbog toga kako smo vaspitani ili koji vrednosni sistem imamo instiliran u nama, dozvoljavamo da neko gazi preko naših osećanja, a da mi na to ćutimo zarad mira, ili nečeg drugog.

Kada govorimo o granicama, meni se zapravo kristališe polje slobode, istinske slobode koju osećam u odnosima koje imam

U duhu jasnoće, koju su mi četrdesete donele, jasnoća se i na tom polju iskristalisala. Ne osećam opterećenje zato što polazim od toga da sebe poštujem, volim i pazim. I ako neko može da pokuša da me tretira na način koji je meni neprihvatljiv i koji osećam da ne zaslužujem, sve dok ja ne napuštam sebe, ne ostavljam ni prostor da takav odnos opstane.

Stoga, kada govorimo o granicama, meni se zapravo kristališe polje slobode, istinske slobode koju osećam u odnosima koje imam, jer nastupam autentično, onako kako se zaista osećam, a polazeći od ljubavi kako prema sebi tako i prema drugima.

Kada želim kažem da, kada ne želim kažem ne, i ne razmišljam ali ne ulazim u dubioze da li neko prelazi granice ili ne. Jednostavno, ne napuštam sebe pre svega i to kako se osećam, ali i ne biram sebe tako da poništavam druge. Ne polazim od stanovišta da „lupam“ drugima granice, već da poštujem sebe i odnose koje imam i balansom razumevanja i saosećanjem za sebe i druge idem kroz život bez potreba da se osećam ugroženo ili da bi neko mogao da me ugrozi.  I to mi donosi relaksiranost i prestanak osećaja frustracije i razmišljanja da li je granica dovoljno čvrsta i jasna. Jer kada je naša unutrašnja sloboda tu, niko i ništa je ne može narušiti.

Stoga, fokus mi nije na postavljanju granica već na tome da ne napustim sebe. Koliko puta je zapravo situacija u kojoj smo smatrali da neko narušava naše granice, zapravo bila situacija u kojoj smo mi napuštali sebe?

Tekst: Tanja Nježić / Foto: Pexels