U snovima susrećemo one koje na javi ne možemo
Nosila je nešto što bi moglo biti venčanica, ili ceremonijalna haljina. Ili posebna odežda za ritual znan jedino toj čudnoj civilizaciji kraj mora koja je prethodila svim sada znanim tradicijama. Boje su se prelivale, od pastelno roze do biserno bele. Bila je to haljina, ili venčanica, ili ritualna odežda neopisiva za današnje moderno vreme – u trakama koje nisu trake već venci, u materijalima koji nisu materijali već niti, padala je oko nje i obavijala ju je, letela na vetru kao da je njena kosa, kao da je deo njenog tela, kao da je cela ta čudesna odeća ispunjena ukrasima koje je sa ove vremenske distance teško opisati – da li je to bio nakit? Ili svetlost? Ili ritualni znaci, slova predistorijskog pisma, zaboravljenog, utopljenog u današnje jezike, neprepoznatljivog ali prvog među svima.
Spremala se ta prelepa žena za neki poseban čin, koračala je uspravno, pamtim joj oči krupne crne i lepotu nikad viđenu na zemlji. Nekada je možete prepoznati u dubini pogleda retkih žena koje se sećaju kako je nekada bilo kada su zemljom hodale ove divovske volšebnice, hrabre i stamene. Spremala se za neki poseban uspeh, za neki poseban uspon, za neku posebnu osobu. Hodala je po obali mora bosa. Obalu je zagrlio pramac ili brod ili letelica ili nešto što je postojalo nekada davno i sada nemamo poređenje, ovde, za to. Ona je hodala ka tim ljudima, on je išao na drugu stranu. Kako su se razdvajali sve više, tako je more sve više besnelo i penilo i pena sa talasa je grlila drvo. Ili metal, ili materijal koji se odupire vremenu, pričama, jeziku i ljudima.
Boje su se prelivale, od pastelno roze do biserno bele. Bila je to haljina, ili venčanica, ili ritualna odežda neopisiva za današnje moderno vreme
Ona je koračala u jednom smeru, sve teže i sve sporije, osvrćući se da ga vidi, barem nekim delom, barem krajičkom oka. Oko nje su letele tkanine, ili ptice, ili niti, ili kosa. Crna kao mastilo oktopoda pušteno u plavetnilu duboke vode. On je posrtao, ustajao, stapao se sa horizontom. Nisu znali ni kako, ni zašto, ni zbog čega tako treba, osim da treba i da nijedno od njih dvoje više ne može nazad. More je sve više besnelo. Njena hrabrost je kopnila, njena sigurnost nestajala, ljudi su se oko nje gurali, podizali čaše ili samo ruke, ili su to bili zagrljaji u koje su se oni utapali, a ona ostajala zagledana u penu koja joj se približavala i postajala sve gušća.
Koga je to ostavila za sobom? Kome se to neće vratiti ta čarobnica, vladarka nekog prevremenog vremena, od koje je sve počelo. Sva dalja obećanja, sve dalje predaje, svi dalji koraci po morskim obalama na kojima se traže stopala da se (su)sretnu sa nekim. Ko je taj ko (ne) dolazi? Na horizontu se nazire silueta koja je uvek okrenuta, uvek daleko. Da li je to brod koji se ljulja i koji odmiče? Ili je to preostali zrak sunca koji topi talase i šalje ih crvene ka nama da ih dočekamo.
Nosila je nešto što je bila haljina neponovljiva za crtanje, neprepričljiva, neuhvatljiva, nedokučiva, i dok sam otvarala oči, osećajući još u grudima titranje srca u ritmu te vesele muzike, svima sem njoj, vesele svima sem meni, osećajući prve zrake jutarnjeg sunca, zaboravljajući tu zemlju mora koja je postojala (znam) nekada davno, pre sećanja, ta žena je ostala u mom snu, ali izašla iz svoje drevne priče o početku ljubavi koja se poput bisera nizala na moj ženski rodoslov.
Upoznala sam je, prapočetak svih početaka, videla sam kako su počele te priče mojih baka i prabaka, i dok sam još grabila deliće sna, lovila ih po uglovima očiju, čvrsto stezala rubove sećanja na zemlju kakva je nekada bila, sva buka sveta kakav danas postoji je lagano prodirala u sobu, poput one morske vode koja je potapala brod. Navirale su kočnice, dovikivanja majstora u susednom stanu koji se renovira, zaškripale su cevi jutarnjeg umivanja, zazveckale šoljice i pod prekrivač se uvukao miris sveže kafe.
Svet kakav postoji je prodirao u kapke i otvorila sam ih. More i so, pena i ćutanja su ostali u mojim rukama, nevidljivi.
Pročitaj i: Zlatna senka
Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Freepik
