Drevna fonosemantika počiva na uverenju da zvuk nije potpuno neutralan, već da svojim fizičkim izgovorom može da podražava kvalitet onoga što označava

Grčki alfabet nije bio samo sredstvo pisanja već mesto na kojem su se sastajali glas, broj, slika, kosmos i proročanstvo a slovo nije uvek bilo shvatano kao samo grafički znak: moglo je istovremeno biti glas, broj, slika, sredstvo mišljenja, proročki ključ i ritualna radnja. Njegova mističnost nije nužno ležala u jednom skrivenom prevodu svakog znaka, već u ideji da pravilno izgovorena, napisana i raspoređena reč može povezati čovekov dah, mišljenje i kosmički poredak.

„Posmatrajući zasebno svako od dvadeset četiri slova grčkog alfabeta, u skladu sa njegovim osobenim i samostalnim grafičkim i zvučnim postojanjem, možemo izvesti utemeljene zaključke o njihovoj unutrašnjoj prirodi i dinamici„, piše Aleksandros H. Miciu u zbirici radova „Snaga simbola“, urednika Jorgosa Joanidisa. „Slova nisu samo znaci sporazumevanja ili instinktivni slikovni amblemi. Ne budimo naivni. Slova odlikuje snažan istorijski kontinuitet i filozofski identitet, što potvrđuju njihova postojanost i upotrebljivost kroz prostor i vreme“, ističe Aleksandros.  „Simbolička nijansa slova svakako je uzajamno povezana sa prirodnim obrascem i usklađena sa zahtevima okruženja koje nas oblikuje. Upravo zato su ovi simboli uspeli da opstanu u neprekinutom toku prostora i vremena.“

Slova nisu samo znaci sporazumevanja ili instinktivni slikovni amblemi. Ne budimo naivni

Jezički simboli grčke kulture neraskidivo su isprepletani sa tokom našeg sveta. Manolis Glezos veliki značaj pridaje proučavanju lingvistike i protivi se stavu o „indoevropskom jeziku“. „U svojim istraživanjima zaključuje da su jezički simboli Grka nastali oponašanjem zvukova prirodnog i ljudskog okruženja. Ti simboli poseduju prilagodljivost koja im omogućava da se razvijaju ovde već hiljadama godina“, ističe Aleksandros H. Miciu. „Prema njegovom mišljenju, ovi simboli povezani su sa funkcijama naših čulnih organa i prevazilaze prostorno-vremenska rastojanja. Stoga međusobno obrazuju savršeno ljudsko misaono oruđe. Prema Glezosu, problem sa kojim smo danas pozvani da se suočimo jeste otuđenje čoveka od jezičkog mišljenja.“

Priroda grčkih slova

Aleksandros H. Miciu ističe sledeća tumačenja grčkih slova:

Alfa, odnosno A, pojavljuje kao vrh koji označava oštricu i izražava uspon.

Beta, odnosno B, zvučno predstavlja, a grafički prikazuje tok koji se širi bočnim potiskom.

Gama, odnosno Γ, simbol je koji potiče od ugla, otuda i naziv gra-ma, kao „slovo“ proisteklo iz pisanja. Njegova grafička struktura i zvuk pri izgovoru izražavaju delimičan uzlazni potisak, onaj koji predstavlja zemaljsko i obuzdano kretanje.

Delta, odnosno Δ, grafički je predstavljena trouglom, po pravilu jednakokrakim, koji prikazuje stabilnost i jednakost, a istovremeno izražava postojan uspon.

Epsilon, odnosno E, predstavlja vrh okrenut ulevo, koji simbolizuje usmeravanje jedinstva između tri puta što prolaze kroz prošlost, sadašnjost i budućnost, unutar prostorno-vremenskog puta Prirode.

Zeta, odnosno Z, simbolizuje skladno uravnoteženu strukturu usmerenu ulevo, sa linijama raspoređenim u jednakim razmacima kao simbol životne harmonije.

Ita, odnosno H, predstavlja dve paralelne vertikale povezane poprečnom linijom, gradeći prošireni oblik slova I, osnovne jedinice linearnog alfabetskog sistema.

Teta, odnosno Θ, grafički izražava zaobljeno, upareno i međusobno ukršteno jedinstvo četiri jedinice koje sačinjavaju tetraktis (1 + 2 + 3 + 4) unutar celine prirodnih stvari.

Jota, odnosno I, predstavlja trenutnost, postojano „I“, zvučno-grafičku jedinstvenost koja u govoru deluje kao katalizator, stvarajući usmene i pisane jezičke celine.

Kapa, odnosno K, simbolizuje kretanje ulevo, koje ima postojan karakter i ostvaruje se kao izraz prvenstveno zajedničkog elementa unutar šire pokretljivosti.

Lambda, odnosno Λ, simbolizuje jasno usmereno kretanje nagore, koje se u izgovoru oseća kroz podizanje jezika, a u pisanju prati uzlazni pokret ruke.

Mi, odnosno M, tačku trenutnog usredsređivanja, koncentraciju, referentnu tačku određenu konkretnom i stabilnom osnovom. Predstavlja uzlazni pokret koji dostiže svoj vrhunac i završava se u jasno određenoj tački.

Ni, odnosno N, grafički dve paralelne vertikale povezane dijagonalnom linijom, takođe usmerenu ulevo, pa samim tim pozitivnog energetskog tona, poput slova Z. Predstavlja oštro usredsređivanje na referentnu tačku koja nas zanima u pisanom ili usmenom govoru.

Ksi, odnosno Ξ, redstavlja oštar i iznenadan presek paralelnih linija, objedinjujući komplementarna svojstva slova K i S.

Omikron, odnosno O, jeste slovo koje zvučno i grafički izražava apsolutnu ideju celovitosti i dovršenosti, kroz trenutni kružni pokret naše ruke. Njegov zapis tačno prikazuje pokret usta pri izgovoru ovog znaka.

Pi, odnosno Π, simbolizuje kapiju, otvorenu osnovu sa odgovarajućim određenim okvirom, stabilan ulaz i utvrđen prolaz ka pojmovnoj celini. Čak i pokret naših usta pri izgovaranju ovog simbola obrazuje kapiju.

Ro, odnosno P, predstavlja tok koji nije neodređen, već je, naprotiv, određen i određujući u svom kretanju. Konkretnije, simbolizuje proticanje, napredovanje i struju kretanja unapred.

Sigma, odnosno Σ, kako otkriva i samo ime ovog arhetipskog simbola, predstavlja proizvod zviždućeg zvučno-misaonog kretanja: sig-ma. Sigma izražava munjevito, potisno strujanje usredsređeno na određenu referentnu tačku. Zbog toga se sigma još u antičko doba često oblikovala poput simbola koji i danas predstavlja munju.

Taf, odnosno T, izgovara se presekom u jezičko-misaonom izrazu, kojim se iskazuje stabilnost, i simbolizuje osnovu na veoma precizno određenom zvučno-misaonom mestu.

Ipsilon, odnosno Y, simbolizuje bočni presek u bočnom uzlaznom izrazu našeg govora. To je „I“ – visoko i vitko – koje ima sopstveno skladno kretanje nagore.

Fi, odnosno Φ, predstavlja sopstveni izdvojeni i opšti tok, sa blagom i prijatnom simetrijom, koju otkriva njegov vertikalno presečeni grafički prikaz.

Hi, odnosno X, u svakom pogledu sadrži simetričan, harmoničan i proporcionalan presek. Predstavlja ukrštanje zvukova i značenja kroz oblik zasnovan na svojstvu koje postoji u sveprisutnom telu celine. To je krstoliki simbol, krst bočno postavljen na površinu stvaranja. Ne zaboravimo da je jednakokraki krst drevni solarni simbol koji nosi značenje ravnoteže, jednakosti, jedinstva i susreta vertikalnog i horizontalnog kosmičkog puta.

Psi, odnosno Ψ, sastoji se od „P“, „S“ i „I“. Zbir P + S + I daje Ψ. Reč je o savršenom spoju simetrične stabilnosti, usredsređenog toka i konkretne jedinstvenosti unutar zemaljske stvarnosti.

Najzad, dvadeset četvrti linearni simbol grčkog alfabeta, omega, odnosno Ω, dovršava zvučno-misaono i slikovno-grafičko jedinstvo slova. Ω stoji nasuprot slovu O, svojoj matici. Simbolizuje veliku celinu, sa otvorom u osnovi. Takva formacija daje mu svojstvo nenadmašne stabilnosti. U samom izgovoru ovog znaka uočava se jezičko-misaono udvostručavanje celovitog izraza.

Svi elementi unutrašnje i kosmičke filozofije i pojmovnosti dvadeset četiri slova savremenog grčkog alfabeta, kako smo ih neposredno prethodno razmotrili, proističu iz njihovog grafičkog prikaza i jezičkog izgovora. Njihova misaona, zvučna i grafička osnova omogućava odgonetanje njihove prirodne strukture.

Platonovo tumačenje simbola grčkog jezika

„Platon je veliki značaj pridavao skrivenom značenju koje bi mogli posedovati grčki jezički simboli“, piše Aleksandros H. Miciu. „Budući da je bio pod uticajem pitagorejske tradicije, pokušao je da protumači njihovu dublju prirodu. Svoje pristupe iznosi prvenstveno u delu Kratil. Iz više razloga ova knjiga bi se mogla smatrati prvim lingvističkim priručnikom u svetskoj istoriji.“

U Kratilu Platon pojedinim glasovima pripisuje sposobnost da svojim zvukom i načinom izgovora oponašaju određene osobine stvarnosti. Tako slovo R, zbog snažnog treperenja jezika, povezuje sa kretanjem, tokom, zamahom i silovitim radnjama, što prepoznaje u grčkim rečima koje znače „teći“, „udarati“, „lomiti“, „razdirati“, „usitnjavati“ ili „vrteti“. Nasuprot tome, glas I za njega izražava lakoću, brzinu i sposobnost prodiranja, pa ga pronalazi u rečima koje označavaju odlaženje, hitanje i pokretanje napred. Platon, dakle, smatra da slova nisu sasvim proizvoljni znaci, već da njihov zvuk i fizički pokret govornih organa mogu da odražavaju prirodu radnje koju određena reč označava.

„Atinski filozof tvrdi da slovo I simbolizuje sve što je lako i ima sposobnost da prodre kroz sve stvari. Na osnovu toga zaključuje da se reči ienai i iesthai — „hitati“, „baciti se“ — uvode slovom I“, piše Aleksandros. „Slova Φ, Ψ, Σ i Z opisuje kao „izdisajna slova“, jer pri njihovom izgovoru izduvavamo vazduh. Ona simbolizuju određena svojstva, poput duvanja, hladnoće, vreline, potresanja sa kojim su povezani glagol „tresti se“ i imenica „zemljotres“ — kao i mnoge druge reči koje sadrže slična svojstva. Pored toga, primećuje da su ova slova neophodna svuda gde se pri govoru javlja strujanje vazduha.

Za svako biće nastaju imena u skladu sa njegovim osobinama

Veoma je važno i njegovo mišljenje o energiji koju sadrže slova D i T, pri čijem se izgovoru jezik pritiska uz zube. Upravo takav izgovor smatra neophodnim kako bi se u govoru predstavili vezivanje i mirovanje.

Platon veliku važnost pridaje slovu L. Prema njegovom mišljenju, pri izgovoru ovog slova jezik klizi kroz usnu duplju. Upravo zato se L nalazi u rečima koje označavaju glatko, klizavo, masno, lepljivo, kao i druga slična svojstva.

Platon takođe primećuje da snažno klizanje jezika koje proizvodi L obuzdava snaga slova G. Stoga u rečima koje znače lepljivo, slatko, sluzavo i u drugim sličnim rečima nalazimo kombinaciju slova G i L.

Još jedno Platonovo zapažanje o unutrašnjim svojstvima slova odnosi se na energičan glas slova N, koje je nazalno i izgovara se tako što se meko nepce spušta, omogućavajući vazduhu iz daha da odjekuje u šupljini nozdrva. U Platonovom lingvističkom shvatanju N simbolizuje unutrašnje, što je karakteristično za reči koje sadrže N.

U vezi sa slovom A, zaključio je da je ono prikladno za reč megas („veliki“), a na osnovu istog shvatanja tvrdio je da je H prikladno za reč mekos („dužina“), jer su oba slova, A i H, duga.

Još jedno Platonovo lingvističko zapažanje tiče se svojstva slova O. Prema njegovom mišljenju, O je neophodno kako bi se simbolizovala zaobljenost. Kao karakterističan dokaz navodi da se ono pretežno nalazi u reči  γογγύλον, koja znači „okruglo“.

Uopšteno govoreći, autor u svom poznatom dijalogu, nazvanom po filozofu Kratilu – Heraklitovom učeniku i Platonovom učitelju — tvrdi da grčka tradicija ili „jezički zakonodavac“, kako ga sam naziva, koristi slova i slogove da simbolizuje određena svojstva. Na taj način, za svako biće nastaju imena u skladu sa njegovim osobinama. To je polazna tačka za sastavljanje svih imena na osnovu dvadeset četiri simbolička elementa grčkog alfabeta. Upravo se u tome, prema Platonovom mišljenju, nalazi pravilnost nadevanja imena. Bez obzira na to da li neko Platonove pretpostavke smatra utemeljenim ili ne, činjenica je da ocena ovog atinskog mislioca kao prvog lingviste u istoriji nije sasvim promašena.“

Alfabet kao proročište

Postojala je i stvarna antička praksa gramatomantije — proricanja pomoću slova. U Maloj Aziji pronađeni su natpisi, uglavnom iz drugog i trećeg veka nove ere, koji svakom od 24 slova pridružuju po jednu proročku rečenicu. Pitanje bi se postavilo Apolonu ili Hermesu, a zatim bi se kockicama, astragalima, žrebom ili pločicama biralo određeno slovo. Dobijeno slovo upućivalo je na stih koji sadrži odgovor. Takvi natpisi pronađeni su u Likiji, Pamfiliji i Pisidiji, uključujući Limiru i Olimp. To je važan dokaz da veza alfabeta i proricanja nije samo moderna ezoterijska rekonstrukcija.

Svaki odgovor počinjao je rečju čije je početno slovo odgovaralo izvučenom znaku. Na primer, prema sačuvanoj tradiciji:

Α je povezivana sa izjavom da će se nešto dogoditi uz pomoć Apolona;
Θ sa porukom da bogovi pružaju pomoć;
Ν sa upozorenjem na sukob;
Υ sa znakom povoljnog događaja;
Ω sa zaključkom da će žetva biti dobra.

Ovde slovo nema potpuno samostalno metafizičko značenje. Ono funkcioniše kao ključ koji otvara određenu proročku rečenicu. Osnovni akademski izvori za ovu praksu jesu Franz Heinevetter, Würfel- und Buchstabenorakel in Griechenland und Kleinasien i Johannes Nollé, Kleinasiatische Losorakel. Sažet pregled prakse i literature dostupan je na stranici Grammatomanteia – Greek Alphabet Oracle.

Alfabet postaje minijaturna slika kosmosa

Kod Platona alfabet ima još jednu dublju funkciju. Kao što se ograničen broj slova spaja u neograničen broj reči, tako se i ograničen broj osnovnih elemenata ili ideja može povezivati u složenu stvarnost. U Sofistu se odnos samoglasnika i suglasnika koristi kao analogija za odnos među idejama: ne može se svaka ideja spojiti sa svakom drugom, kao što se ni glasovi ne povezuju proizvoljno. Potrebno je znanje o pravilnom spajanju, dijalektika. Samoglasnici ovde imaju posredničku ulogu jer omogućavaju povezivanje drugih glasova. Alfabet tako postaje minijaturna slika kosmosa: mali broj osnovnih elemenata, uređeni odnosi među njima i beskrajno mnoštvo mogućih oblika.

Jezik kao identitet

Prema Hurmuzijadisu, svako društvo poseduje svoj kolektivni identitet koji određuje njegovo postojanje. Njegova glavna odlika jeste jezik. Upotreba više jezika ukazuje na postojanje posebnih društvenih slojeva ili grupa. Uprkos tome, jezik ostaje osnovni sastojak društvenog identiteta, mesto u kojem jedna zajednica čuva svoje kolektivno iskustvo, način razmišljanja, vrednosti, strahove, humor, istorijske rane i predstave o svetu. U njegovim rečima ostaju tragovi života naših predaka, njihovih odnosa sa prirodom, porodicom, smrću, svetim i svakodnevnim, zbog čega gubitak jezika ne znači samo zamenu jednog sistema znakova drugim, već postepeni nestanak jednog posebnog načina opažanja stvarnosti. Jezik određuje šta možemo da imenujemo, kako oblikujemo sećanja, kojim rečima pripadamo drugima i na koji način sopstveno iskustvo pretvaramo u priču koja ima smisla.

Gubitak jezika ne znači samo zamenu jednog sistema znakova drugim, već postepeni nestanak jednog posebnog načina opažanja stvarnosti

Pedagog Ivan Ilič piše: „Jedino govor, upravo u svojoj nemoći, može da ujedini većinu ljudi kako bi neporecivu silu pretvorili u razborito preustrojavanje.“ Simbolika slova i znakova nas podseća da je čovek od najranijih vremena osećao da između glasa i sveta postoji odnos koji se ne iscrpljuje u gramatici. Dah postaje zvuk, zvuk dobija oblik, oblik postaje slovo, slovo ulazi u reč, reč menja unutrašnje stanje čoveka, a nešto što je pre trenutak postojalo samo kao nevidljiva misao počinje da deluje u svetu. Između onoga što osećamo i onoga što možemo da izgovorimo uvek ostaje mali prostor tame, i potrebno nam je da iznova verujemo da će prava reč, ako je pronađemo, izgovorimo ili napišemo dovoljno tačno, makar na trenutak osvetliti ono što u nama još nema ime. Jezik u nama čuva glasove ljudi, vremena i svetova kojima pripadamo, čak i onda kada toga više nismo svesni.

Pročitaj i: Fizika štiti prošlost: zašto se Orfej zaista okrenuo?

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels