Ja se ovih dana se ne radujem uspehu, već sam odahnula što moje dete nije doživelo neuspeh. Prosto nisam navikla (nadam se još uvek) da očekujem uspeh

Sećam se prvog letovanja na Rodosu, dok ležim sa jednogodišnjom bebom koju samo povremeno prinosim vodi, jer možda mu je hladno, možda mu je toplo… Gledam mnoštvo Rusa koji bacaju te iste bebe u vodu sve uz prasak, srce mi se steže dok gledam da li će izroniti, da li će isplivati… Svi uvek uspevaju i nastavljaju da plivaju, bore se za svaki udisaj, niko ne plače i mir je potpuni, dok sunce peće… Usuđujem se da i ja prinesem mog sina prvenca da malo pokvasi nogice, on se dere, vrišti, brzo nazad, muž grabi peškir, briše morske kapljice, trčimo u hlad, na sigurno, spaseni…

Čuvali smo ga, kako ne. I pored tog čuvanja, svašta nas je napalo; morali smo i mi da se borimo i izađemo iz hlada. Jedna bolest, druga bolest, život nas nije pustio da ne delamo iako bismo mi to možda birali da smo mogli. Ovako, borili smo se i doživeli uspeh. Mi primorani, kad smo naučili da možemo, posle smo i sami birali da izađemo iz zone komfora i da se potrudimo i rizikujemo.

Bila sam fascinirana koliko su ti ljudi uspešni samo radi uspeha, samo radi sebe, samo radi lepote življenja

Kad se setim kako je bila predivna dvogodišnja Ruskinja koja je plivala prsno bolje od svake profesionalne plivačice koju sam ikada videla na televiziji. Kada sam pitala njenog tatu kako to da tako pliva tako malo dete, da li su oni Olimpijci pa je treniraju, da li će se time baviti u životu, pogledao me je hladno i rekao: „Ne, ništa od toga, samo želimo da znamo lepo da plivamo.“ Bila sam fascinirana koliko su ti ljudi uspešni samo radi uspeha, samo radi sebe, samo radi lepote življenja.

Uspeh radi uspeha

Želela sam da moja deca znaju mnoge stvari lepo – da hrane i dušu i telo. Učila sam ih, učila i učila, možda ponekad i mučila. Nisam razmišljala o uspehu, znala sam da će doći, da je deo kreativnog umnog ulaganja. Decu sam pripremala samo i isključivo za uspeh, iako nisam nikada smatrala da sam ga ja lično zaslužna. Ali me je moja majčinska ljubav prkosno gurala napred.

I čekajući rezultate nekih testova danima, noćima, samo mi je odjednom sinulo da nikada nisam deci pričala o neuspehu. Šta ako ne uspeju? Šta ako ne budu primljeni? Ipak je to najbolja škola u Francuskoj? Odakle mi ideja da stavim dete do deset godina pod takav stres? Neko čiji roditelji ne pričaju francuski, polaže test francuskog sa najboljom decom u Francuskoj.

Da napravim uvod u neuspeh, počnem razgovor ovako:

„Šta ti mislis kako si uradio test?“

„Mnogo dobro!“

Uzdahnem u sebi i polako nastavljam

„Možda su i drugi dobro uradili, možda neki i bolje… Ti si možda dobro uradio matematiku, ali francuski, ne znam.“

Prekida: „DA! Ali ja sam PROVERIO! Sve je tačno.“

Uh, sad već uzdišem glasno… Bas sam preterala sa učenjem o uspehu, kako sad da se vratimo na lekciju o neuspehu. A znam je tako dobro, imala sam predavanja o neuspehu još od vrtića pa tokom celog školovanja.

„Pa dobro, videćemo. Nema veze ni ako te ne prime, uvek možeš da probaš sledeće godine ponovo…“, završavam tiho.

„I znaš na šta sam najviše ponosan?“

„Ne???“

„Kako sam napisao bajku, bas sam ponosan.“

Nas sin matematičar pisao bajku, pa sad baš ne znam više šta reći. Čekamo. Dok čekam, razmišljam kako su mene uvek učili da očekujem neuspeh vise nego uspeh. Da je mnogo više normalno i prihvatljivo da ću biti nesrećna i da je život pun patnje i retki su lepi trenuci. Kako sam bila tužna i koliko je bolela rečenica: „Mnogo ti sanjaš, to nije pravi život.“ Juče sedim sa drugaricom i njenom majkom koja joj je došla u posetu u Parizu, ručamo, i njena majka kaže kao komentar na razvod svoje ćerke: „Pa zar nije mogla malo vise da istrpi?“

Koliko treba da se trpi u životu?

Treba biti svestan da smo mi generacija žena koja je odrasla na učenju da ne zaslužujemo uspeh – ni sreću, ni radost, ni poštovanje. Isto tako, mi smo žene koje su prekinule taj ciklus učenja i sada podučavamo svoju decu suprotnom – da je uspeh jedini izbor. Strah je nužan deo našeg života, treba razumeti to, jer kao da smo izdale, kao da radimo nešto protivzakonito, kao da svim prošlim generacijama brkamo u oko, dokazujemo da su i one mogle da se bore, da rizikuju, da život postoji i posle toga, da je uspeh moguć.

Sumnja se stalno vraća, da li je ipak trebalo da pripremim decu za neuspeh, šta ako ne uspe? Slika moje majke u oblaku iznad glave, konstanta kritika mene kao majke, gubim dah. Kritika mene kao supruge, gubim dah. Ne kritikuje me sto se posla tiče, tu sam uništena, game over! Ne dišem, tonem, slike dece kako se smeju, mašem rukama, slika Ruskinje od dve godine koja pliva prsno, mašem rukama, plivam, plivam, plivam… Uvek je najlepši trenutak kada kroz vodu gledaš zrake svetlosti sunca koji se prelamaju na površini dok izranjaš. Zaslužujem uspeh! Moja deca zaslužuju uspeh!

Uvek je najlepši trenutak kada kroz vodu gledaš zrake svetlosti sunca koji se prelamaju na površini dok izranjaš. Zaslužujem uspeh!

Nisam rekla da su najbolji, nismo arogantni ako verujemo u sebe, pomažu svima u odeljenju, mi nosimo krst generacija koje su mislile da nisu dovoljno dobre, ali je trenutak da krenemo da verujemo da zaslužujemo uspeh. Na tom putu ćemo biti skromni, svo učenje ćemo usmeriti da ovaj svet učinimo boljim, ali ćemo se potruditi da budemo srećni i da radimo ono što volimo, jer sreća je izbor isto kao i uspeh.

Naučimo decu da se trud isplati, da je moguće raditi ono što voliš, da je prihvatljivo reći „ne“ i „ne mogu“, da je svaka njihova obrazložena odluka ispravna, da misle svojim srcem i osećaju vibracije mozgova sličnih njihovim. A na tom putu i mi ćemo blago ispraviti pogrešan kod koji nam je urezan u detinjstvu – da smo niko i ništa i da nas čekaju krv, suze i znoj.

Pročitaj i: Priča o sedoj kosi

Tekst: Anna D. / Foto: Pexels