Najpre se dogodi trzaj tela. Onda duboki uzdah, kao da svako jutro iznova oživljavam, kao da je svako jutro početak jednog malog života. A potom, vraća se osećaj u telu i javljaju se jedno za drugim sećanja zapisana na koži, u mišićima, u ćelijama

• 

• 

Da, u grudima je ona tuga koje nikako da se oslobodim. Stomak – trema, vrat – fleksibilnost, ruka, čelo – nedostajanje gde je ostao tajni zapis dodira po trećem oku iz prošlih života. „Hajde, otvori oči!“, počinjem pregovaranje sa sobom. „Hajde, šta je to lepo što te danas čeka…“

I onda se pokrene motor. Svaka noć je prilika za kosmički let duše, a svako jutro ona se vraća svom matičnom brodu, usidri, umiri i počinje hod po Zemlji. Ne znam da li me je odredio horoskop (ili kako čuveni učitelj Sadhguru zove „horor-skop“) i moj znak Strelca, da li su to memorije ćelija koje se bude kada dobiju signal iz okoline, poput sladunjavih mirisa Orijenta, začinjenih ukusa Indonezije, ritma Afrike, ili me neki predeli i ljudi traže i zovu i ja tako oduvek čeznem za njima, ali nikada nisam imala mir na jednom mestu. Kako stignem, tako bih već da nastavim. Kako spustim kofere, tako bih da se opet pakujem.

• 

• 

• 

Kretanje je ono što me ispunjava, ne destinacija sama po sebi. Ali, ova godina je baš rešila da nas zadrži u mestu. Da nas zaustavi, uspori, da nam da vremena da se dobro zagledamo u sebe i oko sebe. „Gde ću sada da putujem? I kako?“, drhti u meni moj avanturista i traži sebi prevozno sredstvo ili teleportaciju.

I onda smo rešile, moja mala vila i ja, da putujemo po Beogradu. Otkrivamo ga iznova i zaljubljujemo se. U ulice, zidove, svetlo, promenljivost ovog grada, nostalgiju, trpeljivost, istrajnost. Krenemo i otpakujemo sve zemlje sveta kao mapu i krećemo se po zamišljenoj ruti uz neku melodiju u pozadini. Pronalazimo Francusku u Skadarliji. Sanjivi ženski glas dopire iz kafića pored nas, kotrlja R po nepcima i jeziku i tiho jeca kroz stihove, onako kako ponosne žene rade kada ih ostave velike ljubavi. Vraćaju mi se scene mog omiljenog filma „Apartman“. Očekujem kako će svakog trenutka protrčati Vinsent Kasel, tražeći Moniku Beluči sa kojom će se mimoići u sekundi. Ona je zamakla za ugao, ostao je njen parfem. I naznaka da je blizu… Čujem njegove korake kako trci niz ulicu, doziva taksi i odlazi u suprotnom smeru. Uvek tako blizu i nepovratno daleko…

Krećemo se po zamišljenoj ruti uz neku melodiju u pozadini

Koračamo po ulicama punim peska i prašine, jer su u toku radovi i rekonstrukcije puteva. Ali za nas taj teren postaje plaža, puteljak kojim se spuštamo do obale, na čijem kraju ćemo naći skrivenu oazu po kojoj trče konji, baš kao što smo jednom u Kala Neri doživele. Kaldrma postaje sporedna ulica u Barseloni ili u nekom gradu Španije, boho kafići se pretvaraju u naše oaze u kojima oživljavamo Bali. Biramo odeću, mirise, detalje da se slažu sa našim (među)gradskim putovanjima: Ocean je za morske obale, voćni mirisi za doživljaj Francuske, uljani parfemi od jasmina za ostrva.

• 

• 

Skupljamo dugmiće i novčiće po ulici za sreću, zamišljamo želje i bacamo ih u fontane, koje za nas, ma koliko da su male, postaju rimska remek-dela i gorostasi, mašinerije za ispunjavanje naših snova. Ona pleše po ulici, nikada ne hoda, i stalno me nešto zapitkuje. Ja se smejem, pa gubim strpljenje, pa se vraćam u svoj centar i odgovaram. Postale smo „ćerkarica“ i „mamarica“ – ulogama koje već imamo dodale smo „drugarica“ jer u ovim epizodama više od mame i ćerke. Tako ovo leto postaje obeleženo odgovorima, a ne pitanjima. Rešenjima, a ne problemima. Idejama, a ne okvirima.

• 

• 

• 

Tako ovog leta izlazimo svaki dan iz sebe i krećemo se po mapi ovog sveta po sopstvenom nahođenju, kreirajući sopstvenu realnost, ispunjavajući nosnice mirisima koje zamišljamo toliko jako da sve postaje realno i opipljivo.

Ovo leto postaje obeleženo odgovorima, a ne pitanjima. Rešenjima, a ne problemima. Idejama, a ne okvirima.

Zažmuri sada, jako, najjače… Da se zacrveni ispod kapka, da se promeni kaleidoskop boja. Udahni, duboko, najdublje, ispuni grudi, stomak. Čuj samo otkucaje srca u ušima kako diktiraju novi tempo. Lagano, laganije. Zaljubi se u svoj grad. U sebe.

• 

• 

• 

Tekst: Jasmina Stojanović, Jutroskop / Foto: Privatna arhiva