Pored nekih ljudi preispitujemo svoje neuspehe, a pored nekih počnemo da preispitujemo svoje vrednosti. Radila sam dugo, u različitim sistemima, sa mnogo ljudi i sa dovoljno žena na visokim pozicijama da bih prestala da verujem u jednostavnu priču prema kojoj kvalitet, rad i talenat, pre ili kasnije, pronađu svoj put do top menadžmenta i milionskih računa. Videla sam izuzetno sposobne ljude koji su ostajali po strani. Videla sam prosečne koji su napredovali. Videla sam i veoma talentovane ljude čije su ideje ostajale ispred zatvorenih vrata zbog toga što nisu nisu odgovarali očekivanim fizičkim kriterijumima ili nisu imali dovoljno “jaka leđa”. Ali sam vrlo često viđala i one koji su, uz talenat, imali još jednu osobinu koja se mnogo ređe pominje u biografijama uspešnih: bili su spremni da urade ono što drugi nisu. Da kažu da su najbolji. Da traže više. Da prisvoje zaslugu. Da nekoga sklone. Da naprave potez od kojeg bi neko drugi ustuknuo. Da se ne pitaju previše dugo šta će ko misliti, da li je pristojno, da li će nekoga povrediti, da li imaju dovoljno iskustva, da li su baš oni pravi za tu poziciju. I, da, videla sam žene koje bih u nekim trenucima bez mnogo akademskog uvijanja nazvala kučkama, a i koje su spremne same sebe sa ponosom da tako zovu dok pričaju svoju “sama sam napravila svoje milione ali tako treba” priču. 

Nije isto želeti novac i organizovati identitet oko novca, statusa i posedovanja

Bila sam uvek trigerovana tako da me je sigurnost tih žena u sopstveno pravo na uspeh vraćala pitanjima i promišljanjima o sebi. I tražila sam načine da pomeram svoje granice, menjam uverenja o novcu i uspehu, prilagođavam se okolnostima u odnosu na sopstvene vrednosti i kreiram svoj put i svet tamo gde nisam nalazila adekvatan. Ali svaki put kada bih kod osobe osetila i prepoznala GLAD – sklonila bih se. Prekinula odnos, saradnju, izašla iz projekta. Stalno mi je u glavi: „Tako gladna osoba će na kraju pojesti i mene.“ Na neki darvinistički način, osetila bih na koži da, čak i kada se na početku nalazimo na istoj talasnoj dužini sa vizijom, idejom, aspiracijama i ciljevima, samo je pitanje kada će GLAD kojom osoba grabi sve ispred sebe – i mene doživeti kao porciju.

Novac nije moralni agens. Ali kada postane dominantan okvir kroz koji procenjujemo situaciju, može promeniti ono što u toj situaciji uopšte primećujemo. Kouchaki i saradnici su u četiri eksperimenta ispitivali šta se događa kada se ljudima aktivira koncept novca. Učesnici izloženi novčanim stimulusima pokazivali su veću sklonost neetičkim namerama; autori su predložili da novac može aktivirati svojevrsni „business decision frame“: situaciju počinjemo da posmatramo kroz dobitak, trošak i sopstveni interes. Nije isto želeti novac i organizovati identitet oko novca, statusa i posedovanja.

Autori su analizirali i razlike povezane sa polom, prihodima i hukou statusom, kineskim sistemom registracije domaćinstava koji je decenijama imao veliku ulogu u pristupu različitim društvenim i ekonomskim resursima. To je važno jer iskustvo oskudice očigledno ne deluje izolovano od društvenog konteksta u kojem se događa. Ipak, osnovni rezultat ostaje: rana izloženost ozbiljnom nedostatku povezana je sa većom kasnijom željom za novcem.

Huang i Li u tu sliku uvode želju za novcem kao mogući mehanizam koji povezuje rano iskustvo nedostatka sa kasnijim ekonomskim ponašanjem. To ne znači da je taj mehanizam definitivno dokazan. Ali daje osnovu za mnogo preciznije razmišljanje o onome što svakodnevno nazivamo „glađu za uspehom“.

Poslovna kultura voli reč „glad“

Traže se „gladni“ ambiciozni zaposleni. Preduzetnici govore o gladi za uspehom. U biografijama milijardera siromašno detinjstvo često funkcioniše gotovo kao prvo poglavlje priče o budućem uspehu. U takvom narativu nedostatak dobija vrlo jasnu funkciju: on stvara pogon. Čovek koji nije imao želi više pa radi više, rizikuje više i ne zadovoljava se prosekom. Ali šta ako se materijalne okolnosti promene mnogo brže nego odnos prema resursima koji je u njima formiran? Tada nekadašnja oskudica više nije ekonomska činjenica već postaje deo načina na koji se procenjuju sigurnost i novac. Čovek može imati dovoljno prema svim spoljnim merilima, dok njegovo merilo „dovoljno“ ostaje postavljeno negde drugde.

Odnos prema novcu nastaje mnogo pre prve ozbiljne plate. Formiraju ga porodične okolnosti, društvena klasa, iskustvo gubitka, dostupnost resursa, periodi krize, ono što smo gledali kod roditelja i, kako pokazuje ovo istraživanje, možda čak i iskustva iz perioda kojeg se svesno jedva sećamo. Dodala bih, i transgeneracijske traume.

Poslovna kultura voli i frazu „pokaži zube“

Na početku moje karijere, jedna divna koleginica koju mnogo volim i mnogo sam joj zahvalna mi je rekla: „Šta si se skupila kao neki miš?“ Ne sećam se da li je dodala: pokaži zube, ali to sam često slušala u različitik situacijama. I izabrala sam da pokažem zube – dosta sam se smejala. Bilo je situacija kada sam iskakala iz svog manira i gledala sam sebe van tela kako se sa nekim raspravljam kao da smo na pijaci. Zato sam i otišla iz korporativnog poretka. I opredelila se za neki srednji, svoj put. 

Tokom dvadeset godina menjala se kultura i podizala svesnost, jačao je pokret ljubavi i spiritualnost i danas imamo mnogo nasmejanih lidera i promotera mentalnog razvoja sa toliko širokim osmehom da im se vide i gornja i donja vilica i desni i umnjaci. Uprkos tome što je u pitanju osmeh, kada to vidim prođe me jeza. Zbog ove priče, najviše…

Deceniju nakon što sam prestala da budem kancelarijski miš, u potpuno drugom okruženju, dok sam šetala psa (moj prvi pas u životu i prvo takvo iskustvo), jedan „kučkar“ mi je objašnjavao „pravila pseće igre“: „Dok ovako laju i jure se – to znači da se igraju. Ali ako pokažu zube jedno drugom – znači da će napasti.“ I tako se i dogodilo pri sledećoj šetnji: Šapa se igrao sa drugim psom i bili su veseli i razdragani, povremeno bi zalajali ali tek da se dozovu i pokrenu na novu jurnjavu. A onda su našli jednu granu i počeli da se blago oko nje nadmeću. „Da li je ovo bezbedno?“, neiskusno sam pitala drugog vlasnika psa. „Ma, jeste, samo se igraju!“, odgovorio je. Nekoliko sekundi zatim, drugi pas je stao i pokazao sve zube, raširivši vilicu – a Šapa je to instinktivno vrlo dobro razumeo – i počeo je fajt. Razdvojili smo ih uspešno, ali ta scena mi je ostala zauvek urezana u mišićnu i emotivnu memoriju.

I podsetila me na hodnike, kancelarije, kolegijume. I podseća me na široke osmehe u kojima vidim sve umnjake i instinktivno, jednostavno ne verujem toj osobi. I kada izgleda kao igra. I kada izgleda kao radost. Znam da onog momenta kada nađemo istu granu – biće pitanje sekundi kada će skočiti da je prisvoji. 

Može li drugačije?

U jednoj knjizi na kojoj trenutno radim, autorka samu sebe mnogo puta naziva kučkom, uz obrazloženje da se u poslu jedino tako može uspeti, i iznosi niz, za mene, surovih i hladnih principa prema kojima cilj gotovo uvek opravdava sredstva. Dovoljno je iskrena i otvorena da o tome govori upravo tim rečima.

Postoji glad koja nastaje iz oskudice: moram da imam jer sam jednom iskusila kako izgleda nemati.

Postoji glad iz uslovljene vrednosti: moram da uspem jer uspeh govori koliko vredim.

Postoji glad iz statusa: moram da budem više jer svoje mesto određujem u odnosu na druge.

Postoji glad iz straha od pada: više ne pokušavam toliko da stignem negde koliko pokušavam da se nikada ne vratim tamo odakle sam došla.

Postoji i pohlepa u užem psihološkom smislu: teškoća da se doživi da je ono što već imamo dovoljno. I postoje ekstrinzične aspiracije kod kojih novac, slava i imidž postaju centralni ciljevi identiteta.

Glad ume da bude izuzetno snažan pokretač: ona tera čoveka da ode sa ostrva, da radi više, rizikuje, stvara, zaradi, napravi ono što generacija pre njega nije mogla ni da zamisli. Ali istraživanja o novcu, statusu, postignuću i socijalnom poređenju pokazuju i drugu stranu tog mehanizma: dostizanje cilja ne mora nužno da ugasi potrebu koja nas je do njega dovela. Meta se jednostavno pomeri. Nekada smo gladni novca jer ga nemamo. Kasnije možemo biti gladni sigurnosti koju smo sa njim povezali. Zatim statusa koji nam je doneo. Priznanja koje očekujemo da status proizvede. Sledećeg uspeha koji treba da potvrdi prethodni.

Glad može da nas pokrene, ali i da upravlja nama. Savremeni Mefisto verovatno ne dolazi sa ugovorom i ne traži dušu odjednom. Mnogo realističniji ugovor glasi: Još samo ovaj kompromis.
Još samo ovaj cilj. Još samo ova cifra. Još samo ovaj nivo.

Metaforička glad za uspehom dobija zanimljivu osobinu: svaki novi rezultat može da je nahrani, ali ne mora da je zasiti

Još 1993. psiholozi Tim Kaser i Ričard Rajan postavili su pitanje koje je u kulturi opsednutoj uspehom danas još aktualnije. Rad su naslovili gotovo provokativno: A Dark Side of the American Dream: „Tamna strana američkog sna“. Njih nije zanimalo koliko novca ljudi zaista imaju, već koliko im je važno da ga imaju, jer ta razlika menja perspektivu. U tri studije istraživali su mesto finansijskog uspeha među životnim ciljevima ispitanika i otkrili da je snažnije usmerenje ka novcu kao jednom od centralnih životnih ciljeva povezano sa slabijim pokazateljima psihološkog blagostanja i prilagođenosti. Problem, dakle, nije bio sam novac. Niti njegova količina. Važno je bilo mesto koje zauzima u hijerarhiji onoga čemu težimo i kada novac više nije samo sredstvo kojim nešto možemo da kupimo već potvrda da smo uspeli, da vredimo, da smo stigli dovoljno daleko. A upravo tu metaforička glad za uspehom dobija zanimljivu osobinu: svaki novi rezultat može da je nahrani, ali ne mora da je zasiti.

Ovo je skoro vrlo intimna ispovest u ovom momentu mog života. Ako nisam gladna novca, slave, uspeha, moći – mogu li biti i veoma uspešna u onome što volim da radim samo zato što to volim, talentovana sam, vredna, uporna i odgovorna? Ako nemam onu vrstu gladi koju stalno prepoznajemo kod veoma uspešnih ljudi: potrebu za još novca, još statusa, još publike, još moći, da li postoji dovoljno snažan motor koji može da me odvede jednako daleko? Psihologija motivacije kaže da mogu.

Decenije istraživanja Edvarda Desija i Ričarda Rajana pokazuju da intrinzična motivacija – kada nešto radimo zato što nas sama aktivnost zanima, ispunjava i ima za nas smisla – može biti snažan pokretač istrajnosti, učenja, kreativnosti i kvalitetnog angažovanja. Ali tu postoji jedna važna razlika koju tek učim da pravim: ljubav prema poslu i sposobnost da od tog posla napravimo veliki spoljašnji uspeh nisu potpuno ista stvar. Mogu da volim ono što radim, a da ne volim da se prodajem; mogu da budem dobra u svom poslu, a da nemam potrebu da svima dokazujem da sam dobra; mogu da nemam glad za novcem, a ipak moram da naučim da se vrednujem; da ne želim slavu, a prihvatim da je za domet mog rada potrebna vidljivost; da ne budem gladna moći, a ipak zauzmem mesto sa kojeg mogu da odlučujem. Kao motor mogu da imam radoznalost, stvaranje, majstorstvo, smisao i želju da vidim dokle mogu da stignem sa nečim u čemu sam zaista dobra.

Želim uspeh, ali ne i po svaku cenu

Vrednosti zaista postoje i važne su mi. Ne želim uspeh koji zahteva da koristim ljude, prisvajam tuđi rad, manipulišem, gazim preko nekoga ili profit pretvorim u opravdanje za svaku odluku. Tu nemam dileme. Ne moram da postanem poput žena koje me trigeruju da bih bila uspešna. Mogu da odbacim „cilj opravdava sredstva“, a zadržim pravo na veliki cilj. Da odbacim bezobzirnost, a naučim da pregovaram. Da odbacim grandioznost, a prestanem da umanjujem ono što znam i umem. Da ne želim da uzmem sve, a ipak prestanem da se sklanjam svaki put kada neko drugi nastupi kao da mu sve pripada.

Jedna od najdužih rasprava u poslovnoj literaturi tiče se odnosa društvene odgovornosti i finansijskih rezultata. Ako kompanija vodi računa o zaposlenima, zajednici, životnoj sredini i drugim zainteresovanim stranama, plaća li zbog toga ekonomsku cenu? Ako želimo da proverimo jednu od osnovnih pretpostavki svesnog biznisa: da odgovornost prema ljudima, zajednici i okruženju ne mora da bude prepreka ozbiljnom finansijskom rezultatu, za to već postoji prilično velika baza istraživanja.

Još 2003. Mark Orlicki, Frenk L. Šmit i Sara L. Rajns objedinili su 52 studije sa ukupno 33.878 opservacija i pronašli pozitivnu povezanost društvenih i finansijskih performansi kompanija. Petnaest godina kasnije, Timo Buš i Gunar Fride otišli su korak dalje i analizirali 25 prethodnih meta-analiza, koje su zajedno obuhvatale gotovo milion opservacija. Veza je ponovo bila pozitivna i statistički robusna, mada ne ogromna i, što je važno, verovatno ide u oba smera: odgovorno poslovanje može doprinositi poslovnom rezultatu, ali uspešnije kompanije istovremeno imaju više resursa da ulažu u društvenu i ekološku odgovornost.

Kompanija bez tržišta neće biti spasena dobrim namerama

Najnovija velika potvrda stigla je 2025. godine, kada su Vanli Li, Tjantjan Jan i Jue Li u Journal of Business Research analizirali 223 studije iz 29 zemalja, sa podacima koji obuhvataju čak 17,7 miliona firmi-godina posmatranja. I njihov rezultat pokazuje generalno pozitivnu vezu između društvene odgovornosti i finansijskih performansi, uz značajne razlike među zemljama i načinima na koje se oba fenomena mere. Nijedno od ovih istraživanja ne dokazuje da će etična kompanija automatski biti profitabilna, niti da je društvena odgovornost recept za zaradu.

To ne znači da će svaka etična kompanija biti profitabilna, niti znači da društvena odgovornost automatski proizvodi profit. Loš proizvod ostaje loš proizvod. Pogrešna cena ostaje pogrešna cena. Kompanija bez tržišta neće biti spasena dobrim namerama. Ali podaci ruše jednu mnogo jednostavniju pretpostavku a to je da postoji neizbežan izbor između vrednosti i ozbiljnog poslovnog rezultata. Svesni biznis ne podrazumeva manju ambiciju već podrazumeva svest o tome šta nas pokreće, kojim sredstvima smo spremni da stignemo do cilja i kakav sistem stvaramo dok do njega stižemo. Možemo li napraviti posao koji raste, dobro zarađuje i ima uticaj, a da njegov rast ne zavisi od naše nesposobnosti da ikada osetimo da imamo dovoljno? Za mene je to mnogo zanimljiviji test uspeha.

Danas, dok slušam priče o velikim uspesima i zaradama i kada pomislim zašto ja ne mogu tako, setim se priče o Kefaloniji i Zakintosu, kažem sebi: „Nisam toliko gladna.“ Znam koliko mi je dovoljno. A sve što budem želela preko toga – moraće da ima neki bolji razlog.

Pročitaj i: Novi mitovi i heroji današnjice: titani upornosti i milioneri iz blata

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels