Priča o velikom uspehu me sve više podseća na pitanje: šta je starije – kokoška ili jaje?

Podkasti, knjige, gostovanja izrazito uspešnih ličnosti mogu da nas motivišu na velika dela i probude aspiraciju ka visokim ciljevima. Ali posle nekog vremena preslušavanja i čitanja i ako imate dovoljno izgrađeno kritičko mišljenje – videćete da sve prate isti obrazac. Moguće da im PR menadžeri rade odličan posao, moguće je i da se desi izvesna novacoamenzija – da se prosto neke informacije izgube u peni od skupocenih penušavih pića, tragovima jahti oko mondenskih ostrva ili u plahtama new-age gurua koji im smiruju nerve nakon novog startapa. A moguće je sasvim, da se ta priča o prvom koraku, prvom ručku, prvom susretu, prvoj donaciji, prvoj jačoj podršci – jednostavno ne prodaje.

Zašto je važno da (li) su uspeli sami

I zašto je važno da znate da niko nikada nije uspeo sam. „Samostalno stečen uspeh“ ne znači isto što i uspeh ostvaren bez tuđeg kapitala, partnerstva, infrastrukture i pristupa uticajnim ljudima. Pa čak i ako samo računamo roditeljsku podršku u ranim fazama pokazivanja interesovanja i sklonosti ili njihovu nesebičnu žrtvu (finansijsku ili emotivnu) da se uspe – sistem podrške za bilo koji nivo uspeha je presudan. Šta „self-made“ zaista opisuje? Činjenicu da osoba nije nasledila gotovu kompaniju ali ne nužno i odsustvo pomoći, kapitala ili privilegovanog pristupa.

Kada se prećuti infrastruktura, ljudima se prodaje zaključak da ih od istog ishoda deli samo nedostatak hrabrosti ili upornosti. Žene i muškarci na vrhuncu svog uspeha govore o hrabrosti, upornosti i radu, dok iz biografije ispadaju prvi novac, porodične i partnerske veze, politička zaštita, povlašćeni ugovori ili ljudi koji su im otvorili vrata. Psihološki i marketinški, priča „uspeo sam sam“ radi nešto veoma korisno za onoga ko je priča: pretvara složen splet rada, novca, tuđe pomoći i okolnosti u dokaz lične izuzetnosti. To ne znači da svaka uspešna osoba svesno ne govori ili iskrivljuje istinu – nekada i sama veruje u skraćenu verziju svoje biografije; nekada je svesno bira jer se bolje prodaje.

Iz biografije ispadaju prvi novac, porodične i partnerske veze, politička zaštita, povlašćeni ugovori ili ljudi koji su im otvorili vrata

Istraživanja o pristrasnosti u pripisivanju zasluga sebi pokazuju sklonost da uspehe pripisujemo sopstvenim sposobnostima; takav obrazac je zabeležen čak i kada se procena daje privatno, bez publike kojoj treba ostaviti utisak. Osim toga, jednostavna biografija se lakše pamti i prenosi. „Imala sam ideju i nisam odustala“ ima junaka, prepreku i pouku. „Imala sam ideju, finansijsku sigurnost, poznanstva i tim, pa smo tokom godina donosili dobre odluke“ bliže je mnogim stvarnim poslovnim procesima, ali je manje pogodna za naslov, govor ili kratak video. Istraživanja u marketingu nalaze da osnivačke priče utiču na to kako potrošači doživljavaju brend, tako da način na koji je početak ispričan ima komercijalnu vrednost.

„Sam sam uspeo“ daje i autoritet savetu: ako je moja upornost glavni uzrok mog rezultata, onda mogu drugima da ponudim recept: knjigu, kurs, mentorstvo, predavanje ili poslovnu filozofiju. Ako je važan deo rezultata bio pristup kapitalu i ljudima koji kupac nema, recept postaje manje univerzalan.

Važno je da znamo i da se neprestano podsećamo: niko ne gradi posao iz društvene praznine. Čak i kada nema nasleđeni novac, važno je ko može da mu pozajmi, preporuči ga, primi na sastanak, preuzme rizik ili kupi prvi proizvod.

Zavela nas svetla velegrada

U javnim biografijama početak često zauzima jednu rečenicu, dok sekasn iji uspeh meri milionima. Tako iz priče mogu da iščeznu različite vrste podrške: novac koji roditelji mogu da ulože, partner koji preuzima deo troškova života, obrazovanje koje otvara krug poznanstava, medijska publika stečena mnogo pre prvog proizvoda. Nijedna od tih okolnosti sama ne vodi do uspeha ali menja cenu neuspeha i broj prilika da se pokuša ponovo.

Za Džefa Bezosa, na primer, postoji naročito jasan trag: njegovi roditelji uložili su 245.573 dolara u „Amazon“ 1995. godine, prema podacima iz dokumentacije kompanije za izlazak na berzu, koje navodi „Global Entrepreneurship Monitor“. „Amazon“ zbog toga nije nastao bez Bezosove ideje, odluka i rada ali je nastao i uz porodicu koja je mogla da uloži znatan novac u rizičan početak. Pošten prikaz sadrži obe činjenice.

Kod Kajli Džener početna prednost nije bila samo finansijska. Kada je pokrenula kozmetički posao, njeno ime već je imalo publiku izgrađenu kroz godine porodične televizijske i medijske prisutnosti. „Forbes“ ju je 2019. predstavio kao najmlađu milijarderku koja je sama stekla bogatstvo. Sledeće godine isti časopis je, pošto su podaci povezani s prodajom udela u firmi postali dostupniji, revidirao procenu i zaključio da nije milijarderka. Džener je osporila njihove navode o načinu na koji su podaci ranije predstavljeni. Ovde su važna dva odvojena pitanja: vrednost kompanije i značenje izraza „sama stekla“. Čak i kada bi svaka procena bogatstva bila tačna, porodična slava bila bi ogromna početna poslovna prednost.

Savet „samo budi uporan“ nije dovoljno objašnjenje poslovnih ishoda

Marta Stjuart je posao počela u kući koju je delila sa suprugom, već je imala iskustvo na Volstritu, a izdavačke veze i veliki poslovni partneri kasnije su bili važni za rast njenog brenda.

Njihovo zajedničko mesto je u pitanju koje se retko postavlja kada uspešan čovek izađe pred publiku: šta je već bilo tu pre prvog koraka koji nam danas predstavlja kao početak?

Istraživanja ne mogu da presude da li bi konkretan čovek uspeo bez podrške koju je imao ali mogu da nam pokažu zašto savet „samo budi uporan“ nije dovoljno objašnjenje poslovnih ishoda. Jednako vredan rad ne donosi jednaku šansu. Nekome greška znači izgubljenu investiciju; drugome gubitak novca za kiriju. Nekome je prvi kupac porodični poznanik; drugi mora da zaradi poverenje čoveka koji nikada nije čuo njegovo ime. Razlika nije u količini hrabrosti koju su oboje uspeli da prizovu.

Cena priče koju slušamo

Kada nam se tuđi rezultat predstavi kao zbir lične odlučnosti, nevidljivi uslovi pretvaraju se u naš lični nedostatak. Ako nisam uspela, možda nisam dovoljno želela. Ako se nisam usudila da napustim posao, možda nisam bila dovoljno hrabra. A šta ako nisam imala ušteđevinu, nekoga ko će platiti račune narednih šest meseci, ili pravo na pokušaj čiji neuspeh neće pogoditi čitavu porodicu?

U tome leži stvarna šteta pojednostavljenih priča o uspehu: ljudima ne daju potpuniju sliku odluke koju treba da donesu. Mogu ih podstaći da preuzmu rizik bez razumevanja koliko je rizika, u biografiji koju slušaju, neko drugi već preuzeo. Poštenija priča o uspehu počela bi ranije, u iskrenoj priči ko je dao prvi novac, ko je ustupio prostor, čije ime je otvorilo sastanak, ko je podneo trošak neuspeha i šta su osnivač ili osnivačica uradili sa tom prilikom? Tek kada znamo sve to, upornost dobija svoje pravo mesto. Ona je važna, ali nije isto raditi uporno uz mrežu koja će te uhvatiti i raditi uporno iznad praznine.

Stvarna šteta pojednostavljenih priča o uspehu: ljudima ne daju potpuniju sliku odluke koju treba da donesu

Kada se čoveku koji nema novac, sigurnost ili veze ponudi tuđi uspeh kao dokaz da mu nedostaje samo hrabrost, razlika u uslovima se pretvara u njegov lični neuspeh. OECD u istraživanju društvene pokretljivosti opisuje prepreke usponu ljudi pri dnu društvene lestvice i očuvanje prednosti onih pri vrhu. Istraživanja preduzetništva takođe pokazuju da pristup sredstvima utiče na mogućnost pokretanja posla. Zato upornost jeste važna, ali sama ne objašnjava ko može da izdrži rizik i koliko puta može da pokuša.

Iza scene glumci nemaju šminku

Godinama sam slušala priče o uspehu u kojima se prvi korak uvek događao čudesno: neko je „prepoznao priliku“, „sreo pravu osobu“ ili „imao hrabrosti da pita“. Izbliza sam videla koliko različitih odnosa može da stoji iza tog susreta. Zato me danas manje zanima da li je uspešna osoba bila uporna, a više ko je imao moć da njenoj upornosti otvori vrata. Tu je važno da znamo i da novac nije jedina valuta početka. Nekad je presudno ko će primiti poziv, dati preporuku, predstaviti osnivača budućem klijentu ili poverovati u posao pre nego što ima rezultat. Nekad je ta osoba roditelj. Nekad bračni ili intimni partner. Nekad član stranke. Ta bliskost može da znači podršku, ali može da stvori i sukob interesa. Novinarsko pitanje nije s kim je neko bio u vezi već koju je odluku, priliku ili resurs taj odnos omogućio i kako to znamo.

Danas nam se često prikazuje prihod, ali ne i trošak; rast, ali ne i dug; sloboda koju posao navodno donosi, ali ne i vreme koje oduzima od porodice, sna ili zdravlja. Ne znamo uvek ni šta je osoba izgubila na drugim stranama života dok je gradila ono što sada gledamo. Bez tih podataka ne možemo pošteno da procenimo ni rezultat, ni cenu puta koji nam se preporučuje.

Poseban problem nastaje kada priča o uspehu postane proizvod. Pažljivo odabrane fotografije, brojke bez konteksta i uverljivo ispričana biografija mogu da izgrade imidž koji se zatim prodaje kroz kurseve, mentorstva i savete. Društvene mreže omogućavaju da takva priča dopre do miliona ljudi pre nego što iko postavi osnovna pitanja ili proveri činjenice. To je posebno važno za mlade, koji iz tih primera tek grade predstavu o poslu, novcu i sopstvenoj vrednosti.

Poseban problem nastaje kada priča o uspehu postane proizvod

Realniji razgovor o uspehu ne bi ljudima oduzeo nadu već bi im pružio ono što je zaista potrebno: jasniju predstavu o resursima, riziku, podršci i mogućoj ceni njihovih odluka.

Šta je starije…

I dolazimo do čuvene dileme šta dolazi prvo: kokoška ili jaje iliti da li osoba stvara prilike za uspeh ili prilike omogućavaju osobi da uspe? Istraživanja preduzetništva zaista prepoznaju značaj delovanja: posao nastaje kroz odluke koje ljudi donose i korake koje preduzimaju. Ali osoba ne odlučuje sama o tome koliko će je pokušaj koštati, ko će saslušati njen predlog i koliko dugo može da nastavi ako odgovor bude „ne“.

Kroz dugogodišnje iskustvo i brojna poznanstva, brojne priče o uspehu i njihove scenarije o kojima se ne zna, mogu sasvim mirno i pouzdano da poručim: ljudi mogu da stvaraju prilike, ali ne kreću svi s istog mesta u njihovoj potrazi. Jedna osoba može da zakaže sastanak zahvaljujući preporuci, uloži novac koji neće ugroziti njen dom i pokuša ponovo za godinu dana. Druga može da ima jednako dobru ideju i jednaku spremnost na rad, a da joj prvi neuspeh zatvori mogućnost drugog pokušaja. Ono što kasnije nazovemo uspehom nastaje u susretu lične inicijative i uslova koji su toj inicijativi dali prostor da traje.

Ako je svaki uspeh dokaz ispravne energije, neuspeh lako postaje znak da s nama nešto nije u redu

U ovu priču danas se često umeša i obećanje da prilike možemo stvoriti svojom energijom: da će se svet promeniti kada dovoljno snažno verujemo, podignemo vibraciju ili uklonimo unutrašnje blokade. Takva misao može doneti osećaj nade, ali postaje opasna kada čoveku pripiše odgovornost i za ono nad čim nema moć. Ako je svaki uspeh dokaz ispravne energije, neuspeh lako postaje znak da s nama nešto nije u redu. Tada iz vida nestaju bolest, siromaštvo, tuđe odluke, političke okolnosti i slučaj. Možemo da menjamo svoje postupke, tražimo podršku i stvaramo prostor za nove mogućnosti. Ne možemo uvek da promenimo uslove u kojima živimo niti da voljom sprečimo gubitak. Čovek nije svemoćan i priznanje te granice može biti početak iskrenijeg odnosa prema sebi i prema drugima.

Tuđi uspeh nije mera naših mogućnosti

I posebno ne dok ne znamo čime je postignut i koliko je koštao. Pre nego što poverujemo da treba samo da ponovimo nečije korake, imamo pravo da znamo odakle je ta osoba krenula, ko je išao uz nju i šta je mogla da izgubi. Tek tada možemo realnije da procenimo svoj sledeći korak – prema mogućnostima koje zaista imamo, a ne prema biografiji iz koje su izbrisani uslovi uspeha.

Sistem podrške nije sporedan detalj biografije. Preporuka može da dovede ideju pred nekoga ko odlučuje. Prvi klijent može da obezbedi novac za naredni mesec rada. Partner može da preuzme deo troškova dok posao još ne donosi prihod. Ponekad je dovoljan i razgovor koji čoveku pomogne da posle odbijanja jasnije vidi sledeći korak. Podrška ima i ljudsku i materijalnu stranu; obe mogu da promene tok jedne poslovne priče.

Pre nego što poverujemo da treba samo da ponovimo nečije korake, imamo pravo da znamo odakle je ta osoba krenula

Zato rečenica „Nastavio sam uprkos svim odbijanjima“ govori samo deo istine. Koliko god puta čuli „ne“, nekada jedno „da“ odluči da li ćemo dobiti prvu priliku, imati od čega da nastavimo ili konačno pokazati šta umemo. Vredi pamtiti sopstvenu istrajnost. Ali vrednije je pamtiti i ljude čije nam je poverenje omogućilo da istrajnost uopšte dobije šansu i mesta sa kog smo krenuli da se penjemo lestvicama (ili spiralom) uspeha.

Pročitaj i: Iluzija brzog uspeha

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels