Džejson Desen prelazi iz jednog sveta u drugi ali crna kutija ostaje prepoznatljiva dok se oko njega menjaju gradovi, okolnosti, odnosi, životne priče, pa i verzije njega samog

Nešto istovremeno uzbudljivo i utešno počiva u ideji da ovaj život možda nije jedini. Da negde postoji svet u kojem smo izgovorili ono što smo prećutali, otišli kada smo ostali, ostali kada smo otišli, prihvatili posao koji smo odbili, sreli nekoga nekoliko godina ranije ili ga nikada nismo sreli; svet u kojem smo izbegli nesreću, sačuvali ljubav, otišli u drugi grad, bili hrabriji baš onog dana kada je trebalo biti hrabar. Negde, možda, postoji verzija nas baš onakva kakvu danas želimo, ovde i sada.

Zato verovatno nije slučajno što se multiverzum poslednjih godina iz teorijske fizike preselio u samo središte popularne kulture i dok gledamo serije poput „Dark Matter“ili katalonske „If I Hadn’t Met You“ pitanje zanimljivije od pitanja postoje li paralelni svetovi mi je sledeće: ako već pokušavamo da zamislimo radikalnu neizvesnost, zašto joj gotovo instinktivno dajemo nešto stabilno, čvrsto i ponovljivo, nešto što ima zidove, vrata i pravila korišćenja?

U priči serije „Dark Matter“ koja nam dozvoljava da zamislimo gotovo beskonačan broj mogućih stvarnosti, u kojoj jedan događaj može proizvesti sasvim drugačiji život, nalazi se u svakoj verziji ogromna, crna, stabilna konstrukcija kroz koju Džejson pristupa drugim mogućnostima. Na prvi pogled ona je jednostavno narativno i tehnološko rešenje: naučna fantastika mora nekako da materijalizuje prelazak između svetova. Međutim, u tome vidim još i pitanje zašto ljudska imaginacija, kada zamišlja radikalnu neizvesnost, tako često unutar nje napravi nešto stabilno? Portal. Mašinu. Vodiča. Mapu. Pravilo. Kutiju. Kao da možemo da prihvatimo beskonačnost samo pod uslovom da nam neko ostavi uputstvo za upotrebu.

Jedan se kreće kroz sopstvene moguće biografije, drugi kroz mogućnost da gubitak koji se već dogodio ipak negde nije konačan

„Dark Matter“ i katalonska serija „If I Hadn’t Met You“ koriste paralelne svetove na različite načine, ali u njihovom središtu nalazi se isti ljudski problem. Džejson ulazi u različite verzije života koje su mogle nastati iz drugačijih okolnosti i izbora, dok Eduard, nakon smrti supruge Elize i njihove dece, dobija mogućnost da posećuje svetove u kojima se događaji nisu odvijali na isti način. Jedan se kreće kroz sopstvene moguće biografije, drugi kroz mogućnost da gubitak koji se već dogodio ipak negde nije konačan, ali iza obe priče stoji pitanje koje postoji mnogo duže od moderne fizike: šta bi se dogodilo da je samo jedna stvar bila drugačija?

Teorija mnogih svetova

Naučna osnova takvih priča obično se vezuje za američkog fizičara Hjua Evereta Trećeg, koji je 1957. godine predstavio formulaciju kvantne mehanike zasnovanu na „relativnim stanjima“, iz koje je kasnije razvijena interpretacija poznata kao teorija mnogih svetova. Everet se, naravno, nije bavio univerzumom u kojem smo prihvatili posao koji smo u ovom odbili, ostali sa osobom od koje smo se razveli ili tog jutra krenuli drugim putem. Njegov problem bilo je kvantno merenje i pitanje šta se događa sa mogućim ishodima kvantnog sistema ako ne pretpostavimo tradicionalni kolaps talasne funkcije. U interpretaciji mnogih svetova univerzalno kvantno stanje nastavlja da evoluira, dok ono što danas razumemo kroz proces dekoherencije omogućava da različite grane postanu efektivno nezavisne. Fizika je, dakle, govorila o mogućim ishodima; popularna kultura je te ishode pretvorila u biografije ali svakako nam to pokazuje koliko brzo pitanje o strukturi univerzuma postaje pitanje o životima koje nismo živeli.

Psihologija za tu pojavu ima mnogo manje egzotičan naziv: kontrafaktualno mišljenje, odnosno mentalno stvaranje alternativnog ishoda događaja koji se već dogodio. Kada posle razgovora pomislimo da je trebalo da odgovorimo drugačije, kada godinama kasnije zamišljamo šta bi se dogodilo da smo prihvatili određenu ponudu ili kada nakon nesreće rekonstruišemo niz sitnih događaja koji su joj prethodili, naš um pravi male paralelne svetove bez pomoći kvantne fizike. Posebno je proučavano takozvano uzlazno kontrafaktualno mišljenje, u kojem zamišljamo ishod povoljniji od onoga koji se stvarno dogodio. Ono ima jasnu adaptivnu funkciju jer nam omogućava da učimo iz iskustva, ali istraživanja pokazuju i njegovu drugu stranu: kada se pretvori u ponavljajuće poređenje stvarnosti sa njenom boljom zamišljenom verzijom, povezuje se sa žaljenjem, ruminacijom i psihološkim teškoćama.

Pitanje o strukturi univerzuma postaje pitanje o životima koje nismo živeli

Serija „Dark matter“ taj unutrašnji proces pretvara u fizički prostor. Džejson više ne mora da zamišlja čoveka kojim je mogao postati, jer može da ga sretne, vidi njegovu kuću, njegov posao, njegov odnos sa Danijelom i posledice života koji je krenuo drugim tokom. Ono što obično postoji samo u jednoj rečenici: „šta bi bilo da sam tada…“, ovde dobija vrata kroz koja se može proći. Time serija, možda čak zanimljivije nego što objašnjava kvantnu fiziku, pokazuje jednu zamku ljudske sposobnosti izbora: ako možemo da uporedimo svoj život sa jednom boljom mogućnošću, možemo za njom žaliti, ali šta bi se dogodilo kada bismo mogli da ga uporedimo sa hiljadama njegovih mogućih verzija? Beskonačnost mogućnosti tada prestaje da bude samo prostor slobode i postaje beskonačan prostor poređenja.

Mozak ne voli „ne znam“

Sa stanovišta fizike, činjenica da različite grane mogućnosti dele određene osobine nije nikakav paradoks; u Everetovoj interpretaciji ne govorimo o proizvoljno nastalim kosmosima bez zajedničke istorije i zakona, niti paralelni svet automatski znači novu „dimenziju“, kako se ti pojmovi često mešaju u popularnoj kulturi. Ali crna kutija u seriji „Dark Matter“ zanimljiva je na drugom nivou, kao proizvod ljudske imaginacije koja je čak i beskonačnosti morala da napravi ulaz, hodnik, pravila i tačku orijentacije. Mogli smo da zamislimo svetove u kojima se menja gotovo sve, ali smo između njih postavili nešto što ostaje dovoljno stabilno da znamo gde smo.

Psihologija poznaje ovu potrebu kroz koncept netolerancije neizvesnosti, odnosno teškoće da se podnese situacija čiji ishod nije poznat. Istraživanja pokazuju da čoveka ne uznemirava samo očekivanje lošeg događaja; sama nemogućnost da predvidi šta sledi može pokrenuti brigu, ruminaciju, prekomerno planiranje, traženje potvrde i pokušaje vraćanja kontrole. Srodan tome je koncept potrebe za saznajnim zaokruženjem, koji su razvijali Arje Kruglanski i saradnici, a odnosi se na našu potrebu da otvoreno i neodređeno stanje što pre pretvorimo u odgovor, strukturu ili zaključak. U tom smislu crna kutija postaje gotovo savršena metafora: dok je ona tu, beskonačnost ima proceduru, nepoznato ima vrata, a haos ipak poseduje neku vrstu reda.

Savršena grana ne može da bude završetak priče zato što svaki njen trenutak postaje početak sledećeg

Pema Čodron, poznata američka budistička monahinja, učiteljica i autorka popularnih duhovnih knjiga u svom tekstu „Temeljna dvosmislenost ljudskog postojanja“ piše o našoj potrebi da usred promenljivosti pronađemo „čvrsto tlo“, nešto predvidljivo i pouzdano na šta možemo stati, i predlaže sasvim drugačiji odnos prema neizvesnosti: razvijanje sposobnosti da ostanemo u iskustvu čiji ishod još ne poznajemo.

Iza toga stoji jedan od osnovnih budističkih pojmova, anića, nestalnost, ideja da su uslovljene pojave procesi koji se neprekidno menjaju. Čovek se menja dok pokušava da pronađe sebe, odnos se menja dok pokušavamo da ga definišemo, telo se menja dok ga nazivamo svojim, okolnosti se menjaju dok pravimo plan koji bi trebalo da ih obuhvati. U tom svetlu, Džejsonova potraga za „pravim“ univerzumom dobija sasvim drugačije značenje, jer on traži jednu konfiguraciju sveta u kojoj su prava Danijela, pravi Čarli, pravi dom i pravi Džejson konačno ponovo na svojim mestima, dok logika samog multiverzuma pokazuje da bi i iza tih vrata već sledećeg trenutka nastali novi uslovi, nove posledice i novo grananje. Savršena grana ne može da bude završetak priče zato što svaki njen trenutak postaje početak sledećeg.

Jedan život znači i sve živote koje nećemo živeti

Pema Čodron pomera našu pažnju sa izbora između svetova na sposobnost čoveka da ostane u prostoru u kojem još ne zna šta će nastati. Tu više nije reč o pasivnom prihvatanju svega što se događa, već o veoma preciznom razlikovanju onoga što stvarnost trenutno jeste od našeg gotovo automatskog zahteva da nam odmah pokaže šta će biti. Upravo u ovoj tački crna kutija prestaje da bude predmet iz naučnofantastične serije i postaje nešto što svako od nas može da prepozna u sopstvenom životu. Nekome je kutija novac, nekome odnos, profesija, zdravlje, plan za narednih pet godina, identitet koji je dugo gradio ili uverenje da poznaje osobu pored sebe; njena funkcija je ista, da između sadašnjeg trenutka i ogromnog prostora onoga što može nastati postavi nešto dovoljno stabilno da možemo da kažemo: odavde znam ko sam i znam kuda idem.

A onda baš ono što nam daje najveću sigurnost – pomeri. Budističko odsustvo čvrstog tla počinje na tom mestu, ali njegova suština nije u tome da čovek pronađe novi oslonac što je moguće brže, već da primeti sopstveni refleks da ga odmah traži. U toj kratkoj pukotini između gubitka poznatog i konstrukcije sledeće sigurnosti pojavljuje se prostor koji inače gotovo nikada ne vidimo, prostor u kojem budućnost još nije dobila ime, u kojem odluka još nije postala sudbina i u kojem „ne znam“ ne mora odmah da se pretvori u rešenje u koje smo uvereni.

Pema Čodron pomera našu pažnju sa izbora između svetova na sposobnost čoveka da ostane u prostoru u kojem još ne zna šta će nastati

Dok tražimo savršenu odluku, sigurnu verziju budućnosti, odnos koji neće promeniti oblik, identitet koji će konačno objasniti ko smo ili onu jednu tačku posle koje ćemo znati da smo izabrali pravi život, radimo isto što i Džejson u hodniku: otvaramo vrata, proveravamo svet, vraćamo se, biramo sledeća. Budistička ideja odsustva čvrstog tla uvodi mogućnost koju taj hodnik u početku uopšte ne predviđa: da na trenutak prestanemo da otvaramo vrata i ostanemo tamo gde još nema odgovora. Sigurnost više nije obećanje da znamo šta će se dogoditi, već iskustvo da možemo ostati prisutni i pribrani i onda kada to ne znamo.

Život bez kutije

Možemo izmisliti milijarde svetova. Možemo otvoriti milijarde vrata. Možemo pronaći milijarde verzija sebe i pitati svaku od njih da li je izabrala bolje. Ali ni u jednoj od njih nećemo pronaći ono što smo sve vreme tražili: mesto na kojem se ništa više neće promeniti, na kojem je sve sigurno i tačno. 

Fizika nema jedinstven odgovor na pitanje šta bi u multiverzumu uopšte moglo biti konstanta: u interpretaciji mnogih svetova osnovna kvantna dinamika i univerzalna talasna funkcija predstavljaju zajednički okvir iz kojeg nastaju grane, dok u sasvim drugačijim kosmološkim modelima, poput večne inflacije povezane sa pejzažom teorije struna, različiti „džepni univerzumi“ mogu imati različite vrednosti fundamentalnih konstanti, pa čak i različite efektivne zakone fizike.

Nauka nam, dakle, ne daje jednu večnu kutiju koja čeka na istom mestu u svim mogućim stvarnostima; ona nam pre daje različite nivoe onoga što može ostati invariantno – matematičku dinamiku, određene fundamentalne principe ili zajedničku prošlost – dok se ono što čovek može dodirnuti, imenovati i koristiti kao orijentir pojavljuje kao nešto mnogo krhkije. Sama priča u seriji „Dar matter“ eksplicitno tretira kutiju kao objekat čiji položaj ostaje vezan za iste koordinate, što Džejsonu omogućava da je pronađe pomoću njenog magnetnog polja.

Ali budizam postavlja sledeću tezu: možemo li živeti bez kutije? Tama multiverzum prestaje da bude sud o našem životu i postaje podsetnik na njegovu otvorenost: svaka odluka zatvara neke pravce, ali istovremeno stvara uslove za nove, koje unapred nismo mogli videti. Odsustvo čvrstog tla nije poziv da živimo bez kompasa, već da razlikujemo kompas od garancije. Kompas može biti vrednost, pažnja, unutrašnji kriterijum, sposobnost da prepoznamo šta je u ovom trenutku istinito i važno; garancija je zahtev da znamo kuda će nas svaki izbor odvesti. Pema Čodron stalno vraća pažnju upravo na tu razliku: život ne nudi mapu svih mogućih svetova, ali nudi ovaj trenutak u kojem možemo videti malo jasnije, reagovati malo svesnije i prestati da sopstvenu prošlost koristimo kao dokaz protiv sebe.

Ali budizam postavlja sledeću tezu: možemo li živeti bez kutije?

Život nikada nije ni bio zamišljen kao prostor potpune sigurnosti. Mi, međutim, veliki deo života provodimo pokušavajući da je proizvedemo: planovima, odnosima, novcem, znanjem, predviđanjem, identitetima koje pažljivo gradimo i pričama koje sebi govorimo o tome šta će se dogoditi ako budemo dovoljno razumni, oprezni ili pripremljeni. Život bez sigurnosti zato nije život bez pravca, odgovornosti ili izbora, već život u kojem izvesnost više nije jedini oslonac na kojem gradimo budućnost. Možemo planirati, voleti, graditi, birati i vezivati se, a istovremeno znati da nijedna od tih stvari ne dolazi sa obećanjem trajnosti. Možemo voleti nešto čiju nepromenljivost ne možemo obezbediti, krenuti putem čiji kraj ne vidimo, doneti odluku bez mogućnosti da unapred proverimo njen ishod i pustiti život da nas ponekad odvede tamo gde ga sami nikada ne bismo usmerili.

Koji je život onaj pravi?

Ako u „Dark Matter“ tražimo „originalnog“ Džejsona, u „If I Hadn’t Met You“ tražimo nultu tačku života, verziju pre odluke/događaja koji je sve promenio. Što više Džejsona srećemo, pitanje postaje neizbežno: koji je original, koji je „pravi“? Svaki Džejson nastaje iz drugačijeg niza iskustava, odnosa, izbora, gubitaka, strahova i okolnosti, pa ako promenimo dovoljno uslova, menja se i osoba koju nazivamo istim imenom. „If I Hadn’t Met You“ isto pitanje postavlja iz drugog pravca: Eduard putuje kroz alternativne stvarnosti pokušavajući da pronađe onu u kojoj tragedija nije odredila njegov život, kao da negde postoji početna, „nulta“ verzija priče iz koje su se sve ostale razgranale i prema kojoj bismo mogli da izmerimo šta je trebalo da se dogodi. Ali upravo multiverzum komplikuje ideju takvog originala. Svaka nova mogućnost proizvodi novu istoriju, a svaka istorija drugačijeg Eduarda, kao što proizvodi drugačijeg Džejsona. Početna verzija zato može biti početna samo iz perspektive posmatrača koji pamti odakle je krenuo; ona nema nužno veći ontološki status od svojih alternativa.

Psihološki nas to podstiče da se preispitamo koliko često i u sopstvenom životu čuvamo neku zamišljenu „nultu verziju“ sebe: sebe pre gubitka, pre ljubavi, pre pogrešne odluke, pre bolesti, pre trenutka koji nas je promenio i prema njoj procenjujemo sve ono što smo postali posle? Obe serije, svaka na svoj način, dovode nas do istog neprijatnog mesta: iza svih naših promena ne postoji jedan netaknuti, originalni „ja“ kojem treba da se vratimo. Mi smo ono što nastaje kroz susrete, izbore, gubitke i okolnosti – ne jedna početna verzija sebe koju život udaljava od originala, već biće koje se neprestano oblikuje dok živi, u neizvesnosti, u nepredvidljivosti, u zadatim okvirima sopstvene kvantne mogućnosti. 

Pročitaj i: Pretvoriti mačeve u cveće

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Freepik, Pexels