Jedina stvar koja mi se dopala u novom filmu Stvena Spilberga “Dan razotkrivanja”

Počinje kao politički triler sa elementima paranoje, a onda prerasta u filozofsko pitanje o tome kako bi čovečanstvo reagovalo kada bi bilo primorano da prihvati novu sliku stvarnosti. Novi film Stivena Spilberga je slagalica njegovih prethodnih ostvarenja, presvučena smirenijim i meditativnijim pristupom istraživanja atmosfere i ljudske prirode. I Spilberg i filmski svet će preživeti bez moje skromne ocene njegovog blokbastera, a i nije mi cilj da ovde da glumim filmskog kritičara. Ali bih volela da podelim šta se meni najviše dopalo a što sam prepoznala u liku Margaret Ferčajld, koju glumi Emili Blunt. A to je “Treći put: promeniti nivo svesti”.

Pobednik ili poražen ili nešto treće?

Koliko god da se svet menja, čini se da se naša predstava o pobedi gotovo nije promenila. Od malih nogu učimo da postoje dve mogućnosti: ili ćeš napasti ili ćeš se braniti. Ili ćeš pobediti ili ćeš biti poražen. Na tom jednostavnom principu izgrađeni su ratovi, politike, poslovne strategije, ali i mnogi naši svakodnevni odnosi.

Međutim, Margaret (Emili) ne pobeđuje svoje protivnike snagom, ne nadmudruje ih inteligencijom, niti ih osvaja manipulacijom. Njena najveća moć nije u tome što ima odgovor na svako pitanje, već što vidi ono što drugi ne vide – bol, strah, čežnju i ono ljudsko mesto koje je ostalo sakriveno ispod odbrana. Njena „moć“ nije telepatija već radikalna empatija. Ona ulazi u iskustvo druge osobe i govori sa tog mesta, dodirujući samo probuđeno srce bodhičite.

Margaret se ponaša kao da između nje i drugoga više ne postoji čvrsta granica

Kako kaže Pema Čodron, bodhičita znači „probuđeno srce“ ili „plemenito srce” i prisutna je u svakom živom biću. Kao što se puter prirodno nalazi u mleku, a ulje u semenu susama, tako je i to nežno mesto prirodno prisutno u svakome od nas. “Usred usamljenosti, usred straha, usred osećaja da smo neshvaćeni i odbačeni, kuca srce svega što postoji – istinsko srce tuge.” Margaret se ponaša kao da između nje i drugoga više ne postoji čvrsta granica, a kada nestane iluzija odvojenosti, nestaje i potreba za neprijateljem.

Prvi put: pobediti protivnika

Veći deo ljudske istorije, ali i savremene kulture, počiva na jednostavnoj pretpostavci da se svaki sukob rešava tako što će jedna strana pobediti drugu. Ako postoji prepreka, treba je ukloniti. Ako postoji neprijatelj, treba ga poraziti. Ako postoji opasnost, odgovor mora biti snažniji, brži i odlučniji od pretnje koja dolazi spolja. Na tom principu izgrađeni su ratovi, političke strategije, poslovna takmičenja, ali i veliki deo popularne kulture u kojoj je heroj gotovo po pravilu onaj koji poseduje veću silu, više znanja, bolju tehnologiju ili sposobnost da nadvlada protivnika. Ovakav obrazac duboko je ukorenjen u zapadnjačkom načinu razmišljanja, koji svet često posmatra kroz binarne kategorije pobednika i poraženog, dobra i zla, naših i njihovih. Čak i kada govorimo o ličnom razvoju, često koristimo ratnički jezik – „borba sa sobom“, „pobediti strah“, „savladati prepreke“, „osvojiti cilj“. Kao da je jedini način da nešto promenimo upravo taj da ga nadjačamo.

Drugi put: zaštititi sebe, odbraniti se

Poslednjih nekoliko decenija psihologija je ponudila važnu korekciju ovakvog pogleda na svet. Umesto da svaku neprijatnost doživljavamo kao poziv na sukob, počeli smo da učimo koliko je važno razvijati zdrave granice, prepoznavati sopstvene potrebe i čuvati unutrašnji integritet. Naučili smo da briga o sebi nije sebičnost, da granice nisu zidovi već oblik samopoštovanja i da odbrana nije isto što i agresija. Ipak, i ovaj pristup, koliko god bio važan, često ostaje unutar iste logike sukoba. Fokus se i dalje nalazi na odnosu između mene i pretnje, između mene i protivnika, između mene i onoga od čega se štitim.

Treći put: promeniti nivo svesti

Antropolog Daglas P. Fraj godinama osporava ideju da je rat neizbežna i univerzalna ljudska pojava. On i drugi antropolozi dokumentovali su društva sa vrlo niskim nivoom organizovanog ratovanja i razvijenim mehanizmima pomirenja, izbegavanja sukoba, posredovanja i deljenja resursa. Među često razmatranim primerima nalaze se Semai u Maleziji, Batek, Piaroa, određene zajednice San naroda i drugi. Ipak, postoji ozbiljna akademska rasprava o tome kako se „miroljubivo društvo“ definiše, koliko su etnografski podaci pouzdani i da li odsustvo rata u jednom periodu znači da društvo nikada nije ratovalo.

Treći put je možda najzahtevniji oblik ljudske snage jer ne menja samo ishod sukoba već samu logiku po kojoj sukob nastaje. Ali ujedno, možda i najprirodniji, samo smo ga zaboravili. Ovaj obrazac ne pronalazimo samo u filmu “Dan razotkrivanja”. Gotovo identična ideja provlači se kroz neke od najuticajnijih priča savremene popularne kulture, ali i kroz drevne duhovne tradicije. Na prvi pogled čini se da Neo u “Matriksu” pobeđuje Agenta Smita zato što postaje snažniji od njega. Međutim, njegova stvarna pobeda događa se u trenutku kada prestaje da veruje pravilima Matriksa. Neo postaje nepobediv zato što po prvi put vidi kod, razume prirodu sistema i izlazi iz logike po kojoj se igra odvija. Još je zanimljiviji njegov susret sa Arhitektom, oličenjem savršene logike i predvidivosti, koji ne može da razume jedinu silu koja izmiče svakom algoritmu – ljubav. Neo za sistem nije opasan jer je jači, već zato što više nije moguće izračunati njegove izbore.

Antropolog Daglas P. Fraj godinama osporava ideju da je rat neizbežna i univerzalna ljudska pojava

Gotovo istu strukturu nalazimo i u animiranoj seriji “Avatar: The Last Airbender”. Aang je suočen sa dilemom koju svi oko njega smatraju jednostavnom: da bi zaustavio Gospodara Vatre, mora ga ubiti. To od njega očekuju učitelji, saveznici i tradicija. Međutim, Aang odbija da prihvati logiku prema kojoj se mir može uspostaviti jedino kroz uništenje protivnika. Umesto da oduzme život, on pronalazi treći put – oduzima mu moć. Menja sam odnos prema sili i pokazuje da najveća pobeda nije uništenje čoveka, već transformacija načina na koji se moć koristi.

U budističkoj tradiciji ovaj princip dobija još dublje značenje. Praksa tonglen naizgled prkosi zdravom razumu: dok udišemo, zamišljamo da primamo tuđu patnju, a dok izdišemo, šaljemo mir, olakšanje i saosećanje. Za ego je to potpuno nelogično, jer ego opstaje kroz razdvajanje i odbranu. Ali tonglen ne pokušava da pobedi bol niti da ga potisne. On prekida lanac njegovog prenošenja. Na sličan način, praksa maitri, bezuslovnog prijateljstva prema sebi, polazi od pretpostavke da čovek koji više nije u ratu sa sopstvenim strahovima mnogo ređe vodi rat sa drugima. Spoljašnji sukobi često su samo odraz unutrašnjih.

Sličnu filozofiju razvio je i osnivač aikidoa Morihej Uešiba, koji je govorio da je „prava pobeda pobeda nad duhom nesklada u sebi“. Zato aikido nikada nije zamišljen kao veština uništavanja protivnika, već kao Umeće mira, put Ljubavi. Napad se ne zaustavlja većom silom, već se njegova energija prihvata, usmerava i vraća u ravnotežu. Protivnik se ne posmatra kao neko koga treba slomiti, već kao čovek koji je izgubio unutrašnju ravnotežu. U tom smislu, najveći majstor nije onaj koji može da obori svakoga, već onaj kome pobeda nad drugim više nije potrebna.

Mačevi i cveće

Legenda kaže da je, neposredno pre nego što je dostigao prosvetljenje ispod Bodhi drveta, Mara pokušao da zaustavi Budu svim raspoloživim sredstvima. Poslao je svoje vojske, oluje, zastrašivanja i privide, a zatim i svoje kćeri da ga zavedu. Međutim, Buda nije odgovorio borbom. Nije pokušao da uništi Maru, niti da pobegne od njega. Ostao je potpuno prisutan, nepokolebljiv, dodirnuo je zemlju kao svedoka svog puta i time pokazao da iluzija nema moć nad umom koji je prestao da joj veruje. Priča kaže da su na njega ispaljivani mačevi i strele, ali da se to oružje pretvaralo u cveće.

Praksa tonglen naizgled prkosi zdravom razumu: dok udišemo, zamišljamo da primamo tuđu patnju, a dok izdišemo, šaljemo mir, olakšanje i saosećanje

“Posmatrajući strele i mačeve, kao i način na koji na njih reagujemo, uvek možemo da se vratimo svojoj urođenoj mudrosti”, kaže Pema Čodron. “Umesto da pokušavamo da se nečega oslobodimo ili da poverujemo u dualističku predstavu da nas je nešto napalo, možemo da iskoristimo priliku da vidimo kako se zatvaramo kada se nađemo pod pritiskom.”

Rat nije ljudska sudbina

Vratimo se na arheologa Daglasa P. Fraja i ideju koju je kroz Margaret predstavio Spilberg u novom filmu “Dan razotkrivanja”. Fraj zastupa premisu da sposobnost za nasilje jeste ljudska, ali organizovani rat nije nužan, univerzalan ni nepromenljiv izraz ljudske prirode. U antropologiji se izrazom „miroljubiva društva“ uglavnom označavaju zajednice u kojima su ubistva i organizovano ratovanje veoma retki, a nasilje se kulturno obeshrabruje i sistematski izbegava. Ona imaju sukobe, ali su razvila načine da spreče njihovu eskalaciju. Zbog toga mir kod Fraja nije pasivno odsustvo rata već skup naučenih društvenih praksi:

• rano smirivanje sukoba;
• posredovanje treće osobe;
• privremeno udaljavanje zavađenih strana;
• ismevanje hvalisanja i agresivnosti;
• odbijanje naredbi nasilnog vođe;
• deljenje hrane i resursa;
• podsticanje samokontrole;
• odgajanje dece bez glorifikovanja fizičke dominacije;
• održavanje veza sa susednim grupama.

Mir, dakle, nije stanje koje nastaje zato što su ljudi „dobri“ već institucija, baš kao rat.

U kasnijem radu Fraj je razvio pojam “sistema mira”: grupa susednih društava koja među sobom ne ratuju, iako mogu biti kulturno, jezički ili politički različita.

U novom filmu Spilberg ne prikazuje junakinju koja spasava svet tako što pronalazi moćnije oružje ili razvija efikasniju strategiju za uništenje protivnika. Naprotiv, njena najveća sposobnost jeste da prekine lanac eskalacije pre nego što on preraste u nasilje. Umesto da odgovori na strah novim strahom, na agresiju agresijom ili na nepoverenje još većom kontrolom, Margaret razume ono što stoji iza ponašanja ljudi, uspostavlja komunikaciju i menja način na koji oni međusobno doživljavaju jedni druge.

Mir, dakle, nije stanje koje nastaje zato što su ljudi „dobri“ već institucija, baš kao rat

U tom smislu, Margaret nije tek još jedna naučnofantastična heroina već filmska ilustracija onoga što Fraj naziva „sistemom mira“ – ideje da mir nije posledica toga što su ljudi manje skloni nasilju, već rezultat drugačije organizacije odnosa među ljudima.

I dolazimo do jedine stvari, ali najvažnije stvari, koja mi se svidela u novom filmu Stivena Spilberga: to je film o jednoj provokativnoj mogućnosti – da rat nije neizbežna posledica ljudske prirode, već kulturni obrazac koji, kao i svaki drugi obrazac, može biti zamenjen drugačijim načinom razmišljanja i življenja.

Pročitaj i: Pravila se menjaju, ali uloge su iste

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels