Tako je opisala osećaj dok je gledala figure postavljene na stolu…

A u meni se otvorilo sasvim novo razumevanje osoba koje su od najranijih godina svog života u različitim stanjima i stadijumima bolesti ili gubitaka. Desilo se to na jednoj od poslednjih konsultacija, kada smo radile resursne konstalacije i kada je klijentkinja opisivala sebe i svoju porodicu.

Rođena je sa teškim oboljenjem i kao bebi joj medicinske prognoze nisu bile naklonjene. To je bio veliki udarac za njene roditelje, mlade, odbačene od svoje porodice zbog odluka koje su doneli, već opterećene životnim okolnostima koje su dovoljno iskušavale njihovu odlučnost i veru. Dijagnoza bez mnogo nade tek rođene ćerke izbila im je i poslednji dah iz grudi i navela na niz očajnih misli i postupaka. “Pričaju mi da je mama udarala glavom o zid od nemoći kada su joj saopštili šta mi je”, priča mi klijentkinja, mlada, prelepa žena, za mene već pobednik života jer je sve uspela da prevaziđe i i da, čarobna u svojoj posebnosti, sedi danas preko puta mene.

Međutim, ceo njen identitet ispleten je i stvoren oko dijagnoza, bolničkih kreveta, oskudica, osuda, iščekivanja, strahova, nemoći. Bolest je od uzurpatora postala regulator porodičnog sistema a svi članovi porodice postali su “arogantni u svom bolu.” Arogancija ovde nije oholost zbog bolesti, već trenutak u kojem sopstvena patnja postaje merilo kojim procenjujemo pravo na sreću, razumevanje ili život.

Tuga kao orden

Nije isto živeti sa bolom i napraviti od bola identitet. Psiholozi Dorte Berntsen i Dejvid Rubin opisuju fenomen kada iskustvo prestane da bude deo biografije i postane centar identiteta konceptom “centralnost događaja” koji pokazuje u kojoj meri je jedno teško ili traumatsko iskustvo prestalo da bude samo događaj iz prošlosti i postalo referentna tačka čovekovog identiteta, njegove životne priče i načina na koji razume sve što mu se kasnije događa. U njihovom istraživanju na 707 ljudi pokazalo se da je veća centralnost negativnog događaja povezana sa izraženijim simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja i depresije, dok je kasniji sistematski pregled čak 92 publikacije potvrdio vezu velike centralnosti stresnog događaja sa PTSP-om, tugovanjem i načinom na koji organizujemo autobiografska sećanja, ali i sa depresivnošću, anksioznošću i disocijativnim simptomima. Granica je suptilna, ali presudna: od „preživela sam nešto teško“, preko „ja sam ona kojoj se dogodilo nešto teško“, sve do „ne znam ko bih bila da mi se to nije dogodilo“. U tom trenutku bol postaje svojevrsni orden identiteta, znamenje koje čovek nosi toliko dugo da više ne zna kako bi izgledao bez njega.

„Moja bolest me je promenila“ nije isto što i „ja sam postala moja bolest.“

Još precizniji opis ovog fenomena dolazi iz istraživanja identiteta bolesti, odnosno načina na koji dugotrajna bolest postaje deo odgovora na pitanje „ko sam ja“. Psihološkinja Lin Oris i njeni saradnici razlikuju četiri moguća odnosa prema bolesti: odbacivanje, kada je čovek odbacuje i pokušava da je isključi iz slike o sebi; prihvatanje, kada prihvata njeno postojanje, ali joj ne dozvoljava da ga u potpunosti definiše; obogaćivanje, kada teško iskustvo postaje izvor novog smisla, znanja ili ličnog razvoja; i možda najzanimljiviji za ovu temu, koji bismo mogli prevesti kao preplavljivanje ili „gutanje“ identiteta bolešću. U tom poslednjem slučaju čovek više nije osoba koja ima bolest: bolest polako postaje odgovor na pitanje ko je on, organizujući njegovu svakodnevicu, odnose, očekivanja, sliku o sebi, pa čak i zamišljanje sopstvene budućnosti. Istraživanja pokazuju da ovo nije samo zanimljiva psihološka metafora: kod ljudi sa inflamatornim bolestima creva izraženije preplavljivanje bilo je povezano sa više depresivnih simptoma, manjim zadovoljstvom životom i nižim kvalitetom života, dok se kod osoba sa refraktornom epilepsijom pokazao kao najsnažniji i najdosledniji prediktor lošijeg kvaliteta života među različitim dimenzijama identiteta bolesti. Širi sistematski pregledi istraživanja pronalaze sličan obrazac, što nas dovodi do jedne važne, možda naizgled neznatne, ali psihološki ogromne razlike: „Moja bolest me je promenila“ nije isto što i „ja sam postala moja bolest.“

Ozdravljenje kao identitetska kriza

Spolja ponekad izgleda potpuno nelogično: ako nekoga nešto boli, zašto ne bi želeo da prestane? Ali psihološki gubitak bola ponekad znači još jedan gubitak a ozdravljenje predstavlja identitetsku krizu gotovo koliko i sama bolest. Osoba koja je mnogo propatila može vremenom oko tog iskustva dobiti čitav novi sistem odnosa i značenja: više pažnje i brige, oslobađanje od pojedinih očekivanja, pripadnost zajednici ljudi sa sličnim iskustvom, moralni autoritet nekoga ko je „prošao kroz mnogo toga“, objašnjenje za ono što nije uspela ili mogla, legitimno pravo na nove granice, identitet „preživele“, pa čak i osećanje posebnosti koje ranije nije imala.

Kada bol postane organizacioni princip svakodnevice, odnosa, pripadanja, samopoštovanja i načina na koji nas drugi vide, mogućnost ozdravljenja paradoksalno može doneti i novu vrstu straha: ako bolest ode, šta još odlazi zajedno sa njom? U tom smislu izlečenje ponekad ne zahteva samo oporavak tela ili psihe, već reorganizaciju čitavog života i pronalaženje novih odgovora na pitanja ko sam, gde pripadam i zbog čega vredim kada moja patnja više nije glavni dokaz mog postojanja.

Ako bolest ode, šta još odlazi zajedno sa njom?

Kada kažemo osobi: „moraš da pustiš“, „vreme je da nastaviš dalje“ ili „nemoj više da živiš u prošlosti“ ono što joj zapravo govorimo nije samo da se odrekne bola, već da se odrekne poznatog identiteta, promeni odnose koji su oko njega nastali, izgubi određenu vrstu pripadnosti i pažnje, možda i neke privilegije koje joj je status bolesnog, povređenog ili preživelog doneo, napusti priču kojom je godinama objašnjavao sebi sopstveni život i zakorači u budućnost u kojoj još nema jasan odgovor na pitanje ko je. Otpor zato ne mora da znači da čovek želi svoju patnju niti da odbija život; ponekad samo pokazuje koliko zastrašujuća može biti praznina koja ostaje kada nestane ono oko čega smo godinama organizovali sebe. Poznata patnja ponekad je psihološki sigurnija od nepoznate slobode, jer čovek, koliko god mu u njoj bilo teško, barem zna ko je unutar svog bola; ono što još ne zna jeste ko bi mogao da postane izvan njega.

Skinuti orden

Čovek može biti ponosan na svoju izdržljivost, ali postoji razlika između „preživela sam nešto izuzetno teško“ i „zato bolje razumem život od onih koji nisu patili kao ja“. Istraživanja centralnosti događaja nude zanimljivu perspektivu: nije samo objektivna izloženost traumi važna za kasnije funkcionisanje, već i način na koji je događaj ugrađen u identitet; velika centralnost negativnog događaja predviđala je maladaptivnije funkcionisanje čak i kada je kontrolisana sama traumatska izloženost. Patnja jeste iskustvo, ali nije hijerarhija, ne daje automatski veću dubinu, mudrost ili moralnu vrednost osobi od nekoga ko nije prošao isto.

Poznata patnja ponekad je psihološki sigurnija od nepoznate slobode

Zato je važno da osoba osvesti: ja nisam moja rana, ja sam osoba koja ima iskustvo rane. Tu se može uvesti i kognitivna defuzija. Umesto „ja sam traumatizovana“, može postojati „primećujem koliko trauma još utiče na mene“; umesto „ja sam bolesna“, „živim sa bolešću“; umesto „meni je život oduzeo sve“, „imam misao i osećanje da mi je život mnogo toga oduzeo“. Razlika deluje jezički mala, ali psihološki pravi prostor između čoveka i njegove priče. Veliki sistematski i meta-analitički pregled 67 studija sa ukupno 9.123 učesnika pokazao je da ACT intervencije povećavaju različite komponente psihološke fleksibilnosti i smanjuju procese poput kognitivne fuzije, iskustvenog izbegavanja i rigidnog poistovećivanja sa sadržajem sopstvenog uma.

Izlazak iz identiteta bola počinje kada osoba počne da govori i o svemu ostalom što jeste, kada više ne mora da bude najpovređenija u prostoriji da bi njena priča bila važna, kada tuđa sreća više ne deluje kao uvreda njenoj patnji, a tuđa bol kao konkurencija, kada može da prizna: “ovo me je oblikovalo”, a da ne mora da kaže: “ovo me definiše”.

Na kraju konstalacije, klijentkinji se prikazao ceo sistem koji je toliko dugo učio da postoji kroz opasnost, žrtvu, borbu i preživljavanje da je mogućnost života bez njih gotovo izgledala kao gubitak identiteta. Ako više nismo porodica koja se bori, ko smo? Ako više nisam ona koja je preživela, po čemu sam posebna? Ako mi moj bol više ne daje mesto, gde je moje mesto?

U ovom slučaju, a možda i mnogim sličnim, suprotnost patnji koja je postala identitet nije sreća, već radoznalost. Radoznalost prema osobi koja još nije nastala. Prema životu za koji više nemamo unapred napisanu ulogu. Prema mogućnosti da jednog dana uđe u prostoriju i ne bude ni bolesna, ni preživela, ni oštećena, ni oni kojoj se dogodilo nešto strašno, nego da prvi put posle mnogo vremena otkrije sasvim nov identitet, novu osobu, novi život.

Pročitaj i: Bolest kao regulator porodičnog sistema

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels