Pet godina mi je trebalo da pogledam seriju “Mesija”. Nisam znala zašto ali sada, nakon poslednjeg kadra, osećam. I pokušaću da pretočim u reči…

Zbog sebe. Zbog svog puta koji se spontano susretao sa najpoznatijim učiteljima današnjice, od kojih su neki gurui koji danas imaju ogroman broj sledbenika. Neke sam upoznala na samom početku njihove karijere, dok su iz blata nicali zidovi budućih centara a između cigala koje su čekale lepše vreme za postavljanje fasade – stajala fotelja u centru namenjena Učitelju. Dok su nekolicine žena, i da, gotovo uvek žena, prinosile i odnosile i klanjajući se celivale ruke i noge Učitelju. Moja uloga novinarke i urednice omogućavala mi je da u samom startu imam objektivniji pristup i da prilazim sa očuvanim kritičkim razmišljanjem, iako se smatram verujućom osobom i nesumnjivo znam da Veliki kosmički um uređuje ovaj naš kosmos. Prilazila sam sa poštovanjem, ali nikada nisam osetila strahopoštovanje. Niti potrebu da postanem sledbenik. Bez obzira na priče obožavalaca koji su me dovodili pred učitelje, bez obzira na oltare, ponude, okićene sale, znamenja, celivanja, bez obzira na klanjanja, suze i transove okupljenih – uvek sam videla preko puta sebe – čoveka. Sa svojom istorijom, svojim bolom, ranama, iskušenjima, osećanjima, prošlošću koju nijedna svečana odora ne može sasvim da izbriše iz bora, pogleda, pokreta, daha. Sedela sam i razgovarala sa guruima, episkopima, monasima, indusima, budistima, ateistima, bioenergetičarima, meditantima, jogijima, naučnicima, fizičarima… Bila sam u hramovima, manastirima, na svetim mestima, mestima moći, antičkim svetilištima… Svuda sam videla – ljude. I uvek sam videla Boga.

A da li sam videla Mesiju? I da li bih videla Mesiju kada bih ga srela? To me je neprestano podsticala serija da se zapitam dok sam je gledala, analizirajući likove. Pitala sam se i kako nisam postala sledbenik u prisustvu tako moćnih učitelja koji sada okupljaju hiljade ljudi u svojim organizacijama i na svojim hodočašćima. Jesam li previše ponosna? Da li sam previše u egu? Da li mi nedostaje vere? Da li sam ja u iluziji? Šta sa mnom nije u redu. Ili čak – šta je to sa mnom u redu, da ipak sačuvam svoj put, individualizam, veru, ljubav i praksu koja ne podleže zakonima, normama i viđenjima jedne osobe ili doktrine.

Kakvog Mesiju svako od nas priželjkuje – i šta ta želja govori o nama?

Netflixova serija „Mesija“, koju je kreirao australijski scenarista Majkl Petroni, premijerno je objavljena 1. januara 2020. godine. Ima deset epizoda i samo jednu sezonu. Netflix je seriju ukinuo u martu 2020. godine, bez razrešenja brojnih narativnih pitanja. I bez jasnog konačnog odgovora na pitanje – zašto?

Za one koji nisu gledali seriju, slede spojleri. Ali neće vam mnogo narušiti doživljaj jer svrha serije je da pobuđuje pitanja, a ne da nudi odgovore i atraktivni akcioni narativ. Jer priču o pojavljivanju Mesije mahom znamo iz verskim narativa i uglavnom je radnja ista a kraj poznat.

Serija počinje pojavom mladog čoveka na Bliskom istoku, usred rata, progona i humanitarne katastrofe koji okuplja sirijske izbeglice, govori o miru, odricanju od starih podela i poverenju u Boga, a njegovi sledbenici počinju da veruju da je on al-Masih – Mesija. Njegov uticaj ubrzo prelazi granice religija i država, pa od lokalnog duhovnog fenomena postaje globalno bezbednosno i političko pitanje. Međutim, serija ne pokušava da odgovori samo na pitanje ko je Mesija već postavlja sve vreme mnogo važnije pitanje: šta bi savremeni svet uradio kada bi se Mesija zaista pojavio?

Čovek može postati predmet kulta ličnosti čak i kada nikada izričito ne kaže da je Bog

Odgovor koji gledamo na ekranima nije naročito utešan. Države bi ga nadzirale, obaveštajne službe bi pokušavale da ga diskredituju, političari bi želeli da ga iskoriste, mediji bi od njega napravili spektakl, verske institucije bi branile sopstveni autoritet, a obični ljudi bi u njega projektovali ono što im najviše nedostaje. Al-Masih se u seriji gotovo nikada ne definiše. Ne pripada jednoj religijskoj tradiciji i ne daje konačan odgovor na pitanje ko ga je poslao. To je ključna dramaturška odluka. Gledaoci se dovode u istu poziciju kao likovi: raspolažu znacima, svedočenjima, sumnjama i kontradiktornim informacijama, ali ne i dokazom koji bi zauvek zatvorio pitanje.

Njegovo ponašanje može se posmatrati kao pažljivo konstruisana harizma: govori malo, ali upravo tom nedorečenošću ostavlja drugima prostor da u njegove reči upišu sopstvena očekivanja; ne brani se od optužbi, pa deluje kao da stoji iznad potrebe da se objašnjava; obraća se najdubljim ranama svojih sagovornika, bira simbolična mesta i prizore, dopušta drugima da ga imenuju i gotovo nikada ne traži formalnu vlast. Upravo zato njegova moć deluje još veće. Jedino što sa sigurnošću možemo reći je da al-Masih razume da se snažan pokret ne gradi nužno preciznim programom, već prostorom u koji ljudi mogu da projektuju sopstvenu čežnju za smislom, vođstvom i spasenjem. Čovek može postati predmet kulta ličnosti čak i kada nikada izričito ne kaže da je Bog. Dovoljno je da ne postavi granicu obožavanju, da prihvati nepogrešivost ili da dozvoli da zajednica njegove reči pretvori u zakon.

U najširem, psihološkom smislu, mesijanska ideja predstavlja nadu da će se pojaviti izuzetna ličnost koja će okončati haos, obnoviti moralni poredak i razrešiti protivrečnosti koje zajednica sama ne ume da reši. Zbog toga se mesijanska očekivanja ne pojavljuju samo u religiji već i u politici, poslu, popularnoj kulturi, duhovnim pokretima i privatnim odnosima.

Čekamo predsednika koji će „spasti zemlju“, učitelja koji poseduje konačnu istinu, terapeuta koji će ukloniti svu bol, partnera koji će ispuniti unutrašnju prazninu, direktora koji će jednim potezom rešiti haos u organizaciji ili revolucionara koji će stvoriti pravedniji svet bez cene i gubitaka. Iza svih tih očekivanja krije se isti obrazac – potreba da odgovornost za ono što je teško prepustimo nekome drugom. Mesija postaje čovek kojem se predaje zadatak da nosi ono što zajednica više ne želi ili ne može da nosi: neizvesnost, krivicu, odluku, odgovornost i strah od budućnosti. Autentična duhovna ideja spasenja time može da se pretvori u psihološku fantaziju – da je moguće izbeći najvažniji zadatak svakog sazrevanja – da sami postanemo odgovorni za sopstveni život.

Ko sam ja?

Jedna od najvećih vrednosti serije jeste što nijedan lik ne predstavlja samo jednu ideju, već različit način na koji ljudi reaguju na mogućnost da se pred njima zaista pojavio Mesija. Gledajući gotovo dokumentaran pristup predstavljanja priče o al-Masih, ali dovoljno dramatizovan i pristojno obojen američkim akcionim začinima, postavljala sam sebi pitanja – ko sam ja u toj raspodeli likova?

Agentkinja Eva Geler oličenje je racionalnog uma koji veruje da svaki fenomen ima objašnjenje, ali njena potraga za al-Masihom nije samo profesionalna. Suočena sa ličnim gubicima i ograničenjima, ona pokušava da dokaže da svet ipak funkcioniše po pravilima koja čovek može razumeti i kontrolisati. Nasuprot njoj, izraelskog obaveštajca Avirama Dahana ne progoni pitanje ko je al-Masih, već krivica zbog dečaka kojeg je ubio iz osvete. Za njega Mesija nije spasitelj, već svedok pred kojim nijedna tajna ne može ostati skrivena.

Pastor Feliks Igvero predstavlja drugu vrstu iskušenja. Njegova vera nije lažna, ali je isprepletena sa dubokom potrebom da upravo on bude izabran za veliku ulogu. Serija kroz njega pokazuje koliko se duhovna potraga lako može pretvoriti u potragu za sopstvenom važnošću. Njegova ćerka Rebeka, s druge strane, u al-Masihu pronalazi ono što joj porodica i zajednica nisu uspele dati – osećaj da njen život pripada većoj priči. Njeno sledbeništvo ne proizlazi iz teologije, već iz potrebe da bude viđena. Mladi Jibril pokazuje kako se harizma prenosi sa učitelja na sledbenike. On postaje simbol, dokaz da pokret više ne zavisi samo od svog vođe, već da njegovi sledbenici mogu stvoriti nove heroje, mučenike i mesijanske figure.

Upravo zbog toga “Mesija“ nije ostao bez kontroverzi. Još pre premijere Kraljevska filmska komisija Jordana zatražila je da se serija ne prikazuje u toj zemlji, dok su pojedini kritičari zamerali da islam koristi kao egzotičnu pozadinu zapadnog političkog trilera. Produkcija je odgovarala da cilj nije davanje religijskih odgovora, već otvaranje pitanja koja će izazvati raspravu. Serija je otkazana već posle prve sezone, ali Netflix nikada nije ponudio zvanično objašnjenje. Kontroverze, visoki troškovi produkcije i početak pandemije najčešće se navode kao mogući razlozi, iako nijedan od njih nikada nije potvrđen kao presudan.

Duhovni zanos može postati opasan kada počne da potiskuje bliskost, brigu i odgovornost prema onima koji su nam najbliži

Nisam se pronašla ni u jednom liku određeno, već sam se pronalazila u svima po malo. U susretima sa učiteljima bila sam i verujući Feliks, i racionalna Eva, i ispunjena kajanjima kao Aviram i željna da budem viđena kao Rebeka. Osetila sam se osnaženo da prenosim njihove reči i ideje i delujem u korist stvari većih od mene kao mladi Jibril, ali sam se videla i u liku Ane, Feliksove supruge, koja ostaje čvrsto povezana sa svakodnevnim životom i posledicama koje tuđe velike ideje ostavljaju na porodicu. Ana postavlja pitanja koja prizemljuju čitavu priču: šta se događa sa porodicom, odgovornošću i ljudima koje ostavljamo iza sebe dok jurimo za velikim pozivom? Njen lik nas podseća da duhovni zanos može postati opasan kada počne da potiskuje bliskost, brigu i odgovornost prema onima koji su nam najbliži. Ona mi je najviše glas stvarnosti. Jedna od najsnažnijih scena za mene u seriji ne događa se pred hiljadama sledbenika, već za šankom, u razgovoru između Ane i novinarke Mirjam Kenebek. Dok svi oko njih pokušavaju da odgonetnu da li je al-Masih Mesija, prevarant ili politički projekat, Ana nam pokazuje da ljudi ne slede nužno zato što su naivni, već zato što očajnički žele da veruju da njihov život ima smisao

Harizmatične vođe se pojavljuju tamo gde postoji kolektivna glad za smislom, pripadanjem i izvesnošću. Kada ljudi više ne mogu da podnesu neizvesnost, često nisu u potrazi za dokazom već za nadom.

Veliki učitelji ili učitelji koji žele da budu veliki

Kada govorimo o velikim učiteljima čovečanstva, često u istu kategoriju stavljamo veoma različite ličnosti: mudrace, filozofe, proroke, osnivače religija, mistike, političke spasioce i vođe zatvorenih duhovnih zajednica. Međutim, između čoveka koji prenosi učenje i čoveka koji tvrdi da je jedini izvor istine postoji ogromna razlika. Mnogi od najuticajnijih učitelja istorije nisu tvrdili da su bogovi. Buda se u najstarijoj budističkoj tradiciji ne predstavlja kao bog-stvoritelj, već kao probuđeni čovek koji je otkrio put oslobađanja od patnje. Konfučije nije govorio da poseduje natprirodni status, već je sebe video kao prenosioca ranije mudrosti. Sokrat nije ostavio novu religiju niti je tražio da mu se veruje bez preispitivanja; njegovo učenje počiva upravo na pitanjima, dijalogu i priznanju granica sopstvenog znanja. Mesijanski autoritet ne nastaje samo iz tvrdnje jedne osobe već u odnosu između vođe i onih koji u njega ulažu očekivanje spasenja.

Nedavno sam bila na skupu gde je jedan mladi čovek “kanalisao istinu” i saopštavao je publici, poput proročanstva o budućnosti civilizacije. Otišla sam. Moj prag tolerancije prema fundamentalizmu bilo koje vrste je postao minimalan. Gledajući seriju, postavljala sam sebi pitanja upravo o tome ko je u tom mom činu bio verujući i neverujući.

Mnogi od najuticajnijih učitelja istorije nisu tvrdili da su bogovi

„Za čudovišta, mi smo čudovišta”, često sada sebi ponavljam posle serije “Station 11” koja nema direktne veze sa “Mesijom” ali shvatićete ubrzo na šta mislim. Ova rečenica nosi u sebi poruku da zlo gotovo nikada ne vidi sebe kao zlo. Čovek retko sebe doživljava kao negativca sopstvene priče. Čak i kada povređuje druge, najčešće veruje da se brani, ispravlja nepravdu, štiti svoje ili čini ono što je neophodno. Upravo zato svaka strana u sukobu može iskreno verovati da je ona dobra, dok onu drugu vidi kao čudovište. Za žrtvu je nasilnik monstrum. Za nasilnika, žrtva može biti pretnja koju treba ukloniti. Granica između ta dva pogleda ne nalazi se u činjenicama, već u perspektivi.

Najveće tragedije istorije često nastajale upravo iz tog uverenja da je nasilje opravdano. Ratovi, verski progoni, revolucije i ideološki sukobi gotovo nikada nisu vođeni pod parolom: „Mi smo zli.“ Naprotiv, gotovo svaka strana bila je uverena da se bori za dobro, pravdu ili spasenje. Kada drugog prestanemo da doživljavamo kao čoveka, a počnemo da ga vidimo kao čudovište, postaje mnogo lakše opravdati ono što mu činimo.

Od ideje do vođe

Božanski status retko nastaje samo iz ambicije jednog čoveka. Jednako važnu ulogu imaju i sledbenici, koji korak po korak učestvuju u njegovom stvaranju. Oni prenose priče o čudima, preuveličavaju učiteljevu intuiciju, pamte predviđanja koja su se ostvarila, a zaboravljaju ona koja nisu. Slučajne podudarnosti pretvaraju u znakove, nadmeću se ko je učitelju bliži, brane ga i pre nego što je napadnut, a njegovu biografiju postepeno prilagođavaju novoj legendi. Vremenom i sam vođa može početi da veruje u sliku koju zajednica o njemu stvara, naročito kada je okružen ljudima koji svaku njegovu misao dočekuju kao objavu. Tako nastaje zatvoreni krug u kojem vođa nudi obećanje posebnosti, sledbenici mu pripisuju natprirodnu moć, on prihvata njihovu projekciju, a oni njegovo prihvatanje tumače kao dokaz da su od početka bili u pravu. Mit tada postaje stvarniji od čoveka. Zato nije dovoljno pitati zašto se neko proglasio Spasiocem već zašto su ljudi toliko čeznuli za njim da su bili spremni da ga stvore.

Sledbeništvo samo po sebi nije patologija. Nijedna zajednica ne može funkcionisati bez poverenja, uzora, učenja i privremenog prihvatanja nečijeg vođstva. Problem nastaje kada poverenje preraste u predaju rasuđivanja. Harizma, međutim, ne postoji sama po sebi. Kako je pokazao Maks Veber, ona nastaje tek kada zajednica nekome pripiše izuzetne osobine. Al-Masih postaje Mesija tek onda kada ljudi njegove postupke počnu da tumače kao čuda. Bez sledbenika nema harizmatskog autoriteta. U savremenom svetu taj proces dodatno pojačavaju mediji, društvene mreže i viralno širenje priča.

Serija upozorava i na jednu od najopasnijih ljudskih sklonosti – da natprirodnu sposobnost poistovetimo sa moralnim autoritetom

Ljudi pritom ne slede samo vođu – oni slede zajednicu koja se oko njega stvara. Harizmatski pokret nudi identitet, pripadanje, objašnjenje patnje i obećanje da njihov život ima posebno mesto u većoj priči. Zbog toga odlazak iz takvih zajednica često znači gubitak prijatelja, smisla i slike o sebi.

Serija upozorava i na jednu od najopasnijih ljudskih sklonosti – da natprirodnu sposobnost poistovetimo sa moralnim autoritetom. Čak i kada bi neko mogao da hoda po vodi, iz toga ne proizlazi da treba da odlučuje o tuđim životima. Harizma i etičnost nisu isto, ali ljudi često iz jednog dara izvode pravo na potpunu poslušnost.

Istovremeno, sledbenici u vođi često pronalaze potvrdu onoga što su već želeli da veruju. Vernici u njemu vide dokaz svoje vere, skeptici prevaranta, političari priliku, a ambiciozni potvrdu sopstvene posebnosti. Zato isti događaj za nekoga postaje čudo, za drugoga manipulacija, a za trećeg politička strategija. Al-Masih ne menja svakoga na isti način – on samo pojačava ono što je u ljudima već postojalo. Paradoks serije se pojavljuje u sledećoj premisi: autentični Mesija možda ne bi želeo sledbenike.

Da li bih mogla da vidim?

Kada se već ovako otvaram u ovom tekstu, priznaću da je serija u meni podstakla i strah ili sumnju ili pitanje: da li bih mogla da vidim? Da li bih umela da prepoznam istinu ako se ne bi uklapala u moje političke interese, religijske predstave i lične potrebe? Da li sam sedela sa spasiocima sveta, sa bogovima, pila sa njima čaj, delila prostor, postavljala im pitanja – a da nisam bila sposobna ili verujuća da to prepoznam? Ili sam naprotiv, umela da prepoznam kada duhovnost prestaje da bude potraga i postaje zatvoren sistem moći u kojem se od ljudi više ne traži da misle, već da se pokore?

„Mesija“ ostaje nedovršena serija, ali njena nedovršenost gotovo odgovara temi. Mesijansko obećanje po prirodi je okrenuto budućnosti. Ono održava napetost između onoga što jeste i onoga što bi moglo doći. Serija i nakon poslednje epizode nastavlja da radi ono što al-Masih radi njenim likovima: ne daje konačan odgovor, već otkriva koliko snažno želimo da nam ga neko drugi pruži.

Pročitaj i: Ozbiljan čovek: filozofija neizvesnosti i ispitivanje obećanja dobrote

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels