Devojčica, ne više od sedmogodišnjakinje, priznaje najlepše emocije dečaku. Scena je slatka, a onda jedno direktno „volim te“ nenadano nadvija oblake nad njima, nad celim parkom
Dečak je zatečeno stajao. Ta devojčica sa crvenim rajfom, pokunjena odsustvom njegove reakcije na te reči, odlazi. Vidim joj suzicu.
Šta ona zna, pomislim brzopleto, dete je, ovo su samo simpatije, tek je čekaju razočarenja… I grizem se za jezik – ovo joj je možda prva patnja i za nju je više nego stvarna.
„Sada je shvatila da ne treba prva da priđe, da ne treba ništa iskreno da kaže, da prouči pravila igre…“, oglasila se gospođa na klupi do mene. I ona je isto videla.
Kada smo počeli da kalkulišemo sa najlomljivijim delom tela. Kada smo krenuli sa strategijama i taktikama po modelima koje smo usput pokupili…
Koje igre? Kada smo počeli da kalkulišemo sa najlomljivijim delom tela. Kada smo krenuli sa strategijama i taktikama po modelima koje smo usput pokupili… Ne znamo šta taj dečak misli, oseća, želi… A već joj poručujemo da se pretvori u uplašenu, zatvorenu, pomirenu… Pomirenu sa tim da od princeze svog života neće izrasti u kraljicu (ili možda samo u neku „ledenu“).
Gledam te razočarane oči i znam da čujem vapaj u rečima koje i dalje teku. I žao mi je. A dečak je nestao, hitro zamakao iza zgrade… U pravcu u kojem je otišla devojčica sa crvenim rajfom.
Tekst: Sandra Pekić / Foto: Pexels
