Što više znamo o biologiji tela i mozga, čini se da pitanje svesti postaje sve veće. Znamo kako spavamo, budimo se, pamtimo, sanjamo. Možemo da pratimo aktivnost mozga, da posmatramo trenutak u kojem se svest gubi i vraća. A ipak, još ne znamo sasvim šta je to u nama što sve to doživljava

Upravo iz prostora između onoga što nauka već zna i onoga što čovek još pokušava da razume nastao je Simpozijum „Svest, snovi, ponašanje“. Sa dr Katarinom Pavlović, lekarom i komunikologom, organizatorkom i rukovodiocem simpozijuma razgovarala smo o svesti, snovima, nauci i misteriji koja možda postaje još veća što joj se više približavamo.

Kako je nastala ideja za Simpozijum „Svest, snovi, ponašanje“?

Ideja je, zapravo, nastala iz radoznalosti i potrebe da otvorimo prostor za pitanja koja su dovoljno velika da ne pripadaju samo jednoj oblasti. Kroz medicinu i dosadašnji klinički rad susretala sam se sa svešću najčešće onda kada se ona menja: kroz epilepsiju, san i različita stanja izmenjene svesti. Ali vrlo brzo shvatite da svest ne možete posmatrati samo kao medicinski fenomen. Čim počnete da govorite o subjektivnom iskustvu, sećanju, vremenu, identitetu ili doživljaju stvarnosti, granice između disciplina postaju mnogo manje jasne. Mene su takva mesta susreta različitih oblasti znanja oduvek privlačila. Iz razgovora sa prof. dr Nikolom Vojvodićem postepeno se oblikovala ideja da napravimo skup na kojem nećemo govoriti samo o onome što znamo, već ćemo imati slobodu da otvorimo i ono što još ne razumemo dovoljno. Nismo želeli još jedan stručni skup koji će se završiti poslednjim slajdom poslednjeg predavanja. Želeli smo da pokrenemo razgovor koji će se nastaviti i nakon njega. Mislim da je upravo iz toga nastao identitet „Svesti, snova, ponašanja“.

Zašto Vam je bilo važno da svesti pristupite interdisciplinarno?

Zato što svest, po svojoj prirodi, prevazilazi granice jedne discipline. Neuronauka nam omogućava da sve preciznije posmatramo procese koji prate određena stanja svesti. Medicina nam pokazuje šta se događa kada se ti procesi promene. Psihologija nam približava iskustvo i ponašanje, a neka od pitanja kojima se danas bavimo u savremenoj nauci postavljana su vekovima pre nego što smo imali mogućnost da mozak proučavamo na način na koji to činimo danas. Meni je upravo taj susret fascinantan. Veoma cenim egzaktnost prirodnih nauka — potrebu da nešto proverimo, izmerimo i dokažemo. Ali pre svakog dobrog istraživanja mora da postoji dobro pitanje. Zato interdisciplinarnost za nas nije samo okupljanje stručnjaka različitih profila. Želimo da ljudi koji isti problem posmatraju iz različitih uglova zaista razgovaraju. Da čujemo pitanje koje sebi možda nikada ne bismo postavili unutar granica sopstvene oblasti. Nauku ne pokreću samo odgovori. Vrlo često je pokrene pitanje koje je neko postavio drugačije.

Svest ne možete posmatrati samo kao medicinski fenomen

Ovogodišnja tema bila je „Svest i vreme – sadašnjost kao trenutak“. Zašto baš odnos svesti i vremena?

Vreme mi je fascinantno zato što nam je potpuno blisko, a istovremeno iznenađujuće teško za objasniti. Možemo ga meriti veoma precizno, ali ga ne doživljavamo jednako. Minut iščekivanja, straha ili bola nije isti kao minut radosti ili potpune zaokupljenosti nečim. Sat će pokazati isto vreme, naše iskustvo neće. Posebno nas je zainteresovala sadašnjost. Imamo snažan osećaj jednog kontinuiranog „sada“, ali koliko ono zapravo traje? Koliko u tom trenutku učestvuje ono što smo upravo zapamtili, a koliko ono što očekujemo da će se dogoditi? I tu dolazimo do pitanja koje mi je posebno zanimljivo: da li svest neposredno prati stvarnost ili mozak od niza informacija konstruiše naše iskustvo njenog kontinuiteta? Drago mi je što ovogodišnji Simpozijum nije zatvorio tu temu. Naprotiv, otvorio je nova pitanja. Mislim da je to mnogo vrednije od pokušaja da ponudimo jedan veliki, konačni odgovor. Želimo da ljudi sa našeg Simpozijuma odlaze sa novim znanjem, ali i sa makar jednim novim pitanjem o nečemu što su do tada smatrali očiglednim.

Gde Vi lično vidite najveću misteriju svesti danas?

U subjektivnom iskustvu. Danas možemo mnogo preciznije da posmatramo šta se u mozgu događa kada čovek vidi, pamti, sanja, donosi odluku ili kada se njegovo stanje svesti promeni. Možemo da proučavamo moždanu aktivnost i mreže i povezujemo ih sa određenim funkcijama. A ipak ostaje jedno naizgled jednostavno, a ogromno pitanje: kako iz svega toga nastaje iskustvo? Kako fizički procesi postaju misao, sećanje, bol, boja, osećaj vremena ili doživljaj sopstvenog „ja“? Iz kliničke perspektive posebno me zanima i granica našeg prepoznavanja svesti. Koliko svesti može postojati kod osobe koja nije u stanju da je iskaže na način koji očekujemo? Tu ovo prestaje da bude samo teorijsko pitanje i dobija veoma konkretan klinički i etički značaj. I zapravo mi se dopada činjenica da na neka od najvećih pitanja još nemamo odgovor. Naučno „ne znamo“ za mene nije slabost nauke. To je mesto sa kojeg istraživanje počinje.

Naučno „ne znamo“ za mene nije slabost nauke. To je mesto sa kojeg istraživanje počinje

Naredna tema biće „Svest i percepcija – iluzija kao stvarnost“. Zašto percepcija?

Posle vremena, percepcija nam se gotovo prirodno nametnula kao sledeća tema. Jer čim počnemo ozbiljno da razmišljamo o svesti, vrlo brzo dolazimo do jednog fascinantnog pitanja: koliko je ono što opažamo zaista svet oko nas, a koliko način na koji ga naš mozak konstruiše? Imamo veoma snažan osećaj da svojim čulima jednostavno registrujemo stvarnost. Međutim, mozak nije pasivni posmatrač. On bira informacije, povezuje ih sa prethodnim iskustvom, dopunjava ono što nedostaje, predviđa i interpretira. Otuda i „Iluzija kao stvarnost“. Ne kao tvrdnja da stvarnost ne postoji, već kao poziv da preispitamo koliko je ono što doživljavamo kao neposrednu stvarnost rezultat načina na koji je naš nervni sistem obrađuje. To nam otvara izuzetno širok prostor — od vizuelnih i auditivnih iluzija, pažnje i očekivanja, preko halucinacija i poremećaja percepcije, do telesne sheme i osećaja sopstvenog „ja“. Naredne godine želimo da odemo još dalje i da taj dijalog proširimo. Da okupimo ljude koji istom pitanju ne prilaze nužno iz istog ugla i koji se u svojim svakodnevnim akademskim i profesionalnim okvirima možda ne bi našli u istom razgovoru. Ne želimo da naredni Simpozijum bude samo novo izdanje prethodnog. Želimo da bude sledeće poglavlje iste priče.

Posle vremena, percepcija nam se gotovo prirodno nametnula kao sledeća tema

Gde se Srbija danas nalazi kada je reč o istraživanju svesti?

Mislim da imamo veoma kvalitetne ljude koji se kroz različite oblasti već bave pitanjima koja neposredno ili posredno pripadaju istraživanju svesti. Prostor za napredak vidim pre svega u njihovom snažnijem povezivanju. Važno mi je i da više negujemo kulturu pitanja. Posebno kod mlađih kolega mislim da treba da postoji sloboda da pitaju, da čitaju i izvan svoje neposredne oblasti i da preispituju ono što im se čini očiglednim. Ne moramo svako pitanje odmah da pretvorimo u odgovor. Ponekad je potrebno dovoljno dugo ostati uz problem da bismo uopšte shvatili šta je pravo pitanje. Meni je nešto posebno lepo u tome što danas, sa potpuno drugačijim metodama i znanjem, nastavljamo da postavljamo neka pitanja koja su ljude fascinirala vekovima. Ne počinjemo od nule — nastavljamo razgovor. Samo danas imamo mogućnost da neka od tih pitanja postavimo drugačije. Naša ideja je da „Svest, snovi, ponašanje“ ne ostane događaj koji postoji jedan dan u godini, već da vremenom postane mesto susreta ljudi i ideja, iz kojeg mogu da nastanu novi razgovori, saradnje, pa možda i nova istraživačka pitanja. Ako ljudi sa ovog Simpozijuma budu odlazili ne samo sa novim znanjem, već i sa boljim pitanjima nego što su ih imali kada su došli, mislim da ćemo ostvariti ono zbog čega smo ga i pokrenuli.

Pročitaj i: Svest: između onoga što znamo i onoga što jesmo

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: privatna arhiva, Pexels