Isplači se. Shvati da si ljudsko biće koje u sebi nosi čitav jedan svet emocija. Reci sebi: „Sve je dobrodošlo. Sve prihvatam.“

Ne postoji emocija koja je pogrešna. Čak i kada nemamo kalup za nju i ne znamo kako da je definišemo, ne postoji osećanje zbog kojeg treba da te bude sramota. Postoji svest o tome da prolazimo kroz nešto drugačije, nama nepoznato, ali ljudskom iskustvu svakako poznato.

Kao što se na nebu smenjuju kiša i sunce, tako se i u nama smenjuju tuga i radost. Neminovno je da posle suza, kad-tad, dođe osmeh. Zvuči kao najobičnija fraza, ali fraze imaju tu osobinu da pogađaju najveće istine. Međutim, filter  istrošenosti na njih stavlja etiketu: „Ovo zvuči bezveze.“

Napravi sebi mir u glavi, a onda će polako doći i mir u duši. Piši. Izbaci sve iz sebe i stavi na papir. Dok teku suze i duša prolazi kroz nevreme, piši i iscedi sve iz sebe – sav talog neprepoznatih emocija… Život nas, pre ili kasnije, suoči sa prolaznošću. Sa starošću. Sa bolešću. Sa gubitkom. I svaki put nam se čini da za to ne postoji priprema.

Možda i ne postoji. Ali postoji prihvatanje da je prolaznost deo života. Da ljudi koje volimo ne nestaju onog trenutka kada ih više nema pored nas. Ostaju u nama – u sećanjima, u rečenicama koje izgovaramo baš kao oni, u osmehu koji smo od njih nasledili, u zagrljaju koji pamtimo. Ponekad je dovoljno da zatvorimo oči i razgovaramo sa njima u sebi.

A onda… Polako se otvori za novo poglavlje.

Ne moraš danas da znaš kako će ono izgledati. Dovoljno je da mu ne zatvoriš vrata. Nemoj da te trenutni umor, strah ili razočaranje uvere da će tako biti zauvek. Ono što danas osećaš nije nužno ono što ćeš osećati za godinu dana. Čovek u teškim trenucima često poveruje da više nikada neće imati snage. A snaga se, zapravo, ne pronalazi unapred – ona raste zajedno sa životom.

 Čovek u teškim trenucima često poveruje da više nikada neće imati snage

Zastani. Napravi krug oko svoje ose. Šta sebi želiš? Ne ono što drugi očekuju, ne ono što „treba“, nego ono što – kada ostaneš potpuno sam sa sobom – tvoje srce najtiše šapuće. I kreni ka tome. Ne moraš odmah. Dovoljno je da se otvoriš. Ne postoji idealan partner. Ne postoji idealna majka, otac, dete, prijatelj. Svi dolazimo na ovaj svet sa delovima koji nam nedostaju. I možda upravo kroz susrete sa drugima učimo kako da ih prihvatimo, a ne da ih sakrijemo. Učimo kako se oni mogu rekreirati poput rekonstruktivne hirurgije duše i uma – jedino kroz veze sa drugima… To je materijal od koga postajemo celoviti.

Neko svoje odgovore pronađe u porodici. Neko u ljubavi. Neko u prijateljstvu. Neko u nauci. Neko u stvaranju. Neko u putovanjima. I ništa od toga nije pogrešno. Jer svako od nas ima ono jedno mesto zbog kog mu se živi. Razlog zbog kog ustaje iz kreveta. Razlog zbog kog veruje da novi dan ipak vredi dočekati. Razmisli… Koje je tvoje?

I još nešto…

Vredan si da gradiš kvalitetne odnose. Prijateljske, porodične, partnerske, poslovne, ljudske. Ali nemoj da te svest o sopstvenoj vrednosti odvoji od toga da usmeravaš sebe tamo gde bi tvoje srce moglo da treperi najjače. Jer na kraju, možda nije najvažnije koliko smo živeli, već koliko smo bili otvoreni da zaista živimo.

Pročitaj i: Samo promeni ugao

Tekst: Irena Manić / Foto: Pexels