„…U svakoj generaciji postoje priče.
Priče o kojima se ne govori.
One koje vode svoj tajni život u nama.
I stalno podsećaju na to da sve ono što se ne prizna i ne
izgovori, s vremenom počne da poseduje nas…“

„Rukopis je započet onog dana kada smo izgubili sina, a završen je kada sam u sebi nosila svoje treće dete, sina„, kaže Maja Pavlović, autorka romana „Kolevka“ koji je nedavno objavljen u samostalnom izdavaštvu. „U književnom pripovedanju, iako sam bila na rastojanju kao pisac pripovedač sopstvenog dela, zapravo sam sve vreme težila da budem tačna i iskrena do granice sopstvene izdržljivosti.“

„Kolevka“ je istinita priča o roditeljima koji su izgubili bebu i nevidljivoj niti koja spaja svetove i generacije. „Ovo je roman namenjen roditeljima nerođene dece, namenjen je deci koja su postojala na papiru i u našim stomacima, kraj naših duša ali nisu stigli potpuno da spoznaju ovaj svet. Svi oni su izmenili NAS roditelje i mi to najbolje razumemo“, poručuje Maja.

Podrška majčinstvu

„Bila sam spremna da me odbiju svi izdavači. Bila sam spremna da to niko i ne razume. Ali nisam mogla da podnesem da nekoj majci, ocu ne pružim kroz ovaj roman jednu stvarnu životnu priču praćenu intuicijom, smehom, bolom, snovima ali i svetlom koji biva sve jače i jače…. Da im pružim ruku i kažem biće sve u redu“, motiv je autorke da istraje u objavljivanju ovakvog dela.

Svaki detalj je promišljen

Sama knjiga je rađena sa mnogo ljubavi i simbolike u izboru ilustracija, detalja ali i korica. „Sa namerom sam htela da korice budu tvrdog poveza„, kaže Maja. „Čvrste i stabilne. Jer na kraju romana postoji mesto za svu decu koju su roditelji izgubili. Mesto na kojem će biti upisano ime.“

„Zašto mi je trebalo 12 godina od početnog rukopisa do dana kada će knjiga „Kolevka“ u konačnom obliku, napokon ugledati svetlost dana? Nije mi tako jednostavno odgovoriti. Zaista. Potreban mi je uvod, dodatni koraci i rekla bih jedan specifičan način sa kojim želim prići. Namerno koristim reč rukopis, jer je knjiga pre svega bila ispisana rukom. U jednoj sivoj, običnoj beležnici, gde se sa unutrašnje strane nalazio kalendar sa godinama i datumima. Zapravo, više je ličila na reklamni materijal neke državne ustanove nego na pravu beležnicu. I baš takva, naizgled obična, morala je da istrpi mnogo toga. Precrtane rečenice. Iscepane strane. Mokre papire. Mnogo tačaka i načičkanih kućica po obodu lista. Zaokružene reči sa kojim sam se navodila kao ključnim mislima. Vraćajući se iznova i iznova… Kao na traci koja se ponavlja. Pa onda opet još jedan red, iscrtanih, uvijenih spirala.

Sama knjiga je rađena sa mnogo ljubavi i simbolike u izboru ilustracija, detalja ali i korica

Onda bi taj isti rukopis, u neuglednoj beležnici, ostajao mesecima da čami u ormaru ,duboko zatrpan ispod odevnih stvari. Čudila sam se… da od svih rukopisa sa kojim sam raspolagala baš ovaj je za mene bio živ stvor koji mi nije dao mira. Katkad bi ga vadila isključivo noću i nastavlja bih po nekom nepisanom pravilu. Dok niko ne gleda… I tako godinama…“

Danas je roman „Kolevka“ dostupan putem profila Maje Pavlović. „Zahvaljujem se, naravno mojoj @jasmina_jankovic_stojanovic koja je verovala i zajednici kao i jedinstvenom programu podrške @S.B.E.S i to ću raditi verovatno od sad pa do kraja svog života da spominjem.
Da mi niko ne zamera.“

Pročitaj i: Istinito i autentično, u pravo vreme

Tekst i foto: Jasmina Stojanović