Nedavno sam se, u razgovoru sa prijateljem, dotakla detinjstva

Naime, on se setio jedne scene iz detinjstva. Bio je dete. Odrasla osoba mu je rekla „E baš smo se odmorili dok nisi bio ovde, bilo nam je lepo“. Kaže da mu se ta rečenica urezala u sećanje. Ne pamti koliko je godina imao, pamti taj osećaj. Kroz odrastanje uvek je imao osećaj da je suvišan, da smeta, da je nametljiv. „Kao da nigde nisam dobrodošao“, rekao mi je, iako spolja nije izgledalo tako. Niko mu to više nikada nije rekao, ali je on to godinama govorio sebi. Njegova priča je na mene ostavila snažan utisak.

Dugo sam razmišljala o tome. Poznajući način na koji ljudi razmišljaju i grade značenja, nisam mogla a da se ne zapitam koliko su odrasli zaista svesni jezičkih obrazaca koje izgovaraju. Šta ostane u detetovoj glavi onda kada odrasli ode?

Jezički obrasci su način na koji reči koje čujemo postaju značenja koje nosimo. Sve što dolazi iz spoljašnjeg sveta, do nas prvo stiže kroz čula. Ne primamo ga onakvog kakvo jeste, već ga usput menjamo, nešto dodamo, nešto umanjimo, nešto poptpuno izbrišemo. Tako obrađene informacije u nama stvaraju stanje. A iz tog stanja dalje reagujemo, ponašamo se, činimo ili ne činimo. Odrasli ne oblikuju dete samo ponašanjem, već i jezikom kojim mu se obraćaju. Dete najpre čuje glas odraslog. Vremenom, taj glas postaje njegov sopstveni, poput eha koji se ne gubi, već ostaje.

Kroz svoju vaspitačku praksu, često sam u prilici da čujem razgovore između roditelja i deteta. Ono što mi je posebno zanimljivo jeste način na koji deca procesuiraju ove rečenice i kako ih one oblikuju iznutra. Na primer, često čujem „Ne plači, nije ništa!“. Na prvi pogled rečenica deluje utešno, ali dete zapravo uči da njegove emocije nisu važne. Kroz moje iskustvo, primećujem da ovakve poruke često vode ka tome da deca potiskuju osećanja i razvijaju unutrašnji glas koji kaže „Ne smem da pokažem tugu“ ili „Ako plačem, slab sam“.

Isto tako, česta rečenica „Brzo, nemamo vremena, požuri!“ izgovorena dok dete pokušava da ispriča nešto što je za njega važno, šalje nekoliko poruka odjednom. Dete obrađuje ovu situaciju kao signal da sve mora da radi brzo, da ne sme da pogreši, i da su njegove potrebe manje važne. Posledica je strah od neuspeha i stalni osećaj pritiska, ali i osećaj da nije viđeno i saslušano, jer njegova priča nije  dovoljno vredna da se čeka. Isti princip važi i kod rečenica koje počinju sa „Ti si…“ a koje na prvi pogled deluju kao opis, dok ih dete obrađuje kao unutrašnju istinu o sebi „Ja sam takva osoba i ne mogu bolje“. „Ti si zaboravna, lenja, smotana…“ rečenice koje dete doživljava kao potvrdu svoje vrednosti. Posledica je razvijanje negativne slike o sebi i stalne sumnje u sopstvene sposobnosti.

Obraćanje detetu ne zahteva savršenstvo, već svesnost izbora reči i tona koji su dovoljno dobri da ga podrže

Ove sitne svakodnevne rečenice koje izgovaraju odrasli, nepromišljeno, imaju moć da oblikuju unutrašnji svet deteta. Najčešća zabluda odraslih jeste podrazumevanje, umesto da pitaju i saslušaju. Iza njihovog ponašanja krije se dobra namera, i podrazumeva se da „dete zna da ga volim“ i „nisam tako mislio/la“. Odrasli veruju u to, ali dete ne filtrira nameru, već upija poruku doslovno. Obraćanje detetu ne zahteva savršenstvo, već svesnost izbora reči i tona koji su dovoljno dobri da ga podrže.

Dakle, korise rečenice su one koje potvrđuju dete, priznaju njegov trud i osećaj, one koje su pažljive u tonu, koje ne kritikuju i umanjuju već su usemrene na podršku. Pre nego što nešto izgovorimo vredi se zapitati koliko je naša namera zaista korisna za dete i šta će dete poneti iz razgovora?

Pročitaj i: U svojoj najzrelijoj formi, ljubav ne traži da bude centar

Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels