„Tražio sam nekog da me inspiriše, motiviše, podrži me, da mi fokus…Nekog ko će me voleti, ko će me usrećiti i kome ću biti dragocen. Na kraju sam shvatio da sam sve vreme tražio sebe“

Nedavno sam naišla na ove reči. Ukačila sam se za njih na način da ih prvi put čujem, a zvuče tako poznato. Ima toliko istine u njima koju bi trebalo živeti. Ovaj tragalac sam bila nekada ja, možda ste i vi sada. I pisala sam ranije o tome, kako u ovom svetu čovek nikada nije sam i koliko je potreba za drugim ljudima usađena u ljudsko biće. Potreba da su tu, da ponekad crpimo snagu baš iz pomoći drugih, da nam je bitno da se okružimo ljudima koji nam znače. Da nam je bitno da nismo sami.

Postoji ona da koliko god bio snažan, jedan stub ne može nositi kuću. Mislim da će se većina složiti sa time, jer čovek mnogo toga može, ali ne može sam. Tu počinje priča o traganju, za ljubavlju, za srećom, za podrškom. Svima nam je važna, podrška. Bilo da je iskazana rečima, razumevanjem, ćutanjem, slušanjem, ramenom za plakanje, zagrljajem, važna je. Ali isto tako može biti naš kamen spoticanja, kada dolazi od ljudi koji je pružaju iz „svojih cipela“ strahova i uverenja, iz onoga što (ne)bi oni, i sve to za naše najbolje. I mi (po)slušamo. Da, prihvatimo to i odustajemo od sebe, svojih težnji i snova, vodeći se mišlju da je to istina za nas. Poverujemo.

Svima nam je važna, podrška. Bilo da je iskazana rečima, razumevanjem, ćutanjem, slušanjem, ramenom za plakanje, zagrljajem, važna je

U tendeciji nam je da nas drugi znaju bolje nego mi sami sebe. Da li je tako? Ili se olako otuđimo od sebe. Zaboravimo ko smo. Iz straha onoga što možda je u nama, a nije po tuđim merilima. Zdrava podrška dolazi kada ljudi prepoznaju taj momenat sopstvene sreće u pomaganju drugima u njihovim težnjama.

Koji put biraš?

Svakodnevnica nas zatrpava raznim doživljajima. Tempo života nameće uvek nove situacije, bilo da su one u našim očima dobre ili loše. Ne držimo svi se konce u rukama, desi se da neki čvor popusti, olabavi nas i pretvori u tragaoce. I ide nam to traženje, ali problem je što uglavnom hvatamo prečice pa biramo lakše puteve. Tražimo u drugima ono što nama nedostaje. Odsustvo podrške ume da obeshrabri i učini nas ranjivim. Često nas i onesposobi.

Neko sam ko potencira da je u redu dopustiti sebi sva stanja. Dešava se da ponekad ne naiđemo na očekivanu podršku. Ili brinemo da li smo drugima dovoljno pomogli. Pitanje je kakva smo podrška sami sebi? Da bismo došli do ovog odgovora, ipak je potrebno da zavirimo u sebe, nađemo sebe. A za to nam treba volja. Da smo radozanli u spoznaji svojih težnji, želja, ciljeva, zašto nam je nešto važno, a zašto nešto ne. Da se usudimo da ih živimo zbog sebe, bez osuđivanja. Da nemamo strah da menjamo unutrašnje nezadovoljstvo. Da gradimo odnose i  život po našoj meri. Da pravimo kompromise u kojima ćemo se osećati dobro. Da prigrlimo promene i upolovimo u iste sigurni u sebe, bez tuđih dopuštanja.

Odsustvo podrške ume da obeshrabri i učini nas ranjivim. Često nas i onesposobi

Nije lako. Ali je mnogo lakše kada smo sigurni u svoje razloge. Kad se (s)poznajemo i kad imamo poverenja u životne tokove. Kada nas ispuni nesigurnost nedostaje nam potpora. Upravo nam je to alarm da zastanemo i da se zapitamo da li ćemo podržati ili izdati sebe?

Ostati veran sebi

Podsetnik da ako volimo sebe, na onaj zdrav način da znamo da mi jesmo ljubav i da u sebi imamo već sve resurse, podrška nikada neće izostati. Bar ne, ona najbitnija, naša. A nikad nije kasno da počnemo, korak po korak. Da čistimo svoj prostor i oslobodimo se svih stega i onoga što nas guši. Biti nežan prema sebi, verovati i biti sebi na prvom mestu. I ne, nije to sebičnost. Ako nismo sposobni sebi da se nađemo na putu kada zatreba, kako ćemo drugima?

Pročitaj i: Karte koje otkrivaju ono što (vi) jeste

Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels, Unsplash