Uđeš u prostoriju i gotovo nesvesno zauzmeš svoje mesto. Ne razmišljaš o tome. Jednostavno se dogodi

Postaješ ona duhovita osoba koja uvek razbije napetost. Ona na koju svi mogu da se oslone. Ona koja „nema velike potrebe“. Ona koja sve može sama. Ona koja je uvek dobro. Ona koja drži porodicu, tim ili prijatelje na okupu. Toliko dugo igramo iste uloge da ih više ni ne dovodimo u pitanje. Ljudi ih očekuju od nas, a mi ih ispunjavamo gotovo automatski. Kao da postoji nevidljiv scenario koji počinje da se odvija čim se pojavimo. Međutim, problem nastaje kada se osoba iznutra promeni, a uloga ostane ista.

Kada drugi nastave da razgovaraju sa našom prošlošću

Tokom života menjamo se mnogo više nego što primećujemo. Iskustva, gubici, ljubavi, roditeljstvo, bolest, uspeh ili razočaranja menjaju način na koji doživljavamo sebe. Ipak, ljudi koji nas poznaju godinama često nastavljaju da komuniciraju sa verzijom nas koju su upoznali mnogo ranije. Ne zato što imaju lošu nameru, već zato što ljudski mozak voli kontinuitet. Psiholozi govore o tome da u odnosima stvaramo relativno stabilne mentalne predstave o drugim ljudima. Kada se neko promeni, potrebno je vreme – i spremnost – da promenimo i sopstvenu sliku o toj osobi.

Zato nije neobično da neko i dalje bude „junior“, iako odavno vodi kompaniju. Ili da žena koju porodica i dalje doživljava kao „onu jaku“ više nema snage da nosi sve na svojim leđima.

Uloga nije naš identitet

Uloga predstavlja način na koji smo nekada naučili da budemo prihvaćeni, voljeni ili potrebni. Nekada nas je štitila. Pomagala nam je da se uklopimo u porodicu, sačuvamo mir ili izbegnemo odbacivanje. Ali ono što nas je nekada štitilo ne mora da nas štiti zauvek. Ponekad nastavljamo da budemo „spasilac“, „dobra devojčica“, „odgovorni sin“, „veseljak“ ili „ona koja nikada ne traži pomoć“, iako više ne osećamo da smo to. Ljudi vole verziju nas koja više ne postoji, dok stvarna osoba ostaje gotovo nevidljiva.

Ljudi koji nas zaista vole imaju sposobnost da upoznaju naše nove verzije

Menjanje uloge može delovati kao rizik. Ako smo godinama verovali da ljubav dobijamo zato što smo uvek jaki, uvek korisni ili uvek dostupni, prirodno je da pomislimo da će nestati i ljubav ako nestane ta uloga. Međutim, autentični odnosi mogu da nastanu tek kada drugi upoznaju osobu koja danas zaista jesmo, a ne onu koja je nekada bila potrebna sistemu.

Mali koraci menjaju odnose

Promena ne mora da bude dramatična. Ne moraš da objašnjavaš ceo svoj život niti da prekidaš odnose. Dovoljno je da sledeći put uradiš nešto što stara verzija tebe nikada ne bi uradila.

Ako si umorna, reci da si umorna.

Ako se ne slažeš, reci svoje mišljenje.

Ako ti je potrebna pomoć, zatraži je.

Ako želiš nešto drugačije, izgovori to.

Takvi mali trenuci postaju prilika da ljudi ispred tebe upoznaju osobu kakva si danas, a ne onu od pre deset ili dvadeset godina.

Kada počnemo da menjamo stare obrasce, reakcije ljudi postaju dragocena povratna informacija. Neki će se prilagoditi gotovo odmah. Njima nije bila važna uloga, već odnos sa tobom. Drugi će pružati otpor zato što im je poznata dinamika bila sigurnija od promene.

Ali imaj na umu; ljudi koji nas zaista vole imaju sposobnost da upoznaju naše nove verzije. Oni nisu vezani za kostim koji smo nekada nosili, već za čoveka koji se ispod njega razvijao sve vreme. Najveći znak ličnog razvoja nije to što smo postali neko drugi već što smo konačno prestali da glumimo osobu koja odavno nismo.

Pročitaj i: Kristali srca i promene: šta nam poručuju Lubenica turmalin i moldavit

Tekst. redakcija / Foto: Pexels