Većina nas veruje da su najveći izazovi u životu sami događaji koji nas iznenade – gubitak posla, kraj odnosa, bolest, neočekivana vest ili unutrašnji osećaj da više ne možemo da živimo na isti način kao do sada. Međutim, psihološka istraživanja pokazuju da sam događaj često ima manji uticaj na naše dugoročno blagostanje od načina na koji na njega odgovorimo. Upravo u tom prostoru između onoga što nam se događa i naše reakcije krije se mogućnost promene

Možda se nešto u tvom životu pomera. Za nekoga će to biti spoljašnji događaj koji menja okolnosti, za nekoga unutrašnji nemir koji nagoveštava da je vreme za drugačiji pravac. A možda se neće dogoditi ništa posebno. I to je u redu. Važno je znati da promene retko dolaze onda kada ih očekujemo. Zato pitanje nije: Šta mi se događa? Već: Kako odgovaram kada se tlo pod nogama pomeri?

Kada nas nešto uzdrma, veoma lako skliznemo u obrasce koje smo naučili mnogo ranije – da se povučemo, da ugađamo drugima, da preuzmemo previše odgovornosti, da posumnjamo u sopstvenu vrednost ili pokušamo da kontrolišemo ono što ne možemo da kontrolišemo. Ti obrasci nisu nastali zato što smo slabi. Nastali su zato što su nam nekada pomagali da preživimo.

Važno je znati da promene retko dolaze onda kada ih očekujemo

Savremena neurobiologija potvrđuje da se mozak u stresnim situacijama vrlo lako vraća poznatim putevima ponašanja. Kada se aktivira osećaj ugroženosti, nervni sistem bira ono što mu je poznato, čak i kada nam to više ne koristi.

Vežbanje nečeg novog

„Jedna stvar u koju sam vremenom stekla poverenje jeste da sama spoznaja, odnosno osvešćivanje nekog obrasca, često nije dovoljna da ga promeni. To što znaš da postoji ne znači automatski da si se od njega oslobodila. Prava promena mnogo češće dolazi kroz vežbanje nečeg novog upravo u trenutku kada stari obrazac počne da te vuče nazad“, poručuje Sonja Šoket, jedna od najpoznatijih svetskih učiteljica intuicije koja već više od pet decenija istražuje kako ljudi mogu da razviju unutrašnje vođstvo i donose odluke koje nisu zasnovane isključivo na strahu ili navikama, već na dubljem osećaju povezanosti sa sobom.

Prvi korak je da primetiš trenutak kada počinješ da se vraćaš staroj samosabotaži i da je uhvatiš čim se pojavi.

Drugi korak je da zastaneš.

Udahni duboko. Zaustavi autopilot na trenutak i unapred pripremi drugačiji izbor, kako ne bi morala da improvizuješ baš onda kada te stari obrazac najjače doziva.

Uzmimo za primer preterano davanje. „Ako je to tvoj obrazac, zastani i oseti nemir i potrebu da učiniš više nego što je potrebno“, piše Sonja. „Zatim reci sebi i svom unutrašnjem detetu da to više nije neophodno i da ti neće doneti ono što zaista želiš. Skreni pažnju na nešto drugo. Izađi u šetnju. Udalji se od situacije na trenutak. A u razgovoru koji u tebi podstiče potrebu da se previše daješ, podseti svoje unutrašnje dete da je bezbedno i da više ne mora da zaslužuje ljubav ili prihvatanje na taj način. Možda se nećeš setiti svaki put. Ali čak i ako uspeš da prekineš taj obrazac samo jednom ili dva puta, već ćeš otvoriti prostor za drugačiji, snažniji odgovor. To je sasvim dovoljno. Menjaj ga svesno, korak po korak, kako bi, šta god da te uzdrma ove nedelje, tvoja reakcija dolazila iz tvog osnaženog, zrelog dela, a ne iz starog obrasca koji nikada nije ni bio tvoj teret da ga nosiš.“

Pročitaj i: Isplači se

Izvor: Sonia Choquette’s weekly insights / Foto: Pexels