Marko Popadić je autor bloga Ofucani manastirski mačak i istoimenog profila na Instagramu, fotograf, aranžer, umetnik – esteta života. U cveću pronalazi magiju i inspiraciju, ali i u ravnicama Vojvodine, igri svetla i senke, naizgled običnim prizorima svakodnevice koje postavlja u nežne, mirne scene i njima zaustavlja vreme

„Danas, kada se sve dešava brzo i kada su nam modeli na koje se možemo ugledati gotovo ispred nosa, kada nas njima okružuju i onda kada mi to ne želimo, dolazi do toga da imamo ljude vrlo slične jedni drugima, da dobijamo robotizovanu masu koja slepo prati trendove koji i sami vrlo često nisu nimalo kvalitetni po nas. A šta se dešava sa onima koji u takvim stvarima ne mogu da pronađu sebe, o onima koji ne vide nijednu kopču koja ih povezuje sa situacijama i estetikom koja se prikazuje i nudi kao obavezna? E oni, oni svoju energiju kanališu na stvari kakve su svakodnevica, obični trenuci, estetski prikazi stvari koji su svuda oko nas“, napisao je Marko Popadić na svom blogu a mi se apsolutno slažemo sa njim. „Estetika ovakvih stvari utiče na raspoloženje, mir koji ona donosi upravo je ključ i glavni razlog zašto su u njima pojedinci pronašli beg od grubo komercijalizovanog sadržaja.“

Upravo iz svih ovih razloga, odvojili smo #VremeZa Marka sa željom da bliže upoznate njegov unutrašnji svet.

Kakvu magiju pronalaziš u cveću?

Cveće je moja kuća, beskrajni produžetak šaka kao i večna i zauvek uzvraćena ljubav. Cveće je moja iskon želja i onozemaljska strast. U njemu su smešteni i moja uteha i moja snaga i nada.

Kako te ta ljubav vodi u životu i na koji način si spojio sve svoje strasti?

Ljubav koju osećam prema cveću ima dovoljno snage da je, kad god poželim, pretočim u vodilju. Usmerava me i vodi kroz život poput učitelja, ali i brižne ruke ljubavi prema samom sebi.

Sve svoje strasti spajam gotovo svakodnevno, kako govornim tako i vizuelnim izrazom. Kada je reč o poslu – njihova se konekcija najbolje ogleda u najčvršćoj sinesteziji i simbiozi nekoliko mojih veština – kroz projekte koji mi pružaju mogućnost da se izrazim na više nivoa – fotografski, pisanom rečju, cvetno. Jedan od najlepših primera prethodno pomenute sinestezije bi recimo bio to što svaki bidermajer, pre nego što ga napravim i fotografišem, dobije nekoliko stihova koji ga prate, napišem mu pesmu.

Svaki bidermajer, pre nego što ga napravim i fotografišem, dobije nekoliko stihova koji ga prate, napišem mu pesmu

Tvoje fotografije pričaju priče i bude najnežnije emocije. Šta je presudno za takvu energiju? Da li stvaraš atmosferu dok radiš ili je unapred vidiš i prenosiš?

Hvala na ovom prepoznavanju. Presudno za pojavu priče koju ima sve što uradim je činjenica da ih (priče kao takve) mnogo volim. Atmosferu uvek vidim unapred, osetim je i doživim kao već prisutnu. U hodu, u toku rada, ona može dobiti samo još nekoliko novih slojeva koji nisu „planirani“, ali „kostur“ je uvek prisutan i unapred spreman.

Koje su to priče koje najčešće pričaš svojim radovima?

U svemu što uradim ćete uvek pronaći lepršavu ali i postojanu igru onozemaljskog sa ovozemaljskim. Pričam o emocijama, počecima, krajevima… o ljubavi. Takođe, uvek ćete moći da osetite i malo muškog i malo ženskog principa. To poštujem u svemu.

Čulnost, mirisi, dodiri, sve se to prenosi na tvojim fotografijama. Da li ih planiraš ili intuitivno radiš, vođen prirodom?

Rekao bih da je ovo podeljeno. Često nešto isplaniram, a vrlo često se desi da se u procesu rada nešto baš samo od sebe složi toliko lepo, da nemam nikakvo pravo da bilo šta menjam. Tu mu je mesto.

Dodire, recimo, uvek planiram. Kao i sa atmosferom, i oni mogu dobiti samo nekoliko novih slojeva i nijansi, ali su uvek unapred osmišljeni. Ruke su moja religija i najveće poštovanje.

Priroda je najbolji učitelj kog sam u ovom životu mogao dobiti

Šta tebi priroda govori?

Priroda je najbolji učitelj kog sam u ovom životu mogao dobiti. Nepogrešivo zna kada da me pokrene, a kada da me uspori. Podseća na lepo i ljubav, ali i na najmekši mogući način pred mene stavlja alate za neke, reklo bi se, malo teže izazove. Moja večna zahvalnost ide upravo njoj. Na kraju, podarila mi je cveće – lek za sve.

Gde stanuje tvoje srce?

U svakom trenu je baš tamo gde treba da bude.

O čemu sanja duša?

O krilima, rukama i nekim prošlim vremenima.

Kako kreiraš svoje vreme i kako uopšte percipiraš vreme?

Vreme percipiram kao izazov i kao nagradu, verujem mu. Samo po sebi je izvrstan test vere. Kreiram ga tako što se trudim da ga ispoštujem koliko i ono mene. Vreme je ogledalo.

Kako ispisati najlepšu bajku života?

Na ovo pitanje bih odgovorio rečima jedne meni vrlo drage osobe: „Ništa nije u kamenu zapisano.“ Dodao bih takođe i to da je važno sebi dozvoliti i suze i smeh. Voleti –  nekoga, nešto, cvet, miris, polje, sebe i mačku i psa… Ovaj recept bih završio jednim stihom koji mnogo volim:“Broke the curse with your own two hands.“ 

Pročitaj i: Ljudski potencijal kao inspiracija

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto; privatna arhiva