Ovo nije intervju o događaju „Ovo nije večera“ u Radost House kojim se spajaju umetnost i hrana i istražuje iskustvo sveta čula. Ovo je oplemenjujuća razmena u kojoj smo otvarali pitanja i istraživali pristupe pozorišnom aspektu iskustva hrane

Od Martina Butlera sam u ovom razgovoru naučila da se miris može trenirati, da molekuli luka otvaraju i pospešuju čulo mirisa, da su za uspeh u umetnosti potrebni otvorenost, radoznalost i fleksibilnost ka komercijalizaciji, da je umetnost uvek politički čin koji postavlja pitanja i da je ego potpuno nepotreban bez obzira na to sa koliko važnim brendovima radite – jer i to je samo posao. U sjajnoj, dopunjujućoj razmeni sa I-Chen Zuffelatto, pričali smo o jedinstvenom performansu za Beograd u kome se spajaju pozorišni narativ i hrana, koji su organizovale Radost house & Culinartisam – ‘‘Ce n’est pas une repas’’.

Za Martina je sve prilika za kreiranje narativa – šetnja po gradu, posmatranje fasada, interakcija u hotelskom predvorju. On je nagrađivani interdisciplinarni umetnik, režiser i koreograf. Studirao je na Dramskoj akademiji u Mančesteru, i kasnije koreografiju i performance na SNDO u Amsterdamu. Osnivač je Liminal Institute, (2012) u okviru kojeg kreira performanse za pozorišta i festivale širom sveta. Njegov multimedijalni radovi i instalacije su izlagani u Palais de Tokyo, Istambul Modern, Beijing Design Week, Pixxel Point Festival Slovenia, Olympus Photography Playground, Marres, Los Angeles Design Festival, Het Nieuwe Instituut, Amsterdam Museum Museum of Modern Art Arnhem i drugi.

Sa partnerkom u ovom kreativnom performansu I-Chen Zuffelatto upoznao se dok je ona studirala u Amsterdamu, kada je Martin bio u samom vrhuncu karijere, radeći veoma zanimljive projekte. „Moj dobar prijatelj je radio sa njim“, priča mi I-Chen. „Jedan deo kreativnog procesa je bio da sedi u hotelu i da uključuje ljude u interakciju, kako bi izgradio potreban karakter za projekat.“

„Da, istraživao sam karakter harizmatične osobe koja nema nikakvu imovinu ali živi život na visokoj nozi“, dodaje Martin. Tada je I-Chin studirala ples i intrigirao ju je taj drugačiji način proučavanja pozorišta. „Počela sam svuda da ga pratim“, kaže kroz smeh. „Nisam ništa razumela šta priča zbog njegovog brzog govora i engleskog, ali smo se povezali. Onda sam otišla iz Amsterdama, ali nakon nekoliko godina, Martin me je pozvao da radimo projekat u Sloveniji.“ Martin i I-Chin su nastavili da sarađuju i da organizuju večere-performanse koji se mogu opisati i kao psihološka istraživanja reagovanja na iskustvo hrane i različitosti pristupa istoj.

Koji je bio vaš poriv da dođete u Beograd i kako su vas Aleksandra Maček i Jelena Mišković motivisale da dođete?

Martin: Nikada nisam ovde bio ranije i otvoren sam da istražujem nove saradnje, i ako me neko pozove, često se odazovem.

To nije tako često, obično postoje zahtevi i drugačiji motivi. Vi ste prilagodili svoje zahteve i performanse široj populaciji ovim događajem. Koliko vam je izazovno da budete komercijalni u svojoj umetnosti?

Martin: Ja sam veoma komercijalan, radio sam za velike i različite komercijalne projekte. S obzirom na to da materijal za umetnost košta i iziskuje ulaganja, komercijalnost podmiruje te troškove.

I-Chen Zuffelatto: Zanimljivo kod ovog projekta koji spaja umetnost i hranu je što hrana obično spaja ljude. Ona se deli, isprobava, i čak i ako niste ekspert za hranu, ili za umetnost, svakako je iskustvo koje može da spoji mnogo različitih ljudi. Prevazilazi se osnovna potreba za njom i prerasta u potrebu za povezivanjem.

Martin: Mi svi jedemo, tri-četiri puta dnevno. Mi osećamo mirise, mi gledamo…

Ali često ne obraćamo pažnju na to. Da li vaša umetnost vraća fokus na to kako jedemo i kako doživljavamo hranu?

Martin: Kako ja to vidim, ovi projekti mi pomažu da uvidim kakav je moj odnos prema okolini i onome što doživljavam. Moje pozorište je ispred mene, koliko i oko mene. Istražujemo mogućnosti da se obedovanje pretvori u performans. Nekada je dovoljno zameniti nož i viljušku u rukama i videćete da postaje skoro nemoguće jesti. To me navodi da razmišljam o tome kakva je moja povezanost sa stvarima.

Znači, to je način na koji istražujemo naš unutrašnji svet performansom umetnosti i hrane?

I-Chen Zuffelatto: Postoje različiti slojevi. Jedan je izvođački, o kom Martin priča, a drugi je istraživački – ispitujući iskustava drugačijih kombinacija ukusa koja obično nemamo prilike da doživimo jer nisu deo naše kulture. To je takođe i umetničko iskustvo, ali ne nešto čemu prosto svedočite gledajući, kao u pozorištu, već iskustvo umetnosti koju jedete i koja postaje deo vas u procesu izvođenja. I svako prolazi kroz taj proces na svoj način.

Radili ste različite večere i performanse sa različitim instrumentima izražavanja. Zašto je hrana bila vaš izbor?

Martin: Za mene je to istraživanje naših pet čula kao medijuma pomoću kojim komuniciramo. To je najskuplji način, jasno je. Vizualno možemo dosta lako da izvedemo, kroz zvuk takođe, ali sa hranom se traži najdetaljniji pristup. Mi ne razmišljamo toliko o emotivnom uticaju koji hrana ima na nas. Sa mirisom ili sluhom imamo konkretniji odnos, ali opseg potencijala refleksije hrane je veliki. Kada razmišljaju o hrani, ljudi obično imaju u vidu meni, koja je sezonska hrana, razmišljaju o hrani kao objektima, ali ne i o tome da ona može da ima emotivni uticaj.

U ovome što mi radimo ima mnogo storytellinga, narativa hrane, poziva nas da razmotrimo šta jedemo i kako reagujemo na to što jedemo.

Šta mislite o investiranju u ovaj tip performansa kada su preduzetnici u pitanju i restorani poput Radost House i da li vidite budućnost u takvoj vrsti razvoja ponude restorana? I kako se ovakvi performansi svetskog ranga mogu prilagoditi širim grupama?

Martin: Posao sa hranom je težak, traži da se angažuje javnost, zahtevan je. Posmatram ovo kao jedan dodatak usluzi koji mogu da uvrste u svoju ponudu i na taj način razviju teatarsko-performistički aspekt, ali sa poslovne strane moraju da razmišljaju o profitu i na koji način ga ostvaruju.

I-Chen Zuffelatto: Može se koristiti kao promotivni alat, investicija u istraživanje i novu ponudu i iskustvo koje pokazuje još jednu stranu poslovanja. To je takođe i prilika za osoblje da unesu osveženje u svoj način posluživanja.

Martin: Mislim da postaje masovni trend kada su u pitanju događaji koji uključuju sva čula. A restorani nude takav prostor, da se potpuno uroni u iskustvo, a to se bazira na storytellingu. Koju priču pričate svojom hranom? Što je priča jača, cene su jače. Kada hrana, posuđe, sve u restoranu ima narativ – ponuda postaje ekskluzivnija.

Meni je zanimljivo kako ste uspeli da razvijete uspešan biznis od umetnosti i kreativnosti, jer većini kreativaca nedostaje taj aspekt i ostaju neprimećeni i uronjeni samo u svoju umetnost.

Martin: Imao sam mnogo sreće. Ne ulažem mnogo napora, stvari mi same dolaze. Sa Monohromatskom večerom sam znao da imam dobar projekat i poslao sam mejlove svakome koga sam poznavao, svim dizajnerskim festivalima na svetu, svim muzejima na svetu, svim ambasadama…

Onda to nije samo sreća. To je naporan rad. I vera u projekat.

Martin: Samouverenost umetnika da je projekat dobar. Ja sam dobar umetnik, imam dobre radove…

I-Chen Zuffelatto: Reći ću nešto što je drugačije kod Martina i možda čak i retko, a to je da je veoma radoznao u mnogo različitih polja i otvoren je da iskusi različite vrste umetnosti. Neki umetnici ostaju zatvoreni u svom izrazu i smatraju da su neke stvari previše komercijalne. To je izbor koji se ne procenjuje da li je nešto bolje od drugoga ili ne, ali mislim da je veoma interesantno kada je neko otvoren da uči različite stvari i da ih primenjuje. Martin je veoma radoznala osoba po pitanju mnogih stvari.

Martin: I često ne znam da kažem „ne“. Na primer, dizajnirao sam devet radnji u Saudijsko Arabiji iako ranije nisam dizajnirao radnje, ali kada su me pitali da ponudim koncept, odmah sam se našao sa arhitektama i odlučili smo da radimo.

To je kao u Alisi u Zemlji čuda kada kaže: „Nikada to nisam radila, sigurno mogu.“

Martin: Možda 😊 Bio sam veoma radoznao i prihvatio sam.

Dakle, imamo znanje, veru, otvorenost, radoznalost…

Martin: I istoriju. Obožavam istoriju. Morate da znate svoje poreklo. Jer možda je u korenima nešto važno za vas. A o tome retko razmišljamo.

Koju priču pričate svojom hranom? Što je priča jača, cene su jače. Kada hrana, posuđe, sve u restoranu ima narativ – ponuda postaje ekskluzivnija

Radili ste mnogo različitih projekata – dizajn, hrana, pozorište, opera, moda,

Martin: …tekstura, tehnologija, društveno korisne projekte. Nisam radio projekte sa starijim licima i decom, još uvek, i sa životinjama. Još uvek.

Postoji li oblast ili tema koju najviše volite ili možete izdvojiti iz tog opusa?

Martin: Istorija i narativ. Kako pričate priču. Ali i politika, pomalo. Moji radovi postaju pomalo i politički, imam čak i porudžbinu za sledeću godinu u kojoj ću kombinovati istorijski događaj i pozorište.

Da li je umetnost i politička ako ima snažnu poruku za društvo?

Martin: Mislim da je svaka umetnost politička. U suprotnom, ne radi ono što treba.

I-Chen Zuffelatto: Mislim da je više stvar u postavljaju pitanja. Umetnost ne treba da daje odgovore već da vas otvori na različite načine i navede da postavljate pitanja, da osetite nešto drugačije, da preispitate da li vam to nešto znači i šta. Da vas uvede u drugačije iskustvo.

Sa kojim god brendom da se radi – treba na to gledati samo kao na posao

Radili ste toliko neverovatnih projekata za svetske kompanije i brendove, a ipak ste tako spontani i otvoreni i ljubazni i bez arogancije, vrlo prijateljski nastrojeni…

Martin: To je samo posao. To je samo nešto čime se bavim. I ja se trudim da ne radim vikendima, da završim do 18h, da sastanke održavam u radno vreme, da imam svoj privatni život, dom. Sa kojim god brendom da se radi – treba na to gledati samo kao na posao.

Dakle, treba da budemo uključeni ali da se ne vezujemo?

I-Chen Zuffelatto: Ja na to gledam drugačije. Osećam da je umetnost ona vrsta posla koja mora da bude u saglasnosti sa onim što vi jeste. Ne možete pričati o prihvatanju različitosti a onda da budete loša osoba i da se drugačije ponašate u životu. Takođe mislim da je ljubaznost potcenjena, i da je potrebno da vežbamo ljubaznost i da je veoma važna. Umetnost se ogleda u odnosima. U tome kako se povezujete sa drugim ljudima, tako dobijate ideje. Ja Martina prepoznajem kao ljubaznu, duhovitu, radoznalu osobu.

Da, to je osvežavajuće, pošto mnogo ljudi u tom svetu ima izražen ego…

Martin: Imam vrlo blag ego. Imao sam veliki ego kada sam bio mlađi, grub, ali sada ne. Egom se ništa ne postiže. Čak možete mnogo više dobiti kada ste slađi, pristupačniji, ljubazniji, skromniji. Ali svako mora da radi. Kod mene nema lenjosti. Ako radimo zajedno, svako mora da pruži najbolje od sebe. Tada umem da budem zahtevan da radimo na istom nivou posvećenosti.

Umetnost ne treba da daje odgovore već da vas otvori na različite načine i navede da postavljate pitanja

Organizovali ste brojne večere-performanse do sada, sa snažnim nazivima i porukama. Kakvi su utisci?

I-Chen Zuffelatto: Neki ljudi dođu i otvoreni su za iskustva i dozvoljavaju sebi da probaju nešto novo. Mi obilno dajemo instrukcije ili priče kako da se ponašaju. Nekada dođu ali ne žele da učestvuju. Ne otvore se tom iskustvu, razgovaraju, ne slušaju, ne žele da prate uputstva. Ostaju u svojoj zoni komfora.

Martin: U tom slučaju, kada ne žele da rade po uputstvima, kažem im da odu. To nije restoran. To je pozorište. Ulazeći u naš svet, u koncept koji smo razvijali, u performans, postajete učesnik.

Egom se ništa ne postiže. Čak možete mnogo više dobiti kada ste slađi, pristupačniji, ljubazniji, skromniji

I-Chen Zuffelatto: Često bude izazovno i za samo osoblje, da shvate da su deo nastupa, da su deo celog mehanizma i da treba da radimo zajedno. Veoma je važno da dozvole sebi da probaju nešto drugačije, zabavno, da budu sinhronizovani, da dozvole energiji sobe da se promeni. Pomažemo gostima da uđu u određeno raspoloženje. Ako to ne prihvate i zaposleni, nemoguće je i za goste.

Kada želite da uradite projekat, da li to radite iz osećaja, intuicije ili ga mentalno zaokružujete ili jednostavno kažete sebi: „Ja ću to uraditi“ i ne razmišljate?

Martin: Jednostavno ga uradim, ne razmišljam.

I-Chen Zuffelatto: I ja se trudim da budem u trenutku. Kada živite svoj život i posmatrate stvari, kada ste otvoreni i radoznali, u suštini imate sve u sebi i ako želite nešto – projekat, studija, šta god da radite, to je deo vas. Deluje kao da dolazi ni od kuda, ali zapravo – vaš život su vaša iskustva koja skupljate i kada je potrebno, ono što želite će se pojaviti.

Pročitaj i: (Ovo nije) Večera u sedam činova

Tekst i foto: Jasmina Stojanović