Hajde da se dogovorimo i budemo načisto sa sobom ovog januara, jer baš je važno kad sebi daješ zadatke da budeš kratak i jasan, bez nepotrebnog odlaska u širinu, a radi boljeg fokusa – korisno je da bluruješ suvišne delove slike. Važno je da to radiš sa ljubavlju i nežno, i da nisi na kraj srca. Treba dati sebi prostor za korekciju i rast i učiniti to prijateljski i toplo

I tako ja trošim ove januarske dane, trudeći se da fokusiram isključivo važne detalje, dok se sve više osećam kao ptica u magli, jer, šta ću, blurovani deo me naprosto više privlači. Želim fokus, a stalno ga gubim. Čudo jedno, kažem vam – guska, pardon, ptica u magli.

Maa… nek sam ja i guska, ali sam ptica, žena ptica. Mogu da se izdignem, i odatle, iz takozvane ptičje perspektive bolje sagledam sliku. Setim se i da mi žene ptice, kad zatreba, baš kao patka, iz pomenute porodice guski, znamo i kopnom i vodom, a bogme, i vazduhom jezditi.

Tome u prilog, reših da se ipak skoncentrišem i zaključujem… Iako sam se pripremila za naglu akciju već na početku ove godine, u isto vreme čeznula sam za nekom vrstom produženog mirovanja. I eto mi ga sad smiraj, ali nažalost, kao najdosadniji grip skorije zabeležen. I sad moram, hoćeš-nećeš, odmarati. I tako sve prebirajući u glavi prošlogodišnji mesečni sled sa događajima koji su ih obeležili, i upoređujući ih sa trenutnim situacijama i manifestacijama, shvatih sledeće: najviše sam brinula onda kad to nije bilo potrebno, a neke ključne stvari narušila, baš tom istom brigom i fokusom na zamagljeni deo, deo koji nije trebalo ni da primećujem.

I šta sad? Imam li lekciju, alat za korekciju, za bolji nastavak ove godine i aktivne dane koji me čekaju… Da li je trebalo da budem brža na izvesnim delovima puta, ili jedino opuštenija, strastvenija, sa više herca i vere? Da se razumemo, spor život jeste odavno moj izbor, nema to veze s modom, ja naprosto volim kad ne mora brzo.

Neko bi me ovde pogledao popreko, jedan moj tvrdoglavi Jarac. Jer deviza „Moram sve sad ili nikad“, kod njega živi svoj pun potencijal. A ja dok pišem posmatram njega zadubljenog u svoj neverending posao i čudim se i žderem se i namerno se usporim još za stepen. Hoću da zamrznem sliku i pogledu dam širinu i obuhvatim baš svaki detalj. Ma neću laserski fokus i brzinu, hoću natenane da uživam u svakom detalju. Šta vidim, šta osećam i predosećam. I tako razmišljam…

Da li kad previše radimo to znači da smo samo previše strastveni u vezi sa svojim životnim preokupacijama i ciljevima ili je tačnije to da smo zapravo pod konstantnim stresom usled štetnih uverenja koja nas koštaju mira i zdravlja? Ukoliko dajemo svoje vreme na ono što zaista volimo, kažu da je to strast. I to je onda moćan osećaj. Tu više daje više, tu se akcijom postiže još veća proaktivnoat, a energija se samobnavlja i vraća kao obilje.

Ma neću laserski fokus i brzinu, hoću natenane da uživam u svakom detalju

Ali šta kad radimo i radimo, a  preziremo i svoj posao i sve u vezi s njim… Nisam od tih, moj posao mi upravo pokazuje da sam na pravom mestu u odnosu na svoj ritam. Ali poznajem ljude koji jesu.

Niko ne želi stres, ali tako puno nas se ponaša baš tako da ga konstantno priziva. Čak i mi koji nismo u žurbi, koji ne sagorevamo od posla, i mi komplikujemo na drugačiji način, previše razmišljamo, seciramo, analiziramo i gubimo relanu sliku zapadajući u izmišljenje scenarije i pogrešna tumačenja tuđih postupaka. Kako god okreneš, sebe gubimo u ljudima– mašinama van nas, jer umesto da drugi kojima se najviše dajemo budu po izboru našeg srca, mi sebe najviše trošimo na one ljude i stvari koji to ne zaslužuju. Radimo za njihov profit, ili jednostavno previše razmišljamo o tuđem mišljenju i utisku koji bismo da ostavimo na njih.

Treba da naučimo da vrednujemo sebe, a s tim i svoje vreme, u odnosu na ljudske kvalitete i potrebe, a ne u odnosu na budžet. Ljudi gledaju da uštede što više mogu, na ljudima čak više nego na stvarima.  I što ste manje pažljivi sa svojim vremenom, uzimaće vam ga sve više i više a davati vam tako malo za uzvrat.

Okružite se ljudima kojima ste važni, koji vreme s vama vide kao nešto što nema cenu.

I još jednu važnu sam stvar shvatila: ne odgovaram više na loše energije, radije izmestim sebe i sačuvam svoju svetu energiju.

A vi mi slobodno sudite po ljudima koje izbegavam. Istina je da verujem da u ljudima treba tražiti ono najbolje, ali radi svog mira, nastojaću da ipak vidim ono što mi i serviraju. Jedino tako štitimo sebe i svoje vreme, skidanjem ružičastih naočara.

I znajte još nešto, saznala sam to na teži način, izvinjenje traži promenu. Bez nje, ostaje obična prazna reč ili izgovor. Ako su vam se izvinjavali ali nisu promenili kod sebe baš nista.. rešenje je jedino distanca. Ako se čak nisu ni izvinili, ne moram objašnjavati dalje…

Negujte sebe i usporite, bar malo… Ali ne radi brige, već radi mira i vremena za sebe i sebi drage ljude. Jedino takvo vreme nenadoknadivo je… O svemu ostalom možemo se dogovarati…

Pročitaj i: 20 sekundi za priču o vrednosti

Tekst: Irena Rangelov / Foto: