Duhovnost je od šamanizma, prakse u kojoj se u izmenjenim stanjima svesti komunicira sa duhom sveta i tako menjaju energije, do New Age varijante (koja još uvek ne uspeva da prenese ljudima ideju da ne postoji samo jedan zakon Univerzuma već njih dvanaest), uz neminovnu i neprikosnovenu “sredinu” Novog zaveta, u mnogim tehnikama i idejama, bivala, u stvari, ista, tj. govorila je o istom

Bez pretenzija da išta potirem ili da izmišljam nove ideje (jer je sve već rečeno), pokušaću da ekstrahujem jednu od važnih suština duhovnosti, za koju mogu iskustveno da tvrdim da je istinita. Naime, radi se o odgovornosti, u svim širim i užim poimanjima iste.

Ogovornost sam pronašla i istražujući vinčansku kulturu, dakle u najranijoj civilizacijskoj tekovini. Stari Vinčanci su znali koliko je važna, te su na predmetima za svakodnevnu upotrebu prikazivali uši koje imaju “funkciji budnosti”, u želji da naglase budnost kao jedan element odgovornosti. Kako za Politiku navodi kustos Dragan Janković, “onaj ko se prihvati odgovornosti njega to čini povišeno budnim.” “Vinčanci su”, kaže dalje, “bili uspešni zašto što su bili odgovorni.”

Odgovornost je, kažu enciklopedije, “svest o dužnosti”, ali takvi opisi često imaju negativnu konotaciju – da se nešto mora. Ne mora se, nema osećanja krivice ako se ne uradi. Odgovornost je nešto sasvim drugo – ljubav, razumevanje i poštovanje i sebe i drugih. Ponekad se te emocije izražavaju kroz, kako se drugima čini, strogost, ali, kako reče Bajaga, “voda teče pravo kada odvrneš česmu”, neće ići krivo, mlaz je ponekad oštar, ali zna kuda i zašto ide.

Odgovornost kao faktor za lični razvoj

Rano sam saznala da je odgovornost jedan od najbitnijih faktora za razvoj ličnosti, prihvatanje situacija iz sadašnjosti i zadovoljavajuće uspešna rešenja životnih potreba. No, tada, kad sam imala 23 godine, nisam sasvim shvatala kada mi je tadašnja drugarica pružila literaturu “kako sve funkcioniše”, jer sam, iako pročitavši skripte koje je ona nabavila, i dalje mislila da se stvari, ipak, odvijaju pomoću čarobnog štapića ili nekim kratkim ritualom za rešavanje života. Kasnije sam iskustveno uvidela da je put ka svesnom odnosu prema životu dug ali vredan (ne kažem da ne postoje situacije u kojima se sve dešava brzo i pod dejstvom magičnog štapića, postoje, ali su sporadične).

Glavni test je naučiti ne optuživati druge za svoju nesreću niti tražiti od drugih da nam stvore sreću

Prvi i osnovni korak ka razumevanju i osećanju života, njegovih pojava i prihvatanja njegovih “čoveče ne ljuti se” poteza je prihvatanje sopstvene odgovornosti za sva dešavanja koja nam se u životu dešavaju. Glavni test je naučiti ne optuživati druge za svoju nesreću niti tražiti od drugih da nam stvore sreću. Čak i ako situacija koja se desila naizgled nema nikakve veze sa nama, našim karakterom i željama, u podsvesnom delu nas, onom koji postoji pre rođenja, u svetlosnim zapisima i dogovorima sa božanskim, mi smo “potpisali” da pristajemo da nam se oni dese. Ovo je zaista teško prihvatiti, no drugog puta nema.

Takođe, nije svima lako da shvatite niti prihvate da su naše sadašnje okolnosti rezultat bivših aktivnosti ili neaktivnosti. Bog je svest koja ne kritikuje, ne osuđuje, božansko je svest bez predrasuda, neutralna, beskrajna i sveprisutna a mi smo njen deo, te je stoja logično da smo u dogovoru sa njom o dešavanjima koje ćemo birati, a ona je posle dogovora i dalje nepristrasna jer je odluka ipak naša, božanska svest nam daje slobodu da je preuzmemo.

Glavni cilj bilo kog učitelja, ako je dobronameran, jeste da ga ne idealizujemo niti da se vezujemo za njega već da shvatimo da istinu o nama samima moramo tražiti u sebi. Jedan deo našeg iskustva je slobodna volja a drugi božija volja, koja je, takođe, isto naša jer je istovetna najdubljim težnjama naše duše. Dakle, i ono što nam se čini kao neminovno je naš nesvesni, prenatalni izbor, u korelaciji sa opštom svešću. Božija volja je duboka težnja naše duše. Apsolutno je slobodan samo onaj ko je apsolutno odgovoran, tj. svestan da je svaki njegov postupak/okolnost njegov izbor, razumljiv ili nerazumljiv, vidljiv ili nevidljiv, nije ni bitno, važno je da shvatimo da je duboko naš.

Odgovoran čovek je uradio sve što je mogao, apsolutno sve, i stoji na vrhu planine sa darom za božansku svest

U tom procesu nema mnogo “mozganja”, postoje samo osećanje i mir. No, kako do njih doći? Uvek postepeno.

Spoznavši sebe, čovek više nema potrebu da ga neko spašava, preuzima aktivnost u svoje ruke. Takođe, nema više potrebu da krivi druge za svoje životne izbore niti očekuje od drugih da mu rešavaju bilo koju životnu situaciju. To ne isključuje korišćenje pomoći, ako nam je ponuđena, ali ne očekuje pomoć niti je stavlja na pijedestal. Odgovoran čovek je uradio sve što je mogao, apsolutno sve, i stoji na vrhu planine sa darom za božansku svest – nudi mu na uvid sve što je uradio, što je bilo do njega. Onda dolazi mir – jer dalje ne može da ima uvid u šta će se od urađenog ovaploditi. Za nas su prenatalni izbori uglavnom skriveni, jer da nisu, nestalo bi želje za igrom i pokušavanjima.

Odgovornost nije isključiva

Odgovoran čovek sprema sebi hranu, i to sa ljubavlju. To ne isključuje odlazak u dobar restoran, gde hranu spremaju drugi, ali uključuje aktivno bavljenje sobom, sopstvenim telom, obrocima i prehranom. Odgovoran čovek ne obećava ono što ne može da ispuni, poštuje svoje i tuđe vreme, ima sopstvene poslovne ideje (ne čeka da mu ih neko drugi stvori), spoznaje šta voli da radi iz srca i to i radi, bez obzira na nadoknade (one dolaze ako je potrebno, ali odgovoran čovek radi ono što voli zbog sebe, da bi njemu bilo lepo). Odgovoran čovek, dalje, zamišlja prijatne situacije da bi se osetio lepo, jer je radost najveći hedonizam.

Životnu suštinu nosimo sami

Odovoran pojedinac stvara isto takvu decu te, recimo, ne radi njihov domaći umesto njih. Dalje, prihvata svoje greške i ne ljuti se zbog grešaka drugih ljudi. Završava svoje zadatke na vreme. Ne obraća se durgima naredbodavnim tonom bez preke potrebe. Jer, kao što sam već rekla, ništa nije moranje već je sve mir.

Odgovoran čovek ne moli ni za šta, ne prosi, ne čeka već ide ka onome šta želi, pa šta bude, uzima oruđe u ruke i onda kao prekaljeni ratnik, blatnjavog ali radosnog lica, kaže Bogu – evo ti, Bože, šta sam ja uradio, u tvoje ruke. Ali, zaista je uradio sve. Put akcije je važan čak i ako se cilj ne ostvari, jer je glavni cilj, tada, u stvari, negde dalje a put nam je učenje potrebnog.

Životnu suštinu nosimo sami. Što smo odgovorniji, to smo više živi. Prosvetljenju nas niko ne može naučiti, jer ono počinje i završava se sa nama. I to nije novo, oduvek je tako bilo, od kad je sveta i veka, samo je sada, u moru bajkovitih informacija, po malo zaboravljeno.

Pročitaj i: Hrabrost da budeš sam

Tekst: Ana Atanacković / Foto: Pexels, Unsplash