Zavist je odličan sagovornik na temu „šta želim sebi ali imam blokade da to i ostvarim“

Prepoznati zavist i posvetiti joj pažnju s pravom na postojanje, a potom i napraviti prećutni dogovor da je potrebno rastati se jer je odnos destruktivan, predstavlja kvalitetno utrošeno vreme. Jer predugo zadržavanje u ovoj energiji iscrpljuje i unesrećuje.

Da li postoji osoba koja u nekom trenutku nije osetila preplavljujući nalet zavisti?

Nažalost, postoje osobe kojima je to dominantna vibracija. One mogu biti vrlo angažovane, neretko asertivnog ponašanja, stalno u osvajanju novih ciljeva i pomeranju svojih granica i dostignuća. U tome, naizgled, nema ničeg pogrešnog, ničeg alarmantnog. Ipak, nije zlato sve što sija, ili slika koju vidimo i ona koja ostaje iza maske često su u velikom neskladu. Ovakvo stanje je prilično neodrživo, s obzirom na to da nema zdravu osnovu.

Unutrašnji pokretač je u isto vreme i unutrašnji gonič koji osobu nagoni da kroz upoređivanje sa drugima sebe najpre omalovaži i dovede do najmizernijeg osećanja sopstva. Tako da toj osobi ne preostaje ništa drugo osim da krene u nekakvu akciju kako bi pobegla od neizdrživog stanja u sebi. Na kraju, kada stigne do zacrtanog cilja, usled uključivanja svih ličnih resursa (a često i resursa koji su vrlo upitni jer se svode na poznatu izreku „Preko trnja do zvezda“) osoba biva sasvim emocionalno ispražnjena. A zapravo bi ovde trebalo da nastupi osećanje ponosa na sebe, zahvalnosti i radosti zbog ostvarenog cilja.

Osoba koja zavidi, ako uopšte i svesno prizna sebi da zavidi, rečenicu s početka reći će ovako – šta želim sebi ali ne mogu to da ostvarim

Ranije dostignuće treba da nam bude motiv da se krene dalje u novo osvajanje sada sa višim stepenom samovrednovanja. A ako se vratimo na osobu koja je krenula u akciju imajući u sebi sve vreme negativni narativ, toksičan monolog usmeren prema samome sebi, do cilja stiže sasvim iscrpljena i više nego ikada gladna ljubavi, pažnje, aplauza koji sama sebi ne ume da pruži. Zato se okreće novim mogućnostima, nesvesna koliko je sve što radi pogrešno.

Šta leži u osnovi ovakvog posmatranja sebe

I ovako pogrešnog odgovora na društvene korelacije? Kako to obično biva, najvećim delom uzrok je odnos koji su roditelji i okolina imali prema nama u detinjstvu i formativnim godinama. Naš odgovor na taj odnos značio je u ovom slučaju kreiranje takozvanih mehanizama odbrane kako bismo preživeli, naizgled, sa što manje unutrašnjih povreda.

Ipak, koliko god delovali funkcionalni na nekom površinom nivou našeg života, u svojoj suštini oni nas udaljavaju od prilika za lični razvoj, ostajemo u svom poznatom polju delovanja bez napretka, bez prava na emocionalno ispunjenje.

Zato je potrebno srušiti čitav sistem konstruisan oko uverenja koja više ne služe. A to nimalo nije lak zadatak.

Šta ja mogu da uradim da meni bude bolje kako bih što pre promenila ovu energiju?

Osoba koja zavidi, ako uopšte i svesno prizna sebi da zavidi, rečenicu s početka reći će ovako – šta želim sebi ali ne mogu to da ostvarim. Međutim, svaki put kada sebe definišemo tako što se trajno kvalifikujemo kao neko ko nešto ne može, mi zaista i postajemo ta osoba. Onaj ko ne može. A zapravo stvari funkcionišu sasvim drugačije. „Ne mogu“ nije završena rečenica u ovom slučaju. Jer da bismo iz „Ne mogu“ prešli u „Mogu“, moramo dodati i nastavak: „Zašto nešto ne mogu?“

A potom i objektivno proceniti da li se radi o realnim sprečavajućim faktorima koji se ne daju promeniti ili je reč o ličnim blokadama i uverenjima koja se radom na sebi postepeno mogu sasvim promeniti.

Ovo jeste kompleksna tema, ali je jako važno podvući ono što zaista pomera način reagovanja na prepoznatu zavist kod sebe. A to je, šta ja mogu da uradim da meni bude bolje kako bih što pre promenila ovu energiju? Za početak, što manje upoređivanja sa drugima, njihovim uspesima i ličnim dostignućima sa fokusom na sebe. Zatim, momentalno se prebaciti na ono čime smo zadovoljni u svom životu i probuditi jak osećaj zahvalnosti. A kad osetimo preplavljujuću zahvalnost, i osećaj dubokog mira koji deluje relaksirajuće na svaku unutrašnju teskobu, jasnije ćemo sagledati i sebe i druge.

Kod ciljeva je najvažnije najpre postaviti pitanje sebi zašto im težimo pa tek onda krenuti sa ostvarenjem. Da ne bismo trošili energiju i vreme na nešto što nas sve više udaljava od sebe samih kako mu se približavamo…

Pročitaj i: Odgovornost je “nova” duhovnost

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Pexels, Unsplash