Postoje trenuci koji ne traže značenje, već prisutnost. 11:11 je jedan od njih — kratko zaustavljanje u kome se, bez napora, stvari same slože na svoje mesto. Iz tog osećaja nastaje ova radionica, iz tog finog, gotovo neuhvatljivog prostora između onoga što osećamo i onoga što pokušavamo da razumemo, tamo gde rad ne počinje iz napora, već iz pažnje

Na ovoj radionici spajamo dva sveta koji zapravo nikada nisu bili odvojeni — rad sa telom kroz Bowen tehniku i rad sa rukama kroz izradu nakita, kao dva jezika istog iskustva.

Bowen nas uči nečemu što smo vremenom zaboravili: da telo ne treba popravljati, već mu dati prostor da se seti ravnoteže. Kroz nežne, precizne pokrete i pauze između njih, otvara se prostor za smirivanje nervnog sistema — onaj tihi reset koji se ne forsira, već dozvoljava.

Sa druge strane, nakit koji stvaramo nije samo estetski izraz. To je produžetak unutrašnjeg stanja, njegov vidljivi trag. Materijali koje biramo — kamen, staklo, metal — nose svoju teksturu, težinu i simboliku, i postaju način da nešto neizgovoreno dobije oblik.

Kroz nežne, precizne pokrete i pauze između njih, otvara se prostor za smirivanje nervnog sistema

Kada spojimo ova dva procesa, dešava se nešto suptilno, ali jasno: ruke počinju da prate ono što se u telu već pomerilo, kao da samo nastavljaju započeto. Ne pravimo samo „lepe komade“. Pravimo zapise. Male, nosive podsetnike na stanje u kojem želimo da budemo — i kojem se možemo vratiti.

Ova radionica je prostor između:
između napetosti i otpuštanja,
između osećaja i razumevanja,
između onoga što nosimo i onoga što biramo da zadržimo.

Ona je poziv da:
usporiš bez osećaja krivice,
oslušneš telo bez potrebe da ga odmah razumeš,
dozvoliš rukama da izraze ono što reči ne mogu.

Nije potrebno prethodno iskustvo. Samo radoznalost i spremnost da budeš prisutna. Jer ponekad je zaista dovoljno da zastanemo, i telo već zna šta dalje.

Kada smo poslednji put zaista usporile?

Vremenom sam sve više primećivala da osetljivost koju nosimo — na ljude, prostor, energiju — nije slabost, već često upravo mesto iz kog nastaje potreba da stvaramo. Ali bez prostora za smirivanje, ona lako postane previše. Ta osetljivost ide ruku pod ruku sa kreativnošću — i baš zato, kada nema gde da se slegne, prelazi u preopterećenje. Ovde ne pokušavamo da je „ugasimo“, već učimo kako da je budemo svesni i da nam koristi. Zato sam spojila dve stvari koje su meni imale smisla.

Ova radionica nije zamišljena kao mesto gde treba nešto da naučiš ili uradiš „kako treba“. Više kao prostor u kome možeš da usporiš dovoljno da čuješ sebe — i da iz tog mesta napraviš nešto svoje. Ako osećaš da ti to treba, biće mi drago da podelimo taj prostor.

🗓 23. maj | 12:00
📍 Prostor „naše…“, Dorćol

Kotizacija: 3.500 din

📩 Piši „NAKIT“ za prijavu na redakcija@vremeza.com

Pročitaj i: Istinito i autentično, u pravo vreme

Tekst i foto: Jelena Krečković