I zašto sve više koučeva, konsultanata i preduzetnika ostaje zaglavljeno između „znam mnogo“ i „ne znam šta dalje“

U poslednjih nekoliko godina u Srbiji je završeno na stotine, ako ne i hiljade, različitih edukacija iz oblasti koučinga, savetovanja i ličnog razvoja. Sertifikati se dobijaju, znanja se gomilaju, entuzijazam je u početku jak, a onda nastupa “dolina razočaranja”.

Većina ljudi koji završe edukacije danas zna više nego ikada ranije: modele, tehnike, alate, protokole, pitanja, strukture sesija, ali problem nastaje posle. Ako pogledamo širu sliku, koučing i savetodavni rad u Srbiji ne čine malu ni marginalnu scenu.

Procene za 2026. godinu na osnovu dostupnih informacija na koje su javne, pokazuju da:

• oko 30–100 ljudi ima međunarodne coaching credentials (ICF, EMCC, NLP i srodne akreditacije),
• 300–700+ osoba aktivno nudi koučing ili savetodavne usluge,
• dok se u najširem smislu, zajedno sa psiholozima, terapeutima i integrativnim praktičarima, broj ljudi koji se dotiču koučing pristupa kreće između 800 i 1500.

Trenutno ne postoji objavljena, centralizovana i ažurna statistika za Srbiju o tome tačno koliko je profesionalnih koučeva dobilo sertifikate u poslednjih 5 godina (npr. od 2021. do 2025). Organizacije koje izdaju sertifikate kao što su ICF, EMCC, nacionalne koučing škole ili NLP organizacije obično ne objavljuju lokalne brojke po godinama javno dostupno. ICF (International Coaching Federation) ima lokalni odeljak u Srbiji koji je osnovan krajem 2018. godine te okuplja profesionalne koučeve i promoviše standarde sertifikacije. U jednom starijem izveštaju (2019.) navodi se da je ICF Srbija imao 30+ aktivnih članova, od kojih je ~22 imalo ICF credential (ACC, PCC ili MCC) u tom trenutku.

Sertifikati se dobijaju, znanja se gomilaju, entuzijazam je u početku jak, a onda nastupa “dolina razočaranja”

U Srbiji postoji više ustanova i škola koje nude sertifikovane koučing programe i pomažu kandidatima da dobiju priznate sertifikate (npr. ICF priprema, IANLP ili druge sertifikacije). Te organizacije često imaju interne evidencije polaznika/sertifikovanih koučeva, ali te brojke nisu javno prokazane na državnom nivou. Ono što sam mogla da uradim u svom internom istraživanju je da napravim procenu na osnovu onoga što se može prikupiti kroz javno dostupne izvore (LinkedIn, sajtovi profesionalaca, Facebook/Instagram grupe i direktori savetnika/coacheva). Na prvi pogled to je veliko tržište, ali je u praksi veoma fragmentisano. Jer broj ljudi koji imaju sertifikat i broj ljudi koji imaju održivo poslovanje nisu ista stvar.

Gde se gubi put posle edukacije

Najčešći trenutak konfuzije dolazi upravo nakon završetka kursa. Tada se javljaju pitanja koja nijedna klasična kočuing edukacija ne ume da drži dovoljno dugo u fokusu:

• Kako da oblikujem ponudu koja nije generička?
• Kako da se pozicioniram a da ne zvučim kao svi ostali?
• Da li sam life coach, business coach, mentor, savetnik – i šta to uopšte znači za tržište?
• Kako da naplatim svoj rad bez osećaja nelagode ili „tone of voice“ koji mi ne pripada?
• Da li da radim 1:1, grupno, programe, edukacije – ili sve pomalo, pa ništa do kraja?

Zato ljudi sa dobrim znanjem ostaju zaglavljeni u pitanju i dilemi kako da prezentuju sebe, a ne u strukturi rada. Osim toga, u poslednjih pet godina, psihoterapija je u Srbiji postala deo mejnstrim diskursa. Platforme za onlajn terapiju, jasnije regulacije, teme poput anksioznosti, sindroma izgaranja i odnosa – sve je to povećalo potražnju i interesovanje publike. Koučing je, s druge strane, rastao drugačije: brže u nišama (biznis, karijera, finansije) i uz znatno niži prag ulaska, ali i veći skepticizam publike. Rezultat? Mnogo vidljivosti – ali ne nužno i mnogo poverenja. Zato danas vidimo zasićenje generičkog life coachinga, „mindset-only“ narativa, estetski lepog, ali sadržajno plitkog sadržaja.

Većina ideja se ugasi jer se umori

U razvoju gotovo svake ideje, proizvoda ili preduzetničkog puta postoji period kada se energija naglo sruši. I iako bismo odmah pomislili da je to zbog toga što je ideja bila loša, to nije istina. Razlog je što je prestala da bude nova. U prostoru između početnog uzbuđenja i stvarne održivosti nalazi se ono što se u teoriji inovacija naziva „dolina razočaranja“ – faza u kojoj većina odustaje, a manjina uči da gradi.

Pojam „dolina razočaranja“ dolazi iz Gartner Hype Cycle modela, koji opisuje tipičan tok kroz koji prolaze nove tehnologije, proizvodi i ideje. Model ima pet faza:

1. Tehnološki okidač / idejni impuls
2. Vrh naduvanih očekivanja
3. Dolina razočaranja
4. Uspon prosvetljenja
5. Plato produktivnosti

U praksi, većina ljudi poznaje samo prve dve. U „dolini razočaranja“ ne dolazi do dramatičnog kraha, već nestaje ona buka koja nas je podsticala i motivisala. Prodaja ne raste onako kako je u početku „obećano“. Publika više ne reaguje sa istim oduševljenjem, objave prolaze bez većeg odjeka, a medijski i algoritamski talas već je prešao na sledeću temu. Spoljašnja validacija, koja je u ranim fazama davala osećaj smisla i kretanja, postepeno se povlači.

U „dolini razočaranja“ ne dolazi do dramatičnog kraha, već nestaje ona buka koja nas je podsticala i motivisala

Upravo zato se ova faza doživljava kao psihološki najzahtevnija. Ulaganje je već učinjeno – ne samo u novcu, već i u identitetu, reputaciji i ličnoj priči. Povrat još nije vidljiv, a motivacija koja se oslanjala na početno uzbuđenje više ne funkcioniše. Na tom mestu pravi se jasna razlika između onih koji traže novi stimulans i onih koji počinju da grade sistem.

Životni vek proizvoda i usluga: realnost iza romantike

Klasična teorija marketinga govori o životnom ciklusu proizvoda kroz četiri faze: uvođenje, rast, zrelost i pad. Međutim, u savremenom preduzetništvu – posebno u uslužnim i kreativnim industrijama – ovaj ciklus je znatno složeniji.

Usluge i lični brendovi nemaju unapred određen „rok trajanja“. Ono što ih održava ili gasi nije vreme, već kapacitet adaptacije. Istraživanja o dugovečnosti malih biznisa, na koja se pozivaju OECD, World Bank i Global Entrepreneurship Monitor, pokazuju dosledan obrazac: većina novih biznisa ne propada u prvoj godini poslovanja. Najveći procenat odustajanja dešava se između treće i pete godine rada. Razlog nije gubitak ideje ili smisla, već gubitak strukture i energije. Drugim rečima – ideja često preživi početak, ali ne preživi zamor koji dolazi kada početni entuzijazam nestane, a sistem još nije izgrađen.

Uspon koji dolazi iz korekcije

Faza koja sledi nakon „doline razočaranja“ u teoriji inovacija naziva se „uspon prosvetljenja“. Međutim, uprkos imenu, to nije povratak euforije niti novo zaletanje na talasu entuzijazma. Reč je o povratku realnosti, radnoj, često nevidljivoj. U ovoj fazi preduzetnik počinje jasno da razlikuje šta u njegovom radu funkcioniše, a šta ne. Ponuda se sužava, ali upravo u tom sužavanju dobija na preciznosti i smislu. Komunikacija prestaje da obećava brze ishode i počinje da objašnjava procese, granice i realne vrednosti rada. Umesto improvizacije, pojavljuje se sistem – ponovljiv, održiv i manje zavisan od lične energije u datom trenutku.

Komunikacija prestaje da obećava brze ishode i počinje da objašnjava procese, granice i realne vrednosti rada

Ovo je i trenutak u kome se menjaju dublje strukture: redefiniše se ciljna grupa, prilagođava se poslovni model, a često dolazi i do promene identiteta preduzetnika. Od figure koja „pokušava“ i traži potvrdu, pomera se ka onoj koja vodi proces, donosi odluke i preuzima odgovornost za smer kretanja.

Zašto većina ne dođe do zrelosti

„Plato produktivnosti“ ne označava stagnaciju, već stabilnost – stanje u kome poslovanje više ne zavisi od spoljašnjih talasa uzbuđenja, već od unutrašnje jasnoće i strukture. Ipak, do te tačke dolazi samo manji broj onih koji započnu preduzetnički put. Razlozi odustajanja najčešće nisu tržišni, već unutrašnji. Očekivanje brzog uspeha, poistovećivanje lične vrednosti sa trenutnim rezultatima i oslanjanje na spoljašnje trendove umesto na sopstvenu koherentnost stvaraju pritisak koji se vremenom ne može izdržati.

Razlozi odustajanja najčešće nisu tržišni, već unutrašnji

U savremenoj ekonomiji pažnje, proizvodi i usluge retko nestaju zato što nisu dobri. Mnogo češće nestaju zato što njihovi tvorci ne uspeju da izdrže fazu u kojoj ono što rade više nije novo, glasno ili uzbudljivo ali još uvek zahteva prisustvo, disciplinu i veru u proces koji traje.

Opstajanje preduzetništva kao veština regulacije

Sve veći broj istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije i psihologije preduzetništva ukazuje na isti zaključak: dugoročni opstanak nema presudne veze sa originalnošću ideje, već sa kapacitetom regulacije. Ne radi se samo o tome šta se gradi, već kako se kroz taj proces upravlja sopstvenim očekivanjima, energijom i identitetom.

Dugoročni opstanak nema presudne veze sa originalnošću ideje, već sa kapacitetom regulacije

Preduzetništvo koje traje podrazumeva stalnu regulaciju više slojeva istovremeno – regulaciju očekivanja u odnosu na tempo rasta i rezultate, regulaciju lične energije kako bi se izbeglo sagorevanje, regulaciju odnosa sa tržištem koje se neprestano menja, ali i regulaciju sopstvenog identiteta koji ne može ostati isti dok se posao razvija.

Najotporniji modeli danas kako se pokazuje kroz istraživanja i praksu nisu oni koji najbrže rastu, već oni koji umeju da uspore bez gašenja, da se prilagode bez gubitka smisla i da razočaranje prepoznaju kao razvojnu fazu, a ne kao signal za povlačenje. Upravo u toj sposobnosti da se izdrži period bez spoljašnje euforije leži razlika između kratkotrajnog uspeha i dugoročne održivosti.

Šta dolina razočaranja zapravo traži od nas

Dolina razočaranja ne traži optimizam, niti zahteva dodatnu motivaciju. Ona ne reaguje na parole i brze strategije. Umesto toga, traži iskren pogled na ono što jeste – bez ulepšavanja i dramatizacije. Traži spremnost na korekciju i odluku da se proces gradi sporije, ali stabilnije.

U tom smislu, dolina razočaranja funkcioniše kao filter. Njena uloga je da razdvoji one koji žele da izgledaju kao preduzetnici od onih koji su spremni da žive dug, nevidljiv i često neglamurozan proces stvaranja nečega što zaista traje.

Ko (osta)je sa vama kad ste sami?

Problem većine koučeva i konsultanata danas nije u znanju, već što retko ko ostaje dovoljno dugo da im pomogne u povezivanju tog znanja sa realnim, održivim okvirom rada. Da spoji identitet i praksu. Da prevede unutrašnji, lični rad u strukturu koja može da se ponovi, razvija i živi kroz vreme. I da normalizuje jednostavnu, ali često previđenu istinu: stabilan biznis ne nastaje iz motivacije, već iz jasnoće.

Stabilan biznis ne nastaje iz motivacije, već iz jasnoće

Obuka „Svesni biznis i ekonomija svrhe“ je zamišljena da vam bude jasan prostor između onoga ko jeste i načina na koji to živite kroz svoj rad. Za mnoge koji kroz njega prolaze, to je prvi put da se ključno pitanje pomeri sa „Kako da uspem?“ na mnogo dublje i dugoročnije: „Kako da budem i ostanem svoj dok gradim nešto što traje?“

SBES nije obuka da biste postali kouč. Niti je program koji vas uči još jednoj tehnici. SBES postoji upravo za onu tačku na kojoj većina ljudi ostaje sama: kada znanje postoji, ali biznis ne postoji ili postoji u obliku iscrpljujućeg improvizovanja. U savremenom preduzetništvu opstaju ne oni koji imaju najviše znanja, već oni koji umeju da to znanje uklope u sopstveni život, energiju i vrednosti. Zato ključno pitanje više nije da li znamo dovoljno, već: da li imamo okvir u kome to znanje može da opstaje?

U savremenom preduzetništvu opstaju oni koji umeju da znanje uklope u sopstveni život, energiju i vrednosti

Jer tek kada se znanje sretne sa strukturom, a ambicija sa realnim ritmom života, prestaje lutanje između „znam mnogo“ i „ne znam šta dalje“ — i počinje put koji, iako sporiji i manje vidljiv, ima kapacitet da traje.

Pročitaj i: Obuka koja osvešćuje i donosi nove paradigmne poslovanja

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels