Pišem vam u jedinom danu u godini koji traje 25 sati – u danu kada se vreme, makar prividno, širi i daruje nam novi prostor za sebe. Sat smo vratili jedan čas unazad, a meni se učinilo da je taj poklonjeni sat zapravo poziv. Nemir je progovorio iznutra, kao da me pita: šta ćeš učiniti sa ovim darom? Danas nema izgovora – svi smo dobili jedan sat više, bilo da ga prespavamo ili svesno udahnemo

U danu kada mrak pada već u pola pet, odlučila sam da ponovo prizovem unutrašnju svetlost. Da njome osvetlim stazu pred sobom za zimske dane koji dolaze – ako ne celu, onda makar prvi njen deo. Vratila sam se pisanju – svom proverenom alhemijskom ritualu: da mrak pretvaram u svetlost, nesigurnost u veru, strah u hrabrost, a stare besove u nove prilike. Jer tamo gde smo najnapetiji, tamo se najviše energije nakupilo. Ako je usmerimo svesno i jasno, pogodak će biti moćan. Upravo tu želim da stavim fokus – ne samo na cilj, već i na svoju sposobnost da do njega stignem. Da u svojim otporima prepoznam skrivenu snagu i silu koja čeka da bude aktivirana.

Tamo gde smo najnapetiji, tamo se najviše energije nakupilo

Već neko vreme živim u kontradikciji: kao da istovremeno i previše i premalo radim na sebi. Čitam, posmatram, razgovaram, razmenjujem ideje… a suštinska promena izostaje. Shvatam da nisam kanal, već sud koji se stalno puni – bez protočnosti. A da bismo se približili cilju, moramo dozvoliti da znanje poteče kroz nas, da ga primenimo, da ga živimo. Da umesto gomilanja informacija proživimo transformaciju. Tek tada možemo s ponosom reći – ipak se (o)kreće.

Moja baka je govorila: „Sat ide, vreme ne čeka.”

I jeste tako. Vreme od nas traži da se uskladimo s njim, ali ne prema tuđem satu – već prema svom unutrašnjem osećaju. Moj sat i tvoj sat nisu isti, iako kazaljke otkucavaju jednako neumoljivo.

Svako svoj sat meri drugačije. I možda baš tu sebi stvaramo najviše pritiska – upoređujući se sa tuđim časovnikom. A rešenje je jednostavno: da pratimo svoj. Da budemo prisutni u vremenu koje imamo, a ne u vremenu koje smo izmislili da bismo se njime opteretili. Jer jedno je sigurno – vreme prolazi. Pitanje je: prolazimo li i mi zajedno s njim, ili još uvek stojimo?

Pročitj i: Vaš matcha ritual

Tekst: Irena Manić / Foto: Pexels