Uspori da bi bilo brže. Govorila bi moja profesorica francuskog jezika. Svetska žena. Dama, sa svim manirima Parižanke usred male varoši. Kunem se da je ona zaista i živela ovu svoju rečenicu. Sve je nekako stizala a njena energija bila je neverovatno laka, prijatno spora, gotovo uspavljujuća a tako uzbudljiva u isto vreme

Časovi francuskog bili su prilika za maštanje savremene bajke i tu je stvorena davna želja da prošetam kvartovima Pariza. Emili u Parizu pre Emili u Parizu. Jednom i hoću. Imam jak osećaj nostalgije za mestom koje još uvek nisam posetila. Nemci to zovu Fernweh. Reč za posebnu vrstu ganutljivosti nas sanjara. Imam ja još takvih mesta i krajeva gde nožicom nisam kročila a čeznem kao za najrođenijim krajolikom. Ali o tome drugi put.

Njenu rečenicu sam dobro upamtila. Uspori da bilo brže. Paradoks – spoj nespojivog. Oksimoron potvrđen u praksi. A eklektiku bilo koje vrste volim pa i one jezičko-stilske, uvek me natera na razmišljanje iz nekog novog ugla. Traženje analogije u naizgled besmislu navede me na neočekivani smisao.

A posmatrati stvari iz različitih uglova je posebna vrsta talenta. Ne kažem ovo slučajno. Nedavno sam čitala članak koji se bavi kreativnošću u umetnosti i jedna od posebno važnih osobina kreativnih ljudi jeste upravo razvijena sposobnost posmatranja i povezivanja pojmova na drugačiji način, takozvana pomerena perspektiva. U svakom slučaju, zgodno je biti spor. I pored toga što je sporost na lošem glasu usled vladajućeg terora brzine svuda naokolo. Biti brz i biti prisutan je prilično neodrživo. A ja želim prisutnost. Čemu eskpresni dolazak do cilja ako nismo osvestili i uživali u putovanju?

Biti brz i biti prisutan je prilično neodrživo

Prisutni uvek stignu gde su namerili noseći laganu i odmornu energiju svuda sa sobom.

Ipak, dosta sam se ja nažurila i natrčala dok nisam usporila.

Ali svaki put kad bih jurila, žurila, obavezno bih nešto propustila, negde bih se spotakla. Uglavnom o sopstveni pritisak da se mora biti brz i ekspresivan ako želiš rezultat. Spoticala sam se i o sopstveni jezik. Uh, koliko puta. Nekada je to značilo izgovaranje brzopletih zaključaka koji su se kasnije obijali o glavu. Ili brzopleto davanje obećanja iza kojih nisam stajala.

Ali, poučena svojim iskustvom ali i posmatrajući haos tuđih života, usvajala sam znanja koja su me sačuvala od stradanja usled neprilagođene brzine na mom životom putu.

I stizala sam, začudo, na konačne stanice bas onda kad je moje vreme bilo za to. Da li to znači da sam stizala brže ili ne, zavisi u odnosu na šta. Koju referentnu tačku. Sebi sam dala zadatak da je crtam svojeručno. Sama sebi referentna tačka. Sama sebi cilj.

Svi smo na lično odabranim frekvencijama. Neko zaista ne čuje ništa sem buke

Danas posebno uživam da sebi dozvolim mrdanje kukovima u sporom ritmu dok svakodnevica naglo menja svoje žanrove. Ja imam svoju muziku i predam se lako vbraciji sreće.

Svi smo na lično odabranim frekvencijama. Neko zaista ne čuje ništa sem buke.

A ja prelazim svoj put pešaka, lagano. Neću da trčim, osim kad želim da trčim. Tada sama menjam svoju muziku. A kukovi i kolena se sami pokrenu, to mi moja visoka vibracija šalje pozdrave kroz srećne pokrete tela. A telo je često mudrije od uma. Samo mu treba verovati.

Pročitaj i: Moja Kreativna fabula

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Pexels, Unsplash