Decenijama se boja na Zapadu lišava svoje moći i značenja i koristi za marginalizaciju ljudi i kultura. Monohromatski svet postao je preferirana estetika zapadnog sveta koja postavlja vizualne društvene granice. Da li je to slučajnost?

Boje nestaju iz sveta. Svakodnevni predmeti zapadnjačkog stila su sivi, beli ili crni. Do te mere da i vozači sve više preferiraju bele ili crne automobile. Čak su i tepisi izgubili svoju boju. Najpopularnija nijansa je bež, a slede siva i braon. Prema nekim stručnjacima koju proučavaju uticaj boja, to se ne dešava slučajno i Zapad ima istoriju otpora — pa čak i straha — od boje.

Boje se marginalizuju na Zapadu iz dva glavna razloga, prema istraživanjima. Prvi, jer govore o primitivnom, ženskom, infantilnom i patološkom – čak neki smatraju boje smetnjom i uticajem koji kvari ljude jer se obraćaju emocijama, a ne razumu. Drugi razlog je jer se smatralo se da su boje površne, a ne suštinske i da vode ukrašavanju, prevari i pretvaranju. 

Kulturološka preferencija crne ima svoj pedigre i istoriju i nikako se nije dogodila slučajno

Marginalizacija boja koja se dešavala postepeno dovela je do uspona crne. Sa razvojem protestantske Evrope i dominacijom holandskog merkantilizma, crna je postala simbol poslovanja. Postala je uniforma moći i kontrole, averzije prema površnosti i primitivnosti koju su povezivali sa bojama. Kroz viktorijansku Englesku, usponom bankarske klase, a zatim i visokog društva čiji je zaštitni znak postala Chanel mala crna haljina — crna je postala uniforma ozbiljnosti i sofisticiranosti. Kulturološka preferencija crne ima svoj pedigre i istoriju i nikako se nije dogodila slučajno.

Vizualno postavljanje društvenih granica

Ako pogledamo nošnje naroda i drevnih civilizacija, njihove spomenike i umetnost, posebno Istoka, videćemo bujice i vatromete boja koje opčinjavaju naša čula. U Evropi od sredine dvanaestog veka do ranog modernog perioda počele su da se uvode društvene granice korišćenjem jasnog vizuelnog sistema a boja je bila vitalni signifikator u ovom društvenom jeziku. Mnoge od ovih kulturoloških pristrasnosti opstaju i danas, posebno na Zapadu koji se neprestano okreće od boja, smatrajući to načinom postizanja sofisticiranosti.

Indijska i afrička kultura imaju dugu tradiciju nošenja svetle i šarene odeće i upotreba šarenih tkanina u indijskoj i afričkoj odeći datira vekovima. Odeća se često koristila kao način da se izrazi kulturni identitet, društveni status, pa čak i verska uverenja. Jedan od glavnih razloga zašto je šarena odeća postala popularna u ovim kulturama je zbog dostupnosti prirodnih boja. U davna vremena, ljudi su se oslanjali na prirodne resurse kao što su voće, cveće i korenje za bojenje tkanina. Ove prirodne boje proizvele su širok spektar živih boja, pa je šarena odeća postala važan deo života i komunikacije naroda.

U indijskoj kulturi je upotreba šarene odeće duboko ukorenjena u tradiciji i često je povezana sa važnim životnim događajima kao što su venčanja i festivali. Sari, tradicionalna indijska odeća, često se pravi od tkanina jarkih boja i nosi se za proslavu. U mnogim afričkim kulturama, šarena odeća se često povezuje sa identitetom i nasleđem. Na primer, Kitenge tkanina, šarena tkanina sa paternima popularna u istočnoj Africi, često se koristi za izradu haljina i drugih odevnih predmeta koji služe kao simbol kulturnog identiteta.

Za razliku od toga, u Evropi su jarke boje smatrane znakom inferiornosti, a ljubav prema svetlim bojama označavala je osobu kao necivilizovanu i bez ukusa. Sam Gete je izjavio: „Ljudi u prirodnom stanju, necivilizovane nacije i deca imaju veliku naklonost prema najjarkijim bojama“.

Izbor neutralnih boja nije baš neutralan

Analizirajući „strah od boja“ koji vlada na Zapadu, dolazi se do zaključka da kulturna preferencija neutralnih boja ipak nije neutralan izbor, već odražava dublje istorijske i kulturne predrasude, tesno povezane sa diskriminacijom.

Predrasude prema boji maskiraju strah od kontaminacije i korupcije nečim nepoznatim ili nespoznatljivim, navodi Dejvid Bačelor, teoretičar boja koji je uzburkao monohromatksi svet svojim proučavanjima i delima. Frenk Parsons je 1912. godine tvrdio da „mnogim latino rasama, koje su još uvek donekle primitivne po ukusu, treba [crveno] da bi zadovoljile svoj temperament“, dok je Grumbine 1921. godine, naglasio je da su „primarne boje crvene, žute i plave bile privlačne elementarnim i jednostavnim umovima divljaka“. Kao rezultat, nastalo je uverenje da se, „dobar ukus“ povezuje sa „tihim bojama“ ili neutralnim, dok se previše boja smatra povratkom „divljaštvu“.

Istina je da je boja – kao što je oduvek i bila – fundamentalno važna za naše razumevanje sveta

Tako se zapadni svet ušuškao u uverenje da su crna i bela bezbedne, a da je jarka boja nepredvidljiva i slobodna, otvarajući nas za različitost i razvoj. Osvrnuvši se na kulturne primere Istoka, boja je povezana sa samosvešću i slobodom – bojama prihvatamo svoju autentičnost zbog koje smo u stanju da praktikujemo ličnu slobodu. U monohromatskom svetu Zapada, svi smo jedno — isti u službi sofisticiranosti kojom se maskira kontrola. 

Boja je percepcija, ali je i interpretacija

Kada pesnikinja i umetnica Džoana Fragulis u jednoj od svojih pesama opisuje boje svom slepom prijatelju, crvena preuzima emocije i besa i ljubavi. Plava je hladnoća, smirenost i san. Istina je da je boja – kao što je oduvek i bila – fundamentalno važna za naše razumevanje sveta. „Boja je, kao i vreme, naš stalni pratilac. Sa nama je od trenutka kada otvorimo oči ujutru do trenutka kada ih zatvorimo uveče“, piše akademik Džejms Foks, autor „Sveta prema boji“. Boju povezujemo sa životom, tako da kada počnete da uklanjate boju, uklanjate neke od emocija koje se povezuju sa njom.

„Boja nije samo površinski ukras, već možda najmoćniji nosilac značenja, jer nam govori tako direktnim i živim glasom“, naglašava Džejms Foks. „Oscilirajući između prirode i kulture, iskustva i razumevanja, boja je medijator u našem odnosu sa svetom.”

Pročitaj i: Društvo je oblikovano potiskivanjem ženskog principa

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels