Sve je počelo sa izborom da fotografije prevučem kroz crno beli filter. Obično naglašavam boje, pojačavam intenzitet, kao da im na taj način udahnem živost. I stvarno se čini da dišu i imaju više radosti. Međutim, ovog puta odlučila sam da sve svedem na kontrast. Crno i belo. Dve krajnosti
Ta igra svetlog i tamnog u kojoj izgleda kao da se bore za dominaciju. Prividno u sukobu, a tek zajedno daju potpunu sliku. Kažu da svetlost tek u tami otkriva svoju punu snagu. Razmišljam o tome koliko je život satkan od svetlo tamnih momenata i koliko je olakšavajuće koračati kroz njega sa uverenjem da svaki tunel, ma koliko mračan, vodi u svetlost. U tom uverenju pronalaziš snagu, osećaš kako koračaš uprkos svemu. Zato me i privlači taj kontrast, naizgled, suprostavljen, a zapravo nerazdvojan. I vodi me ta filozofija, drži na nogama što bi se reklo.
Sa druge strane, pitam se koliko čoveku može biti olakšavajuće razmišljanje samo u tim tonovima. Crno belo razmišljanje, ili-ili.
Gde su boje, drugi tonovi? Ipak, tu život diše
Moj pogled na život jeste često bio okrenut razmišljanju u tim oštrim kontrastima: ili ništa ili sve, dobro ili loše, ili ovo ili ono, ili će biti tako ili neće. Prednost ovog stava jeste što mi je pružao osećaj sigurnosti i kontrole, jasno sam znala gde je šta kad su mi situacije delovale haotično. I koristilo mi je, ali privremeno. Na kratke staze. Brzo sam i jasno donosila odluke, prepoznavajući šta je “tačno” ili “pogrešno”. Na duže staze je priča drugačija. Čega sam bila lišena? Svega između. Bez fleksibilnosti, kreativnosti i drugih aktivnosti. Ne vidiš alternativu, mogućnosti, ni druge nijanse. Čak ih ni ne uzimaš u obzir. Postaneš rigidan i isključiv. Počne da ti nedostaje bogastvo iskustva “i”. Fali ti siva nijansa. Umoran si, jer svet nije uvek crno beli, pa ne znaš gde da se smestiš, u koju kategoriju kada nije ni jedno ni drugo. Postaješ ograničen. Nailaziš na zid.
Zid koji te odbija i odbija, nekad čak i (s)ruši, a ti uporno udaraš, kao glavni junak nekog crtanog filma. Čak i pomisliš da li se neko šali sa tobom, misliš to je to, kraj puta i odjednom ti više nije zabavno. Iskrivljena misao, iskrivljena emocija. Gde su boje, drugi tonovi? Ipak, tu život diše. Tu osećaš olakšanje, kada dopustiš sebi sivo. Vidiš više opcija i rešenja, lakše razumeš i sebe i druge, tuđa osećanja i stanovišta, lakše se prilagođavaš promenama, ne moraš sve da svrstavaš u “ispravno” i “pogrešno”. Život ti postane lakši, a u tim nijansama svetlost i tama dobijaju smisao.
Pročitaj i: Rast iz dana u dan
Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels
