Knjiga je do mene putovala je nedelju, što je samo dodavalo stepen po stepen mom uzbuđenju. Nisam mogla da se odvojim od nje, jedva sam čekala da uspavam Kostu i da je zgrabim i utonem u njene cvetne korice. „Kad su žene bile ptice“ je zlatovez ženske duše na širokom platnu našeg komplikovanog postojanja

Ova knjiga otvara se naizgled prazninom majčinih dnevnika koji ostaju njenoj ćerki nakon smrti. Zašto su stranice neispisane?

Da li je to metafora odnosa dvaju najbližih bića – majke i ćerke koje se razumeju i bez reči, i bez glasa, u onoj posebnoj vrsti tišine koja nije ćutanje?

Na ćerci je da, ispisujući priču svoje majke, obuhvati i svoju ličnu. Desilo se da tako ona ispisuje priču svih žena. I to tako precizno, tako lirski nežno a opet tako snažno. Priču svojih pretkinja, i nas sestara po strahu od letenja, od pričanja, od ćutanja.

Ptice nas podsećaju da, kada nestane podržavajuće snage i energije u okruženju potrebna je selidba

Ali i sestara po snazi i mudrosti da pričom o ličnoj patnji doprinesemo kolektivnom iskoraku ka široj svesti i obrnuto.

Šta je tišina?

Tišina je oaza za meditativne trenutke sa sobom u kojima se probližavamo božanskom, ili dopuštamo božanskom da se obrati nama.

Žene ptice umeju da tihuju. 

Da slušaju.

Ali i slave blizinu božanske iskre kroz svoju jutarnju i večernju pesmu.

Ptice nas podsećaju da, kada nestane podržavajuće snage i energije u okruženju potrebna je selidba. Let u pitomije krajeve. Koliko god se činili dalekim, suština su opstanka, ali i dokaz svakoj od nas da imamo snage u krilima.

Ali se i vraćamo ojačane saznanjem da smo sposbne za daleke letove koji su delovali nemoguće dok nisu postali deo iskustva.

Šta je reč?

Zadržati reči u sebi je moć. Ali moćno je podeliti ih sa drugima. Sve dok biramo tišinu snaga je u nama, postane li to oblik cenzure, vreme je za pesmu nad pesmama. A svaka ptica zna da je to pesma slobode.

Ovo je moćna knjiga. Ona je dokaz alhemijske moći zapisane priče, jer tuđu priču pretvara u čitaočevu, ličnu. Na toliko nivoa se možemo povezati i razumeti, jer svaka od nas svakog dana čini izbor koji ima svoje posledične putanje: govoriti ili prećutati.

Nekada je snaga u jednom, nekada u drugom.

Steći mudrost prepoznavanja pravog vremena za te dve krajnosti jeste ono u čemu ova knjiga pomaže.

Knjiga prebogata mislima koje ću sigurno čitati ponovo, i ponovo jer osećam da hrane evoluciju mog glasa. Inspirativne su i osnažujuće. Približavaju me kao čitaoca ličnoj promeni i reinterpretaciji sopstvene fabule. A to je moćna stvar.

Pročitaj i: Kad su žene bile ptice, živele smo drugačije…

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash, redakcija