Psihologija mobilizacije pod pritiskom i zavisnost od spoljašnjeg „bravo“

Tekst pred vama nastao je iz jednog sasvim običnog, ali prilično ogoljenog trenutka samorefleksije — onog u kom sam morala sebi da priznam da prema sopstvenom biću često postupam kao prema neprijatelju. Razmišljajući o tome zašto moji najbolji kapaciteti izbijaju na površinu tek pod pritiskom ili uz spoljašnji aplauz, shvatila sam da to nije samo moja priča. Posvećujem ovaj tekst svima nama koje učimo kako da prestanemo da čekamo krizu da bismo potrčale i kako da same sebi postanemo najstabilnije ogledalo.

Sigurno vam je poznata ona stara basna o lisici koja se pretvara da je bolesna, slaba i da ne može napraviti ni korak. Leži tako i uverava i sebe i druge u svoju nemoć, sve dok ne dobije onaj čuveni udarac granom — momenat kada pod spletom okolnosti ili pritiska u sekundi „ozdravi“, skoči na noge i potrči punom snagom.

Iako ova metoda iz ugla savremene pedagogije sigurno nije preporučljiv vaspitni model, iskreno moramo priznati: koliko se nas zapravo svakodnevno prepoznaje u ovoj lisici? Koliko puta uhvatimo sebe da se u svakodnevici krečemo kroz slojeve nevidljive krivice, sumnje, unutrašnjih opstrukcija i tihe paralize, a onda — čim stvari „priguste“, čim se pojavi stvarni rok, kriza ili situacija u kojoj nemamo izbora — odjednom zablistamo? U kriznim trenucima naš um gasi unutrašnji šum, prestaje sa preispitivanjem i prebacuje se u režim rešavanja problema. Tada ta naša autentična, bazična snaga izbije na površinu bez ikakve zadrške. Ali zašto moramo da čekamo da nas život satera u ćošak da bismo sebi dozvolile da budemo snažne? Zašto nam je potreban spoljašnji impuls?

U kriznim trenucima naš um gasi unutrašnji šum, prestaje sa preispitivanjem i prebacuje se u režim rešavanja problema

Kada analiziramo ovaj obrazac, uočavamo dva ključna okidača na koja smo navikle da oslanjamo sopstvene resurse: Pritisak ili kriza — koji nam daju „dozvolu“ da prekinemo odlaganje i krenemo u akciju bez straha od greške. Pohvala ili kompliment — koji nam daju „dozvolu“ da o sebi mislimo lepo i sa uvažavanjem. Posebno je zanimljiv trenutak u kom dobijemo iskren kompliment. Primimo li lepu reč, jedna jedina rečenica u stanju je da nas nosi čitavog dana. Ta pohvala nas odjednom vrati u stanje u kom zaboravimo sve unutrašnje osude i ponovo osmotrimo sebe u pozitivnom svetlu. Ovo nam otkriva jednu presudnu i ohrabrujuću istinu: naša svest o sopstvenoj vrednosti zapravo postoji i mi se sa tom pohvalom bazično slažemo. Kada nam neko kaže nešto lepo, mi to prihvatamo jer duboko u sebi rezoniramo sa tim. Problem nije u tome što nemamo samopouzdanje — problem je što je naša slika o sebi labilno postavljena.
Kada nema spoljašnjeg ogledala da nam vrati lep odraz, mi po automatizmu padamo natrag u unutrašnji monolog koji hranimo sumnjama, poređenjima i tišinama bez podrške. Postajemo, potpuno nesvesno, sopstveni najveći neprijatelj.

Od krivog ogledala do sopstvenog portala u realnost

U nastojanju da se oslobodimo ove zavisnosti od spoljašnjih impulsa, ključni zadatak jeste kreiranje sopstvenog unutrašnjeg ogledala. Međutim, to ogledalo ne sme biti „krivo ogledalo“ — ono koje služi za slepo ulepšavanje, lažnu samouverenost ili ignorisanje realnosti. Nama je potrebno objektivno, čisto ogledalo: Ogledalo koje jasno vidi naše kapacitete, trud i vrednost čim oni postoje, bez čekanja da ih neko sa strane potvrdi. Ogledalo koje ne iskrivljuje sliku pod uticajem prolazne krivice ili negativnog unutrašnjeg kritičara. Ogledalo koje služi kao stvarni portal u život kakav želimo da živimo — oslobođen od nepotrebne sumnje u sebe, a bogat samopoštovanjem i nežnom, stabilnom podrškom prema sebi.

Kako početi sa izgradnjom stabilnog unutrašnjeg oslonca?

Da bismo prestale da čekamo krizu ili kompliment da bismo se osećale vredno i sposobno, potrebno je da uvedemo nekoliko svesnih mikro-promena u svakodnevicu:

Prepoznajte „strano ogledalo“. Kada osetite da vam raspoloženje ili slika o sebi zavise od toga da li vas je neko pohvalio ili primetio vaš rad, primetite taj trenutak. Zapitajte se: „Koje mi priznanje sad nedostaje i kako mogu sama sebi da ga dam?“

Uhvatite unutrašnjeg kritičara na delu. Kada primetite da sebe hranite negativnim izjavama, zastanite i promenite ulogu. Postavite pitanje: „Da li bih ikada na ovaj način razgovarala sa osobom do koje mi je duboko stalo?“ Ako ne biste — prekinite taj monolog i zamenite ga objektivnom činjeničnom analizom.

Uvedite svakodnevno samo-potvrđivanje. Svake večeri, bez obzira na to da li vas je iko primetio tog dana, imenujte bar jednu stvar u kojoj ste bile postojane, temeljite ili hrabre. Napravite od toga svoju ličnu rutinu građenja stabilnog ogledala.

Izlazak iz začaranog kruga manjka ljubavi prema sebi ne dešava se preko noći, ali počinje onog trenutka kada shvatimo da nam ne trebaju ni grane ni krize da bismo potrčale. Naša snaga i vrednost su već tu — vreme je da same postanemo njihov stalni i objektivni svedok.

Pročitaj i: Adaptivni narcizam – kako okruženje oblikuje narcističke crte

Tekst: Irena Manić / Foto: Pexels