Osećamo da treba da odemo, završimo odnos, promenimo posao, odbijemo ponudu, napravimo veliki zaokret, prestanemo nekome da se javljamo. U kulturi koja nas je dugo učila da prednost dajemo razumu, povratak telu, osećajima i intuiciji doneo je važnu protivtežu. Istovremeno je otvorio jedno mnogo komplikovanije pitanje: da li svaki snažan unutrašnji signal zaista dolazi iz istog mesta?

Jer i strah ima svoj glas. Ima ga prethodno iskustvo. Imaju ga povređenost, bes, anksioznost, potreba da se zaštitimo, ali i želja da što pre izađemo iz situacije koja nam stvara neprijatnost. Sve to osećamo u sebi. A ipak, sve to zovemo intuicijom. Upravo na toj razlici često insistira američka autorka i učiteljica intuicije Sonja Šoket (Sonia Choquette), koja decenijama piše o odnosu intuicije, tela i donošenja odluka. Njena formulacija je jednostavna: „Intuition is calm, even if the guidance is intense.“ Intuicija je mirna čak i kada je poruka koju donosi snažna.

To možda zvuči kao mala semantička razlika, a zapravo menja način na koji posmatramo sopstvene odluke.

Kada je osećaj snažan, a odluka hitna

Zamislimo situaciju koju većina ljudi poznaje. Dogodi se nešto u odnosu sa drugom osobom. Jedna rečenica, poruka, ton glasa ili izostanak odgovora pokrenu čitav unutrašnji proces. Za nekoliko minuta već imamo objašnjenje onoga što se dogodilo, procenu tuđih namera, zaključak o budućnosti odnosa i odluku šta ćemo dalje. Telo je za to vreme već reagovalo. Srce radi brže, stomak se stegao, mišići su napeti, pažnja se suzila oko onoga što doživljavamo kao problem. U tom stanju misao moram da završim sa ovim može biti izuzetno jasna. Jasnoća, međutim, ima različite izvore.

Psihologija intuiciju uglavnom posmatra kao brzo procesiranje informacija koje se odvija bez svesnog prolaska kroz sve korake zaključivanja. Mozak registruje veliki broj detalja, poredi ih sa prethodnim iskustvima i ponekad dolazi do procene mnogo pre nego što možemo racionalno da objasnimo kako smo do nje stigli. Zato iskustvo „jednostavno znam“ ima psihološku osnovu. Ali isti sistem koristi i prethodna iskustva. Tu stvari postaju zanimljivije.

Ako je naš nervni sistem kroz iskustvo naučio da određeni ton, ponašanje ili situaciju povezuje sa opasnošću, on će na sličan obrazac reagovati veoma brzo. Ponekad je ta procena dragocena. Ponekad sadašnjost samo dovoljno liči na prošlost da pokrene stari odgovor. Subjektivni osećaj u oba slučaja može biti veoma uverljiv.

Intuicija je mirna čak i kada je poruka koju donosi snažna

Sonja Šoket: obratite pažnju na „temperaturu“ unutrašnjeg glasa

Šoketova zato pravi razliku između intuicije i reaktivnosti prema načinu na koji ih doživljavamo. Reaktivnost opisuje kao vrelu, urgentnu i usmerenu ka trenutnoj akciji. Intuitivni signal, prema njenom iskustvu, može biti veoma uporan i voditi ka velikoj promeni, ali u sebi nosi drugačiji kvalitet: više jasnoće, manje unutrašnje buke. Ta razlika postaje posebno korisna upravo kada želimo nešto da presečemo. Reaktivnost traži rasterećenje sada. Želi da pošaljemo poruku, donesemo odluku, povučemo potez i tako smanjimo napetost koju osećamo. Anksioznost ima nešto drugačiji ritam. Ona proizvodi scenarije. Jedno „šta ako“ vodi ka sledećem, pa sledećem. Svaka mogućnost otvara novu, a pokušaj da mišljenjem dođemo do sigurnosti često proizvodi još više materijala za razmišljanje. Intuitivni doživljaj, kako ga opisuje Šoket, obično je jednostavniji. Ovo mi više ne odgovara. Ovde želim da ostanem. Sačekaj. Vreme je da krenem.

Količina emocije koju osećamo govori o intenzitetu našeg iskustva, a mnogo manje o tačnosti zaključka koji smo iz njega izvukli.

Šta se događa kada odluku ostavimo preko noći?

Jedan od praktičnih kriterijuma koje Šoket predlaže jeste vreme. Ako unutrašnji signal zahteva akciju istog trenutka, nekoliko sati razmaka može mnogo toga pokazati. Šetnja, tuširanje, sređivanje kuće, vožnja, spavanje, obične aktivnosti tokom kojih pažnju pomeramo sa problema, menjaju stanje iz kojeg situaciju posmatramo. Posle toga pitanje glasi: šta je ostalo?

Možda se prvobitna odluka izgubila zajedno sa besom koji ju je pokrenuo. Možda smo odjednom sposobni da vidimo još nekoliko mogućnosti. A možda je prošao čitav emocionalni talas, dok je jedna ista misao ostala gotovo netaknuta. To je zanimljivo mesto za posmatranje sebe. Jer intuicija, ukoliko je razumemo kao brzo prepoznavanje obrazaca zasnovano na informacijama koje smo već registrovali, nema mnogo razloga da nestane čim se fiziološko uzbuđenje smanji. Emocionalni impuls često ima.

Problem nastaje kada želimo da intuicija potvrdi ono što već želimo

Postoji još jedna komplikacija o kojoj se u popularnim razgovorima o intuiciji govori znatno ređe. Čovek veoma lako nalazi potvrdu za zaključak do kojeg je već stigao. Ako želimo da ostanemo, primećujemo razloge za ostanak. Ako želimo da odemo, isti događaji počinju da izgledaju kao dokazi da smo odavno morali da odemo. Kada tome dodamo jezik intuicije: osećam, znam, telo mi govori, sopstvenu želju možemo veoma lako pretvoriti u autoritet sa kojim više nema rasprave. Zato razvijanje intuicije možda ima mnogo više veze sa samopoznavanjem nego sa učenjem da „verujemo svakom osećaju“.

Što bolje poznajemo svoje tipične reakcije, lakše primećujemo njihov rukopis. Kako izgleda naš strah od odbacivanja? Kako reagujemo kada osećamo da gubimo kontrolu? Šta radimo kada smo povređeni? Da li tada odlazimo, napadamo, povlačimo se, objašnjavamo, pokušavamo da vratimo kontrolu? Koje situacije u nama gotovo automatski bude osećaj ugroženosti? Odgovori na ta pitanja stvaraju neku vrstu lične mape. Tek kada poznajemo sopstvene obrasce možemo pouzdanije da primetimo trenutak u kojem se javlja nešto što im ne pripada.

Telo je istovremeno arhiva

U njemu se ogledaju umor, stres, hormonske promene, prethodna iskustva, strah, uzbuđenje, očekivanje i sećanje. Stezanje u stomaku može pratiti važan intuitivni signal, ali može pratiti i anksioznost. Ubrzano srce može biti znak opasnosti, uzbuđenja, privlačnosti ili običnog viška kofeina. Zato telesni signal možda ima veću vrednost kao poziv da obratimo pažnju nego kao gotov odgovor. Šoketova predlaže veoma jednostavan postupak: nekoliko sporih udaha, sa dužim izdahom, zatim period tišine pre donošenja odluke. U njenom pristupu cilj je da se smanji unutrašnja buka kako bi suptilniji signal postao dostupniji. A onda postavite sebi pitanje: Šta znam o ovoj situaciji kada iz nje sklonim potrebu da nešto uradim odmah?

Najvažnije odluke u životu zaslužuju više od prvog impulsa

Zaslužuju da upoznamo glas kojim govori naš strah, ritam kojim se javlja anksioznost, način na koji reagujemo kada smo povređeni i priče koje sebi pričamo kada želimo određeni ishod. Sonja Šoket koristi lepu sliku: „Intuition will surface like a door that opens inward if you back off.“ Intuicija će isplivati poput vrata koja se otvaraju ka unutra kada se malo odmaknemo.

Uz ovu temu Sonja Šoket preporučuje i muziku — možda baš zato što ponekad do jasnijeg odgovora lakše stižemo kada prestanemo da ga tražimo kroz još jednu analizu. Njena ovonedeljna Good Vibes plejlista zamišljena je kao muzički prostor za usporavanje, šetnju, vožnju ili jednostavno nekoliko minuta u kojima pažnju vraćamo sebi.

Na listi su:

• Serž Mazeran (Serge Mazerand) – Pachelbel’s Canon in D, Variation #1
• Sezarija Evora (Cesária Évora) – Sodade
• Dejvid San (David Sun) – Joyful Spirit
• Little Whale – Women with Wings (Instrumental)
• Jusuf / Ket Stivens (Yusuf / Cat Stevens) – Peace Train – Remastered 2021

Dok slušamo nešto što od nas ne zahteva odgovor, argument ni odluku, pažnja dobija priliku da se odmakne od problema oko kojeg kruži. A onda možemo ponovo da proverimo šta je od prvobitnog osećaja ostalo.

Pročitaj i: Da li je istinska moć moguća bez prisustva u telu?

Tekst: Redakcija, izvor: Sonia Choquette’s weekly insights / Foto: Pexels