Da li okolina u kojoj odrastamo ili živimo može oblikovati našu ličnost do te mere da razvijemo narcističke crte? Psihološka istraživanja i teorije ličnosti ukazuju da je odgovor pozitivan, posebno kada je u kombinaciji sa genetskom predispozicijom ili faktorima temperamenta

Jedan od ključnih faktora je negativno okruženje, gde osoba stalno doživljava kritiku, umanjivanje postignuća ili negiranje emocija. U takvim okolnostima, osoba razvija strategije koje joj omogućavaju da sačuva osećaj samovrednosti – često kroz preusmeravanje fokusa na sebe i razvijanje perfekcionizma. Perfekcionizam u ovom kontekstu postaje mehanizam kontrole, koji služi kao zaštita od osećaja neadekvatnosti i straha od odbacivanja.

Stručnjaci poput Kernberga i Kohuta ističu da narcistički poremećaj ličnosti često nastaje kao kombinacija ranih iskustava emocionalnog zanemarivanja i predispozicije ka emocionalnoj ranjivosti. Okruženje koje konstantno negira nečije vrednosti može biti okidač za razvoj grandioznih fantazija, samopromovisanja i niske tolerancije na kritiku.

Model razvoja narcističkih crta:

1. Negativno okruženje u detinjstvu/adolescenciji
   • Stalna kritika, odbacivanje emocija, nerealna očekivanja
     ⬇️
2. Interna reakcija / adaptivni mehanizmi
   • Fokusiranje na sebe, perfekcionizam, grandiozne fantazije, emocionalna distanca
     ⬇️
3. Stabilizacija obrazaca ličnosti
   • Potreba za kontrolom, niska tolerancija na kritiku, teškoće u empatiji
     ⬇️
4. Posledice u odraslom životu
   • Problemi u odnosima, stalni osećaj nesigurnosti, ciklus perfekcionizma i samopotvrđivanja

Sekundarni ili adaptivni narcizam kod odraslih

Odrasle osobe takođe mogu razviti narcističke obrasce usled dugotrajnih negativnih iskustava ili trauma. Ovo se često dešava kroz:

• Toksične odnose: dugotrajno emocionalno zanemarivanje ili manipulacija
• Profesionalni pritisci: stalna potreba za pohvalom ili strah od neuspeha
• Traume ili gubitke: prekid važnih odnosa, ozbiljna bolest ili gubitak sigurnosti

Važno je naglasiti da narcističke crte kod odraslih često predstavljaju adaptivne strategije preživljavanja, a ne puni poremećaj ličnosti, i da se mogu menjati kroz psihoterapiju i rad na emocionalnoj fleksibilnosti.

Adaptivni narcizam nije tvrdokorni poremećaj – on se razvija kao odgovor na izazove i može se oblikovati kroz svesnu introspektivnu praksu

Adaptivni nasuprot maladaptivnog narcizma

Istraživanja pokazuju da adaptivni narcizam (koji se ispoljava kroz autoritet i samostalnost) može doprineti ličnom i profesionalnom uspehu, dok maladaptivni narcizam (eksploatativnost, privilegije, eksibicionizam) nosi rizike za međuljudske odnose i emocionalnu izolaciju (SpringerLink, ResearchGate, Psychology Today).

• Visok maladaptivni narcizam povezan je sa neuroticizmom, depresijom, anksioznošću i niskom empatijom.
• Adaptivni narcizam često pokazuje neutralne ili pozitivne veze sa ovim varijablama.
• Maladaptivni narcizam opada sa godinama, dok adaptivni ostaje stabilan.

Skriveni narcizam

Takođe poznat kao ranjivi ili „narcizam iz ormara“, karakteriše ga nisko samopouzdanje, anksioznost, introvertnost i tendencija da se oseća kao žrtva. Osobe sa skrivenim narcizmom teže da internalizuju kritiku i dožive je intenzivnije nego što je bila namenjena. Iako je osoba sa skrivenim narcizmom i dalje vrlo fokusirana na sebe, ovo je često u sukobu sa dubokim strahom ili osećajem da nije dovoljno dobra.

Kada je u pitanju tretman, narcizam može biti izazovan jer mnoge osobe koje ga imaju ne osećaju nužno potrebu za promenom. Ipak, život sa narcizmom može imati svoje posledice po mentalno zdravlje, uključujući anksioznost, depresiju i korišćenje supstanci. Ponekad upravo te posledice navode osobu da potraži pomoć.

Strategija, a ne ukorenjeni poremećaj

Iako narcističke crte često doživljavamo negativno, istraživanja pokazuju da adaptivni narcizam može biti korisna i funkcionalna strategija suočavanja sa zahtevnim životnim okolnostima. Fokus na sopstvene sposobnosti, samopouzdanje i samostalnost pomaže osobi da prebrodi stres, postigne ciljeve i razvije profesionalnu i ličnu efikasnost. Adaptivni narcizam nije tvrdokorni poremećaj – on se razvija kao odgovor na izazove i može se oblikovati kroz svesnu introspektivnu praksu, psihoterapiju i rad na emocionalnoj fleksibilnosti.

Iako narcističke crte često doživljavamo negativno, istraživanja pokazuju da adaptivni narcizam može biti korisna i funkcionalna strategija suočavanja sa zahtevnim životnim okolnostima

Za prevazilaženje najčešće se koristi kognitivno-bihejvioralni pristup (CBT) i terapija fokusirana na mentalizaciju (MBT). Cilj je razviti samosvest i prepoznati obrazce samopotvrđivanja, razlikovati adaptivne od maladaptivnih strategija, naučiti zdravije načine izražavanja potreba i emocija.

Adaptivni narcizam treba sagledati i kao mogućnost razvoja i transformacije. Cilj je da osoba zadrži snagu i samopouzdanje, a istovremeno umanji rigidnost, preterani perfekcionizam i destruktivne obrasce u odnosima.

Pročitaj i: Perfekcionizam je pesma sirena

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels