„Od svih lokala u svim gradovima na celom svetu, ona uđe baš u moj.“ Rik Blejn (Hamfri Bogart) izgovara ovu čuvenu filmsku repliku nad čašom viskija i u svega nekoliko sekundi sažima iskustvo miliona ljudi koji su se nekada našli pred istom, ne naročito romantičnom činjenicom: ljubav postoji, ali to još ne znači da može da se ostvari u datim okolnostima
Između onoga što osećamo i onoga što ćemo sa tim osećanjem uraditi stoje vreme, odgovornost, izbori koje smo već napravili i životi drugih ljudi. Ponekad je povezanost između dvoje ljudi najmanje sporan deo njihove priče, a sve ostalo je problem.
Svet je veliki, Kazablanka prepuna ljudi, rat je milione života razbacao po različitim kontinentima, a Ona se pojavljuje baš na vratima njegovog lokala. Replika sa početka teksta je opstala više od osamdeset godina upravo zato što prepoznajemo osećaj koji opisuje: od svih ljudi – baš taj čovek, od svih mesta – baš ovde, od svih mogućih trenutaka – baš sada.
Dvoje ljudi mogu biti uzajamno privučeni, emocionalno povezani, veoma osetljivi na prisustvo i reakcije onog drugog – a ipak nikada ne postati par. Razlozi za to mogu pripadati sasvim drugom nivou stvarnosti: neko je već u braku ili vezi, postoji profesionalna ili etička granica, razlika u pozicijama, porodične okolnosti, religija, kultura, geografska udaljenost, životna faza, bolest, strah od posledica, odgovornost prema drugim ljudima ili jednostavno odluka da osećanje neće biti pretvoreno u postupak. Ljudi ne postupaju samo prema onome što osećaju već i prema onome što smatraju mogućim, dozvoljenim, odgovornim, bezbednim ili podnošljivim.
Ljudi ne postupaju samo prema onome što osećaju već i prema onome što smatraju mogućim
Čitav skup vrlo ozbiljnih istraživanja pokazuju da dve osobe mogu postati povezani dinamički sistem u kome se informacije prenose, nervni sistemi međusobno podešavaju, fiziologija sinhronizuje, reprezentacija drugoga ulazi u reprezentaciju sopstva, a mnogo toga se događa pre reči i bez reči. Ali čak i kada dva sistema registruju jedno drugo, ljudi iz etičkih, kulturnih, socijalnih ili životnih razloga ne mogu – ili ne umeju – ono što osećaju da prevedu u odnos.
Uzajamnost odnosa
Za odnos su potrebne dve osobe koje međusobno utiču jedna na drugu. Za partnersku vezu potrebno je mnogo više: mogućnost i pravi trenutak, odluka i saglasnost, okolnosti u kojima odnos može da postoji i spremnost da se prihvate njegove posledice. Ponekad je potrebna i ona najteža dozvola koju čovek treba da dâ samom sebi.
Zato ponašanje osobe koja oseća privlačnost ne mora uvek izgledati kao približavanje. Kada procenimo da odnos ne možemo, ne smemo ili iz nekog razloga ne želimo da realizujemo, ista privlačnost koja bi nas u drugačijim okolnostima vodila ka drugom čoveku može pokrenuti sasvim suprotno ponašanje: kontrolu pogleda, formalniji ton, izbegavanje situacija nasamo, naglo uspostavljanje distance, povlačenje ili pojačanu samokontrolu. Spolja to lako možemo pročitati kao odsustvo osećanja. Psihološki, međutim, može biti i pokušaj upravljanja njime.
Između „osećam te“ i „biram odnos sa tobom“ nalaze se postojeće veze, porodica, etika, društvene i profesionalne uloge…
Danijel Vegner i saradnici pokazali su u radu The Allure of Secret Relationships da potreba da se određena relacija ili privlačnost skriva može povećati mentalnu preokupiranost njome. Logika je gotovo paradoksalna: da bismo nešto uspešno sakrili, moramo neprestano pratiti upravo ono što pokušavamo da ne pokažemo. Gde gledamo. Kako reagujemo. Koliko se približavamo. Šta govorimo kada se druga osoba pomene. Da li je neko primetio promenu u našem ponašanju. Kontrola spoljašnjeg ponašanja zato sama po sebi ne govori šta se događa iznutra; ponekad upravo intenzitet unutrašnjeg procesa zahteva veću kontrolu spolja. Između „osećam te“ i „biram odnos sa tobom“ nalaze se postojeće veze, porodica, etika, društvene i profesionalne uloge, strah, tajming, odgovornost prema drugim ljudima i procena posledica koje bi jedan izbor pokrenuo. Zato se dvoje ljudi ponekad približavaju jer postoji privlačnost, a ponekad se upravo zbog nje udaljavaju. Ali ako nešto nije izgovoreno, koliko uopšte možemo da znamo da se dogodilo između dvoje ljudi?
“Nemam dokaza, ali osećam”
Telo ne mora racionalno da izračuna sve što se događa u susretu da bi na njega reagovalo. Ono registruje pogled, izraz lica, promenu tona, udaljenost, ritam odgovora, približavanje i povlačenje, napetost, dodir, usmeravanje pažnje i čitav niz socijalnih signala koje svesni um možda nikada neće pojedinačno imenovati. Iz njihove ukupnosti može nastati veoma snažan osećaj: ovde se nešto događa.
Savremena istraživanja daju nam dobar razlog da taj osećaj ne odbacujemo olako, ali i da ga razlikujemo od njegove interpretacije. Telo može registrovati stvarnu promenu dinamike između dvoje ljudi. Um tek potom pokušava da objasni šta ta promena znači. A to su dva različita procesa.
Jedna od oblasti koja poslednjih godina posebno menja način na koji nauka posmatra bliskost jeste interpersonalna neuralna sinhronizacija. Umesto da istraživači posmatraju samo šta se događa u mozgu jedne osobe dok ona gleda ili razgovara sa drugom, hyperscanning metode omogućile su istovremeno praćenje moždane aktivnosti dve osobe tokom interakcije. Meta-analiza objavljena 2024. godine, koja je obuhvatila 17 fNIRS hyperscanning studija i 1.149 dijada, među kojima su bili romantični partneri i roditelji sa decom, pronašla je interpersonalnu neuralnu sinhronizaciju u frontalnim, temporalnim i parijetalnim područjima tokom socijalnih interakcija. Istraživačko pitanje tako se pomerilo sa „šta se događa u mom mozgu dok sam sa tobom?“ ka mnogo zanimljivijem: šta se događa sa aktivnošću naša dva mozga dok smo zajedno?
Posebno zanimljiva za ovu priču jeste studija Sivan Kinrajh i saradnika iz 2017. godine, u kojoj su istraživači pratili moždanu aktivnost ljudi tokom prirodne socijalne interakcije. U konačnom uzorku analizirani su dugogodišnji romantični parovi i parovi stranaca. Kod romantičnih partnera pronađen je obrazac brain-to-brain sinhronizacije koji nije pronađen na isti način kod stranaca. Još zanimljivije, sinhronizacija partnera bila je povezana sa socijalnim pogledom i pozitivnim afektom, dok nije bila objašnjena time da li su u datom trenutku govorili ili ćutali. Drugim rečima, verbalna komunikacija nije jedini kanal interpersonalnog usklađivanja.
To ne govori da dvoje ljudi telepatski čitaju misli jedno drugom, niti da jedan nervni sistem poseduje neposredan pristup iskustvu drugog već da dva ljudska organizma u interakciji mogu međusobno da se podešavaju na nivoima koji prevazilaze sadržaj izgovorenih rečenica. A izgleda da se takvo podešavanje ne pojavljuje samo kada dvoje ljudi godinama žive zajedno.
Verbalna komunikacija nije jedini kanal interpersonalnog usklađivanja
U eksperimentima prvih susreta istraživači su istovremeno pratili ponašanje i fiziološke reakcije ljudi koji se prethodno nisu poznavali. Jedno od najzanimljivijih istraživanja pokazalo je da romantičnu privlačnost nisu pouzdano predviđali samo očigledni spoljašnji signali poput osmeha, smeha ili pogleda. Bila je povezana sa nečim manje vidljivim: sinhronizacijom srčanog ritma i elektrodermalne aktivnosti dvoje ljudi tokom susreta. Dakle, još pre nego što postoji veza, dva organizma mogu početi međusobno da se podešavaju.
Poezija opisuje, ali nauka dokazuje
Noviji eksperimenti otišli su korak dalje. U istraživanju u kojem je sinhronizacija eksperimentalno menjana, veća usklađenost povećavala je procenjenu privlačnost, dok su u dodatnom speed-dating eksperimentu osobe koje su pokazivale veću sposobnost sinhronizovanja sa drugima procenjivane kao privlačnije. Sinhronizacija, dakle, nije samo poetska metafora kojom opisujemo osećaj da smo „na istoj talasnoj dužini“. U određenim uslovima ona je merljiv interpersonalni fenomen.
Ali sinhronizacija i privlačnost još uvek ne znače da će se odnos dogoditi. Dvoje ljudi mogu registrovati jedno drugo, reagovati jedno na drugo i menjati ponašanje u prisustvu onog drugog, a da se ta dinamika nikada ne pretvori u otvoreno približavanje. Jer ono što se događa između dvoje ljudi uvek postoji unutar mnogo šire stvarnosti: prethodnih izbora, drugih odnosa, profesionalnih i etičkih granica, društvenih uloga, odgovornosti i posledica. Ponekad problem nije u tome što signal nije stigao do druge strane, već u tome što je stigao i što obe strane znaju da na njega ne mogu jednostavno da odgovore.
Sinhronizacija, dakle, nije samo poetska metafora kojom opisujemo osećaj da smo „na istoj talasnoj dužini“
Psihologija za takve situacije već dugo poznaje modele konflikta približavanja i izbegavanja – approach–avoidance conflict. Ista osoba ili isti odnos mogu istovremeno predstavljati nešto čemu želimo da se približimo i nešto čije posledice želimo da izbegnemo. Što je privlačnost veća, približavanje postaje snažnije; ali što se više približavamo mogućnosti realizacije, jasnije mogu postajati i njene posledice. Zato se približavanje i povlačenje ponekad smenjuju upravo u istom odnosu.
A kada se osećanje ne izgovori, pojavljuje se još jedan problem: relaciona neizvesnost.
Lin Nobloh i Deniz Solomon proučavale su šta se događa kada ljudi nemaju dovoljno jasnih informacija da procene šta odnos znači, šta druga osoba oseća ili kuda njihov odnos vodi. U istraživanju 120 romantičnih parova veća relaciona neizvesnost bila je povezana sa težim tumačenjem poruka relevantnih za odnos i većim teškoćama tokom interakcije. To stvara gotovo savršen paradoks: upravo kada nam je najvažnije da pravilno protumačimo drugu osobu, neizvesnost može otežavati tumačenje njenih signala.
Ostaje mnogo sitnih podataka bez potvrde: pogled, promena ponašanja, približavanje pa povlačenje, pažnja, nervoza. Sve registrujemo, ali nedostaje jedina informacija koja bi im dala jasno značenje – ono što je druga osoba spremna da kaže. I upravo ta rečenica izostane jer bi izgovoreno osećanje prestalo da bude samo osećanje i postalo odluka sa posledicama. Tu postaje važan i koncept samoućutkivanja – self-silencing. Istraživanja pokazuju da ćutanje o sopstvenim osećanjima, potrebama i mislima nije samo stabilna osobina nekih ljudi. Ista osoba može biti veoma otvorena u jednom odnosu, a izrazito uzdržana u drugom, pri čemu važnu ulogu ima doživljaj sigurnosti odnosa i posledica koje bi otvoreno izražavanje moglo imati. Kulturni i društveni kontekst dodatno određuju šta smatramo dozvoljenim da kažemo, kome i pod kojim okolnostima. Osećanje, dakle, može postojati bez socijalne dozvole da bude izgovoreno.
Osećanje, dakle, može postojati bez socijalne dozvole da bude izgovoreno
Tada između dvoje ljudi može nastati neobična povratna sprega. Jedna osoba šalje signal, druga na njega reaguje, prva registruje tu reakciju i menja sopstveno ponašanje, što ponovo menja ponašanje druge. Ne mora postojati razgovor o tome šta se događa da bi ponašanje jednog čoveka postalo informacija za drugog. Ponekad se taj proces pretvori u odnos koji dobije ime, oblik i mesto u svakodnevnom životu. Ponekad ostane u pogledima, promenama ponašanja, telesnim reakcijama i svemu što je iz nekog razloga ostalo neizgovoreno.
Gde su granice?
Postojanje signala i naše tumačenje njegovog značenja nisu ista stvar. Možemo veoma precizno registrovati da se između nas nešto promenilo, a ipak pogrešiti u objašnjenju šta ta promena znači. Nauka nam zato ne daje potvrdu da je svaki snažan osećaj povezanosti dokaz uzajamne ljubavi, ali nam isto tako ne daje osnov da sve ono što nije izgovoreno proglasimo projekcijom. Savremena psihologija, psihofiziologija i socijalna neuronauka zapravo nude mnogo zanimljiviju sliku: granica između „mene“ i „tebe“ u bliskom susretu nije sasvim nepropusna. Naši pokreti, pažnja, fiziologija, pa u određenim okolnostima i obrasci moždane aktivnosti mogu da se usklađuju; druga osoba može postati deo načina na koji organizujemo sopstveno iskustvo.
Granica između „mene“ i „tebe“ u bliskom susretu nije sasvim nepropusna
Na kraju Kazablanke, Ilsa (Ingrid Bergman) odlazi sa Viktorom Lazlom (Pol Henrid). Rik ostaje na aerodromu i gleda kako avion nestaje u magli. Da smo njihovu priču videli samo od tog trenutka unazad, mogli bismo da primenimo jednu od onih jednostavnih formula kojima danas tako lako objašnjavamo odnose: da je zaista želela Rika, ostala bi. Da ju je zaista voleo, zaustavio bi je. Da je njihova ljubav bila dovoljno velika, završili bi zajedno. Ali mi znamo šta se dogodilo pre aerodroma i ishod zato ne može da nam posluži kao dokaz da osećanja nije bilo. Govori nam samo šta su dvoje ljudi, u okolnostima u kojima su se našli, odlučili da urade sa njim. Rik i Ilsa se nisu manje voleli zato što nisu otišli zajedno. Samo su u jednom trenutku morali da odluče da li je ono što postoji između njih dovoljno da promeni sve ostalo što postoji oko njih. Od svih lokala u svim gradovima na celom svetu, ona je ipak ušla baš u njegov…
Pročitaj i: „Tvoja ljubav me čini stvarnim“
Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels
