Kao bljesak mi je prošla misao kroz glavu: možemo li se osetiti zaista voljenim, ako ne dobijamo ljubav od onih osoba od kojih je očekujemo?

Za trenutak mi je to objasnilo prazninu i najpoznatijih i najbogatijih ličnosti sveta, pa čak i radikalne poteze poput bolesti zavisnosti i samoubistva. Biti obožavan od mase, ali ignorisan od onoga od koga je ta ljubav najpotrebnija – možda, samo možda, barem za premisu ovog istraživanja, jeste uzrok telesne i duhovne praznine i vapaja za smislom…

Koja je to „ključna ljubav“?

Ljubav osobe koju smatramo „ključnom“, bilo da je to roditelj, partner ili autoritet nosi simboličku težinu identiteta i vrednosti. Ako ne dobijamo ljubav od onih koje mi volimo, javlja se osećaj lične bezvrednosti: „Ako me on(a) ne voli, možda zaista nisam vredan ljubavi.“

Susan Fiske, socijalna psihološkinja poznata po svom radu na društvenoj kogniciji, stereotipima i predrasudama, u okviru svojih istraživanja o socijalnom statusu i bliskosti istakla je da vrednost koju pripisujemo osobi direktno utiče na emocionalni doživljaj poruka koje nam šalje – ljubav autoriteta i osoba koje idealizujemo doživljava se kao vrednija od ljubavi „slučajnih“ ljudi. Fiskeova analizira i kako odnos prema autoritetima i idealizovanim figurama (čak i u partnerskim odnosima) stvara emocionalni disbalans – ljubav od „viših“ vrednujemo više nego ljubav jednakih ili „nižih“. Njen model „Stereotype Content Model“ (SCM) pokazuje da ljudi automatski kategorizuju druge i vrednuju njihove emocije zavisno od percepcije topline i kompetencije. Najčešće one koje volimo ili idealizujemo doživljavamo kao visoko vredne i njihova procena ili ljubav prema nama ima nesrazmerno veliki emocionalni uticaj.

U kontekstu ove kompleksne potrebe za ljubavlju onih koje vrednujemo, postoji i „attachment hunger“ ili glad za privrženošću koja označava duboku, često nesvesnu emocionalnu potrebu za povezanošću, sigurnošću i prihvatanjem od strane bliskih figura. Termin je posebno korišćen u somatskoj i traumaterapijskoj literaturi, a Diane Poole Heller, stručnjakinja za razvojnu traumu i privrženost, koristi ovaj pojam da opiše unutrašnji poriv koji ostaje neispunjen ako nismo doživeli bezbednu i doslednu emocionalnu vezu u ranom životu.

Ljubav koja potvrđuje naš identitet

David McClelland uvodi pojam „potrebe za pripadanjem“ (need for affiliation), koji označava ljudsku potrebu da se osećamo povezani i prihvaćeni od strane drugih. Ova potreba je duboko ukorenjena u ljudskoj prirodi i često je snažnija od želje za priznanjem ili statusom. Kada ne dobijamo ljubav od onih koje volimo, osećamo se emocionalno prazno, jer ta povezanost predstavlja osnovu našeg identiteta i emocionalnog blagostanja.

Ljubav onih koje volimo postaje potvrda našeg bića

Filozof Martin Buber razlikuje odnose „Ja-Ti“ i „Ja-To“. Ljubav koja dolazi iz odnosa „Ja-Ti“ – susreta dva bića u njihovoj celovitosti – ima snagu da transformiše subjekt. Da bismo doživeli nekoga kao Ti, moramo da ga poštujemo, volimo ili idealizujemo. Ljubav sa strane prema kojoj smo ravnodušni ostaje u domenu „Ja-To“ – funkcionalna, ali ne i transformativna. U tom svetlu, ljubav onih koje volimo postaje potvrda našeg bića. Nije samo osećaj da smo voljeni, već potvrda: „Ja postojim u tvom svetu. Tvoja ljubav me čini stvarnim.“

Potraga za stvarnošću i smislom

Rollo May u svom delu „Ljubav i volja“ istražuje kako savremeni gubitak tradicionalnih vrednosti dovodi do egzistencijalne praznine. Ljubav, u ovom kontekstu, postaje sredstvo za traženje smisla i potvrde postojanja. Međutim, ako ljubav nije uzvraćena, osećamo se još dublje izgubljeni, jer ostajemo bez temelja na kojima bismo izgradili svoj identitet i smisao života.

Kod Sartra, ljubav je konfliktna jer proističe iz pokušaja da drugog učinimo „sredstvom“ da nas potvrdi kao subjekte. On opisuje ljubav kao oblik „pogleda drugog“ (le regard) – želimo da budemo voljeni kako bismo se osećali stvarno, ali time gubimo svoju slobodu jer postajemo predmet nečijeg pogleda i vrednovanja.

Susan Fiske nam je kroz svoj rad dala empirijsku i teorijsku podlogu za razumevanje zašto nas ne dotiče svaka ljubav jednako i zašto je ljubav onih koje volimo (ili koje smatramo važnima) toliko presudna za našu emocionalnu realnost. Njena istraživanja potvrđuju: Ljubav nije samo osećaj; ona je sociološka pozicija i neurološki događaj. Ako ljubav ne dolazi od onih koji imaju „težinu“ u našem psihičkom univerzumu, možemo se osećati nevidljivo.

Kada naši mozgovi traže potvrdu u tuđem srcu

Naš nervni sistem u stalnoj je emocionalnoj razmeni s drugima, čak i kada toga nismo svesni. Pojam „limbička rezonanca“ prvi su sistematizovali Thomas Lewis, Fari Amini i Richard Lannon u knjizi „A General Theory of Love“ (2000), opisujući kako se naši emocionalni sistemi, konkretno limbički sistem mozga (koji reguliše emocije, memoriju i motivaciju), sinhronizuju s emocionalnim stanjima drugih ljudi, naročito onih s kojima smo u snažnim emocionalnim vezama.

Ljubav nije samo osećaj; ona je sociološka pozicija i neurološki događaj

Ovaj mehanizam je biološki i nevoljan i to objašnjava zašto prisustvo voljene, smirene osobe može da umiri naš nervni sistem, dok emocionalna distanca ili odbacivanje izaziva teskobu, nesanice, pa čak i fizičke simptome.

Limbički sistem obuhvata strukture poput amigdale, hipokampusa i cingulatnog korteksa, koje su ključne za emocionalnu obradu i regulaciju. Kada smo u emocionalnoj rezonanci s drugom osobom aktivira se parasimpatički nervni sistem (smirenost, osećaj sigurnosti), luče se oksitocin i dopamin (hormoni ljubavi i nagrade), smanjuje se aktivnost u regijama povezanim s stresom i strahom. Ali ako emocionalni kontakt izostane – posebno od osobe koju doživljavamo kao ključnu – naša neurobiološka ravnoteža se narušava.

Bez limbičke rezonance sa značajnim drugima možemo se osećati nevidljivo, nepriznato, odsečeno, gubimo unutrašnju regulaciju emocija, jer nemamo emocionalno „ogledalo“, osećamo se emocionalno prazno čak i kad spolja sve deluje ispunjeno. To je razlog zašto ljubav „slučajnih“ ljudi ne može zameniti ljubav roditelja, partnera ili autoriteta. Samo kroz autentičnu emocionalnu rezonancu sa osobom koja nam znači, naš sistem „oseća“ potvrdu: postojim, vredan sam, voljen sam.

Bez limbičke rezonance sa značajnim drugima možemo se osećati nevidljivo, nepriznato, odsečeno, gubimo unutrašnju regulaciju emocija, jer nemamo emocionalno „ogledalo“

Volim dakle postojim

Moguće je da se otvorimo za ljubav koja dolazi iz neočekivanih izvora – ali samo ako prestanemo da doživljavamo ljubav kao dokaz, a počnemo da je osećamo kao tok. Ljubav onih koje volimo često nam postaje lakmus papir za sopstvenu vrednost, jer njihova ljubav potvrđuje našu iluziju celovitosti. Ali to je samo to – iluzija. Istraživanja objavljena „Psychology Today“ pokazuju da ljubav prema sebi može smanjiti aktivnost u amigdali (koja je odgovorna za strah i anksioznost) i povećati aktivnost u prefrontalnom korteksu (koji je odgovoran za donošenje odluka i emocionalnu ravnotežu).

Duhovno gledano, ljubav prema sebi znači prihvatiti sebe bez potrebe za spoljnim odobrenjem i upravo ona nas oslobađa od potrebe za stalnim traženjem potvrde od drugih i omogućava nam da živimo autentično i u miru sa sobom.

Iako je prirodno želeti ljubav od drugih, istinska unutrašnja ljubav prema sebi omogućava nam da se osećamo voljenima bez obzira na spoljne okolnosti.

Pročitaj i: Devojčice koje spasavaju žene

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels