Savremena duhovnost suočava se sa važnim protivrečnostima: dok promoviše razvoj svesti, saosećanje i povezanost svih bića, pojedina njena tumačenja postaju opravdanje za pasivnost pred nepravdom, relativizaciju odgovornosti i udaljavanje od temeljnih ljudskih vrednosti

Bile smo na jednom spiritualnom retreatu, koji je vodila učiteljica jedne duhovne prakse, a sa nama je bila i njena prijateljica, takođe učiteljica. Ja sam tada bila na početku ulaska u neospiritualnu zajednicu i sve sam zamišljala mnogo lepšim, razigranijim i iskrenijim nego što zaista jeste. Voditeljka retreata bila je neprijatna, neorganizovana i ostavljala je učesnike grupe u nemiru i neizvesnosti. U skladu sa dinamikom grupe, svi smo se okrenuli njenoj prijateljici, učiteljici, da se posavetujemo i eventualno potražimo pomoć, a posebno učesnice retreata koje su platile dosta novca za to iskustvo. Učiteljica je izgovorila niz floskula koje su delovale pomirljivo, ali je zapravo sve vreme izbegavala da se uključi u konflikt kako bi sačuvala svoju poziciju i prijateljstvo. To je bio možda moj prvi veći susret sa tim kako se duhovnost koristi za sopstvene interese i kako nadahnuta demagogija štiti onoga kome je potrebna.

Bila sam na poziciji na kojoj je rukovodstvo tražilo od mene da objavim nešto što je „došlo s vrha“, a ja to nisam želela. Dok smo pregovarali, od svog nadređenog sam čula sledeće: „To niko neće ni da primeti, to je trećina strane.“
„Pa, dobro, ako niko neće da primeti da smo objavili – onda neće ni da primeti ako ne objavimo! Pa hajde da ne objavimo!“ Nije mu se dopao taj argument i čula sam više puta kako taj medij nije moj, kako moram i treba da radim kako firma kaže. Da, to nije moje – shvatila sam i sama tada. I otišla. Dok sam odlazila, jedna koleginica mi je rekla: „Blago tebi!“
„Zašto blago meni? Pa dala sam otkaz! To možeš i ti da uradiš!“
„Ne mogu“, odgovorila je. „Imam samo ovaj posao.“
„Pa nemam ni ja ništa više. Uz to imam kredit za stan i dete i sve druge obaveze i račune…“

Sedela sam na kafi sa jednim učiteljem jedne prakse i pitao me je zašto me pogađa šta se dešava u zemlji. „To je polarnost“, rekao je, „a duhovnost je iznad polarnosti. Svi su oni deo jedne iluzije, a dobro i loše ne postoje“. To je bio ozbiljniji momenat kada sam počela da se žustro u sebi bunim protiv neospiritualnog egotripa. Možda je i u pravu, ali ja svesno ne želim da izgubim osećaj za to šta je dobro, a šta nije. I da mi svi budu isti.

Danas smo suočeni sa tim da se jezik duhovnosti pretvara u mehanizam kojim pojedinac racionalizuje sopstveno povlačenje pred neprijatnom stvarnošću

Sedela sam nedavno sa saradnicom koja je i u holističkoj sferi i pitala me je zašto me toliko pogađa sve što se dešava u zemlji. Iz njenog ugla, sve je dobro. Nismo na istom nivou razgovora – ona ima veliki biznis sa velikim obrtom novca i ne mogu da ulazim u nešto što ne znam. Ali nije više pitanje može li se više zaraditi već sa kakvim vrednostima se nadalje živi.
Bilo je još mnogo sličnih susreta. Ovi mi posebno odzvanjaju u glavi poslednjih dana, u ovom veoma važnom oktobru. I došla sam do zaključka iza kojeg u ovom trenutku stojim nakon svih iskustava, godina, edukacija i susreta: duhovna praksa ne sme da nas izdvoji od društvenih događaja.

Duhovnost nije sposobnost da ostanemo pasivni pred nepravdom, već sposobnost da sačuvamo unutrašnji mir, a da pritom ne izgubimo osećaj za ono što je ispravno. Duhovna praksa treba da nam pomogne da u onome što se događa učestvujemo sa više svesti, razumevanja i odgovornosti.

Šta zapravo podrazumevamo pod duhovnim razvojem?

Da li je to isključivo individualni proces u kojem učimo da razumemo svoje emocije, menjamo uverenja i pronalazimo smisao, ili bi posledice tog razvoja trebalo da budu vidljive i u načinu na koji se odnosimo prema drugim ljudima, zajednici i društvenim okolnostima? U kulturi koja stalno govori o prihvatanju, otpuštanju, nenasilju, zahvalnosti, visokim vibracijama i oslobađanju od negativnosti, lako se može izgubiti razlika između prihvatanja onoga što ne možemo da promenimo i pristajanja na ono što bi trebalo menjati.

Sociolozi Džejmi Kučinskas i Evan Stjuart 2022. godine objavili su u časopisu „American Sociological Review“ istraživanje u kojem su ispitivali povezanost duhovnih praksi i javnog angažovanja, preispitujući pretpostavku da individualizovana duhovnost ljude nužno udaljava od zajednice. Njihovi nalazi pokazuju da su kritike takozvane sebične duhovnosti često preuveličane i da duhovne prakse mogu biti pozitivno povezane sa angažovanjem u društvu. Ovo je veoma važno jer nas upozorava da ne poistovećujemo potrebu za unutrašnjim mirom sa ravnodušnošću prema svetu. Duhovna praksa može doprineti razvoju pažnje, samoregulacije i razumevanja drugih, a njeni društveni efekti zavise i od vrednosti, okruženja i načina na koji pojedinac razume sopstvenu odgovornost. Čovek može biti veoma posvećen sopstvenoj transformaciji, a da pritom ne preispituje svoj odnos prema nepravdi kojoj svakodnevno svedoči.

Spiritual bypassing izvan individualne psihologije

Nije isto prihvatiti da ne možemo kontrolisati ponašanje drugih ljudi i prihvatiti da zbog toga nemamo odgovornost da postavimo granicu. Nije isto oprostiti nekome ko nas je povredio i opravdati njegovo ponašanje. Nije isto razumeti okolnosti koje su nekoga dovele do nasilja i zaključiti da zbog tog razumevanja nasilje treba tolerisati. Razumevanje ne ukida odgovornost, kao što saosećanje ne podrazumeva odustajanje od sopstvenih vrednosti.

Danas smo suočeni sa tim da se jezik duhovnosti pretvara u mehanizam kojim pojedinac racionalizuje sopstveno povlačenje pred neprijatnom stvarnošću. Kada se svaka reakcija na nepravdu proglasi „negativnom energijom“, svako neslaganje „egom“, a svako suprotstavljanje „nedostatkom prihvatanja“, duhovni razvoj rizikuje da izgubi svoju etičku dimenziju.

Šta jeste duhovna zrelost

Jedna od čestih predstava o duhovno razvijenom čoveku jeste da je on smiren, da ne reaguje burno, da ne osuđuje i da ne dozvoljava da ga spoljašnje okolnosti emocionalno uznemire. Međutim, psihološka istraživanja pokazuju da emocije koje doživljavamo kao neprijatne mogu imati važnu ulogu u prepoznavanju društvenih problema i motivaciji za delovanje. U metaanalitičkom radu objavljenom 2008. godine u časopisu Psychological Bulletin, istraživači Martin van Zomeren, Tom Postmes i Rasel Spirs analizirali su ukupno 182 efekta povezana sa doživljajem nepravde, društvenim identitetom, osećajem kolektivne delotvornosti i spremnošću na zajedničko delovanje. Rezultati su pokazali da su opažena nepravda, osećaj pripadnosti grupi i uverenje da zajedničko delovanje može doneti promenu značajni faktori povezani sa kolektivnim angažovanjem. Posebno je važna uloga emocionalno doživljene nepravde. Ovo istraživanje pruža važan psihološki okvir za razumevanje besa kao reakcije na povredu vrednosti i osećaja pravičnosti.

Duhovna zrelost ne podrazumeva odsustvo besa, već sposobnost da razumemo šta nam bes govori

Bes, dakle, nije nužno pokazatelj da smo izgubili kontrolu nad sobom. On može biti signal da je ugroženo nešto što smatramo važnim, bilo da je reč o ličnom dostojanstvu, sigurnosti, slobodi ili dobrobiti drugih ljudi. Naravno, način na koji izražavamo bes određuje njegove posledice. Između osećanja besa i nasilnog ponašanja postoji velika razlika. Emocija sama po sebi ne opravdava agresiju, ali njeno potiskivanje takođe ne predstavlja automatski znak emocionalne zrelosti.

Duhovna zrelost ne podrazumeva odsustvo besa, već sposobnost da razumemo šta nam bes govori i kako ćemo na njega odgovoriti. Bes zbog nepravde ne mora biti suprotnost saosećanju, već može biti izraz brige za druge, za dostojanstvo, za vrednosti i granice koje želimo da sačuvamo.

Sloboda pojedinca je istinska mera slobode društva

Istorija društvenih promena nudi primere ljudi čija duhovna uverenja nisu bila razlog za povlačenje pred nepravdom, već temelj njihovog delovanja. Jedan od njih je Martin Luter King, koji je svoju borbu protiv rasne segregacije zasnivao na hrišćanskoj etici ljubavi i Gandijevoj filozofiji nenasilja. U eseju „Nonviolence and Racial Justice“, objavljenom 1957. godine, King je jasno razlikovao nenasilni otpor od pasivnosti. Nenasilje je za njega podrazumevalo aktivno suprotstavljanje nepravdi, bez fizičke agresije i težnje da se protivnik ponizi ili uništi. Njegova filozofija nije počivala na poricanju sukoba, već na uverenju da je moguće suprotstaviti se nepravednom ponašanju, a pritom sačuvati ljudskost i dostojanstvo svih učesnika. Kingov primer pokazuje da duboka duhovna uverenja i odlučno društveno delovanje ne moraju biti suprotstavljeni, već mogu činiti jedinstven etički stav u kojem se lične vrednosti potvrđuju kroz konkretne postupke.

Da li smo unutrašnji mir pretvorili u privatnu privilegiju?

Čovek ne može neprekidno biti izložen tuđoj patnji, konfliktima i društvenim krizama, a da to ne ostavi posledice na njegovu emocionalnu ravnotežu. Povremeno povlačenje, odmor, meditacija i usmeravanje pažnje na sopstvene potrebe mogu biti načini očuvanja kapaciteta za život i delovanje. Međutim, ako unutrašnji mir postane cilj koji podrazumeva trajno udaljavanje od svega što nas uznemirava, postavlja se pitanje kakav odnos razvijamo prema svetu izvan sopstvenog iskustva. Nepravda ne prestaje da postoji onda kada odlučimo da joj ne posvećujemo pažnju. Nasilje ne gubi svoje posledice zato što smo naučili da kontrolišemo sopstvene reakcije. Manipulacija ne postaje manje štetna zato što smo razvili sposobnost da je posmatramo bez emocionalnog uznemiravanja.

Ovde je važno razlikovati individualne kapacitete i okolnosti. Nema svako istu mogućnost da javno reaguje, pruži podršku ili se suprotstavi zloupotrebi. Lična sigurnost, zdravlje, porodične obaveze i iskustvo traume mogu značajno ograničiti prostor za delovanje. Zato ćutanje pojedinca ne možemo automatski tumačiti kao ravnodušnost ili moralni neuspeh.
Ali možemo preispitati kulturni ideal prema kojem je čovekova najveća vrlina da ostane nedodirnut onim što se događa oko njega. Ako razvoj svesti povećava našu sposobnost da prepoznamo sopstvenu patnju, zašto ne bi produbljivao i našu sposobnost da prepoznamo patnju drugih?

Duhovne prakse mogu biti povezane sa aktivnim učešćem u zajednici

Sociolozi Džejmi Kučinskas i Evan Stjuart upravo su svojim istraživanjem pokazali da duhovni život i društveni angažman ne predstavljaju nužno suprotstavljene dimenzije ljudskog iskustva. Njihovi nalazi sugerišu da duhovne prakse mogu biti povezane sa aktivnim učešćem u zajednici, čime se otvara prostor za drugačije razumevanje odnosa lične transformacije i društvenog delovanja. To, naravno, ne znači da je svaka duhovna osoba društveno odgovorna, niti da su ljudi koji ne praktikuju duhovnost manje sposobni za saosećanje, hrabrost ili moralno delovanje. Duhovnost nije preduslov etičnosti, kao što ni sama duhovna praksa nije garancija razvijene moralne svesti. Ono što zaslužuje pažnju jeste doslednost između vrednosti koje negujemo i ponašanja koje iz tih vrednosti proizlazi.

Ako već govorimo o povezanosti svih ljudi, onda ta povezanost podrazumeva i svest o posledicama koje naši postupci imaju na druge. Ako govorimo o saosećanju, ono ne može ostati ograničeno isključivo na ljude sa kojima se slažemo ili čiju patnju lako razumemo. Ako govorimo o istini, onda bi potraga za njom trebalo da uključuje i spremnost da prepoznamo manipulaciju, čak i kada nam je neprijatno da se sa njom suočimo. U suprotnom, rizikujemo da duhovnost pretvorimo u skup poželjnih osobina koje negujemo u privatnom životu, ali ih ne prepoznajemo kao odgovornost u odnosu prema zajednici.

Siva zona između duhovnog razumevanja i moralnog relativizma

Nedualnost kao filozofsko-duhovni koncept nije isto što i moralna neutralnost, kao što razumevanje različitih perspektiva nije isto što i izjednačavanje njihove etičke opravdanosti. U nastojanju da prevaziđemo podele, oslobodimo se osuđivanja i razumemo svet izvan kategorija dobra i zla, ponekad dolazimo do neobičnog paradoksa: što više govorimo o jedinstvu, povezanosti i prevazilaženju polariteta, to postajemo oprezniji u imenovanju nepravde, kao da je samo prepoznavanje štetnog ponašanja znak nedovoljno razvijene svesti. To je ona situacija sa početka teksta: biti uzvišen, a zapravo biti sebičan.

Činjenica da dve osobe različito doživljavaju određeni događaj ne znači da su njihove tvrdnje podjednako utemeljene u činjenicama. Postojanje različitih perspektiva ne poništava postojanje nasilja, a razumevanje motiva ne oslobađa pojedinca odgovornosti za posledice njegovog ponašanja.

Kada „svako ima svoju istinu“ postane problem

Filozofska tradicija nedualnosti, posebno u advaita vedanti i pojedinim budističkim učenjima, bavi se prirodom stvarnosti, svesti i odnosa između subjekta i objekta. Međutim, iz metafizičke tvrdnje o međusobnoj povezanosti ili nedvojnosti ne proizlazi automatski zaključak da su svi postupci etički jednaki. U budističkoj etici, na primer, saosećanje i mudrost povezani su sa načelom nenanošenja štete. Razumevanje uslovljenosti ljudskog ponašanja ne ukida etičku odgovornost, već može doprineti promišljenijem načinu reagovanja.

Filozof Džon Stjuart Mil u delu „O slobodi“ razmatrao je granice individualne slobode kroz odnos između postupaka pojedinca i štete koju oni mogu naneti drugima. Iako njegovo delo ne govori o nedualnosti, pruža koristan filozofski kontrapunkt ideji da svako ponašanje treba prihvatiti kao jednako opravdano. Ovaj problem dobija dodatnu dimenziju kada se pojavi manipulacija. Ako osoba koja trpi nasilje ili nepravdu dobije savet da „sagleda i drugu stranu“, „prepozna sopstvenu ulogu u kreiranju iskustva“ ili „prevaziđe potrebu da bude u pravu“, pažnja se može premestiti sa odgovornosti onoga ko nanosi štetu na emocionalnu reakciju onoga ko je trpi. Tada duhovni jezik, umesto da doprinese razumevanju, može postati sredstvo relativizacije odgovornosti. Posebno je problematično kada se ideja da „sve ima svoju svrhu“ koristi za objašnjavanje tuđe patnje. Mogućnost da pojedinac pronađe smisao u teškom iskustvu ne znači da je iskustvo bilo potrebno, opravdano ili zasluženo.

Ako nas duhovni razvoj dovede do toga da više ne razlikujemo razumevanje od opravdavanja, prihvatanje od pristajanja i mir od ravnodušnosti, onda nismo prevazišli dualnost, već smo samo pronašli sofisticiraniji način da izbegnemo odgovornost.

„Ako je dobro meni, šta me se tiču drugi?“

Pokušala sam da sažmem u nekoliko efektnih rečenica zašto mislim da nije važno samo to da li je pojedincima izuzetno dobro ili izuzetno loše, već i to da postoje čitavi spektri problema i oblasti koje ne funkcionišu, prijateljici koja danas dobro posluje i ne razume zašto mene pogađaju neke druge nepravde. Posle nekog vremena sam odustala. Mi nemamo tu kolektivnu svest.

U tradicionalnim andskim zajednicama ajni nas podseća da čovek nije izolovano biće i da njegova dobrobit postoji u odnosu sa dobrobiti drugih. Ovde se vidi razlika između individualističkog pristupa duhovnosti, koji prvenstveno postavlja pitanje šta je dobro za mene, i relacionog pristupa, koji razmatra i posledice naših izbora po druge. Upravo ova druga perspektiva otvara prostor za razumevanje duhovnosti kao odgovornosti, a ne samo kao ličnog iskustva. Naša odgovornost ne prestaje na granicama sopstvenog emocionalnog ili finansijskog blagostanja. Duhovni razvoj ne završava se našom sposobnošću da razumemo sebe, već se nastavlja kroz način na koji živimo sa drugima, šta im pružamo i koliko smo spremni da doprinesemo zajedničkoj ravnoteži.

Naša odgovornost ne prestaje na granicama sopstvenog emocionalnog ili finansijskog blagostanja

Ako prihvatamo da smo deo celine, onda odgovornost za njenu dobrobit ne možemo prepustiti isključivo drugima. Iz te perspektive, unutrašnji mir nije razlog da se udaljimo od društvenih događaja, već potencijalni izvor stabilnosti iz kojeg možemo odgovornije delovati. Jer ravnoteža nije samo stanje koje nastojimo da pronađemo u sebi, već i odnos koji svakodnevno gradimo sa svetom. Tuđa patnja nije nešto što se događa izvan našeg sveta, a nepravda nije samo još jedan polaritet koji treba prihvatiti. Povezanost, ukoliko je razumemo kao duhovnu vrednost, podrazumeva i odgovornost za odnose koje svojim prisustvom, postupcima ili ćutanjem održavamo.

Nije dovoljno da samo tebi bude dobro

Meni nije dovoljno da znam da sam ja dobro, da sam pronašla svoj mir, uredila svoj mali svet i naučila kako da me spoljašnje okolnosti manje dotiču, ako istovremeno osećam da zajednica oko mene teško diše, da ljudi gube poverenje jedni u druge, da se istina sve teže razlikuje od manipulacije, a da se nepravda toliko dugo ponavlja da počinjemo da je prihvatamo kao nešto uobičajeno. Ako se vratimo na početak ovog članka, smetala mi je lakoća sa kojom su akteri uspevali da pronađu opravdanje da se ne uključe, da ne zauzmu stav, da sačuvaju svoju poziciju, svoje odnose ili jednostavno život koji su za sebe izgradili. I razumem potrebu da zaštitimo ono što imamo, naročito kada znamo koliko smo truda, vremena i odricanja uložili da bismo do toga stigli. Razumem i strah, i nesigurnost, i činjenicu da nemamo svi iste mogućnosti, resurse i kapacitete da se suočavamo sa onim što nas prevazilazi. Ali ono što sve teže mogu da razumem jeste trenutak u kojem sopstvenu dobrobit počnemo da doživljavamo kao dokaz da je sve oko nas u redu.

Duhovnost ne treba da nas učini nedodirljivim za svet, već dovoljno stabilnim da u njemu ostanemo prisutni

Važno je i koliko su ljudi u našoj zajednici slobodni, sigurni, poštovani, koliko imaju prostora da govore istinu, da se usprotive, da budu različiti, a da zbog toga ne izgube dostojanstvo. Važno je i šta se događa sa onima koji nemaju mogućnost da jednostavno odu, da promene okolnosti ili da se povuku u svoj mali, pažljivo izgrađeni svet. Mogu da razumem filozofsku dubinu raznih učenja, mogu da prihvatim da je stvarnost mnogo složenija od naših pojedinačnih tumačenja, ali ne želim da izgubim sposobnost da razlikujem ono što čoveka oslobađa od onoga što ga ponižava, ono što gradi poverenje od onoga što ga razara, ono što nas povezuje od onoga što nas ostavlja same pred nepravdom. Duhovnost ne treba da nas učini nedodirljivim za svet, već dovoljno stabilnim da u njemu ostanemo prisutni, a unutrašnji mir ima mnogo dublji smisao kada nam pomaže da sačuvamo ljudskost, a ne kada nas oslobađa odgovornosti prema drugim ljudima.

Koliko god daleko stigli na svom putu samospoznaje, koliko god naučili o svesti, energiji, povezanosti i jedinstvu, vrednost svega toga prepoznaje se i u načinu na koji živimo jedni sa drugima. U onome što smo spremni da zaštitimo, u onome na šta ne pristajemo i u tome koliko nam je još uvek stalo.

Pročitaj i: Svest: između onoga što znamo i onoga što jesmo

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels