Pre nego što se napuni koracima, razgovorima, muzikom i ljudima koji nekuda žure, jedna od najprometnijih beogradskih ulica izjutra na kratko je pusta, neodlična da se probudi. I u tom toplom mamuruluku Knez Mihailove, postojala je neka neplanirana podudarnost sa danom koji me je čekao, dok sam koračala ka zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti na simpozijum „Svest, snovi, ponašanje“…

Ove godine simpozijum je bio posvećen temi „Svest i vreme – sadašnjost kao trenutak“ i rano jutro, grad između sna i budnosti i neke nove percepcije u životu, vremene koje se razvlači kao uspavani mačak kod nogu gospođe koja je vredno brisala stakla izloga i nebičan osećaj da postoji jedno neprekinuto „ja“ koje je sinoć zaspalo, jutros se probudilo i sada hoda istom ulicom – povezali su se naizgled slučajno, premda sam takve podudarnosti odavno prestala da doživljavam kao sasvim slučajne.

Tog jutra, iza monumentalne fasade Srpske akademije nauka i umetnosti, na mestu koje je još knez Mihailo namenio „prosvetnim ciljevima“, a koje danas čuva Biblioteku, Arhiv i tragove generacija koje su pokušavale da razumeju i opišu svet, predmet istraživanja bio je još bliži i komplikovaniji: ono čime uopšte možemo da saznajemo bilo šta drugo – svest. Istraživala sam je kroz filozofiju, psihologiju, duhovne tradicije i sopstveno iskustvo, a tog jutra ušla sam u SANU da je shvatim iz još jednog pravca – kroz biologiju, neuronske mreže i savremenu kliničku praksu.

Svest je najveća misterija čovečanstva

Ljubaznošću dr Katarine Pavlović, rukovodioca Simpozijuma „Svest, snovi, ponašanje“ namenjenog stručnoj i naučnoj publici, dobila sam priliku da slušam predavanja profesora, akademika, lekara i vrhunskih stručnjaka o najnovijim istraživanjima i dostignućima. Jedna od prvih rečenica koju smo čuli nije bila tvrdnja, već podsećanje prof. dr Nikole Vojvodića da istinska nauka počiva na spremnosti da naša pitanja budu važnija od naših odgovora. A takvih pitanja bilo je mnogo.

Šta je svest? Kako znamo da je drugi čovek svestan? Šta ostaje od našeg „ja“ kada smo pod anestezijom? Da li sanjajući imamo svest iako nemamo budnost? Ako mozak počinje da priprema našu akciju pre nego što smo svesni odluke da je napravimo, ko je zapravo odlučio? Ako percepcija nije pasivno primanje sveta, koliko možemo verovati onome što vidimo? I, možda najviše u skladu sa ovogodišnjom temom: ako je mozgu potrebno vreme da obradi događaj pre nego što ga postanemo svesni, koliko je sada zapravo sada?

To su pitanja zbog kojih je simpozijum uspešno izašao iz granica neurologije i medicine i postao razgovor o nečemu što se tiče svakoga od nas.

Jedan fenomen, mnogo disciplina

„Svest, snovi, ponašanje“ zamišljen je kao multidisciplinarni naučni forum koji povezuje neurologiju, psihijatriju, neurofiziologiju, medicinu spavanja, psihologiju i kliničku praksu. Ovogodišnji program bio je organizovan oko tri velike celine – neurobiologije svesti, neurofiziologije i spavanja, te odnosa svesti i ponašanja.

Takav koncept pokazao se važnim upravo zbog prirode teme. Svest se teško može zatvoriti u jednu disciplinu, jer se njene granice možda najbolje vide onda kada se poremete: tokom epileptičnog napada, anestezije, kome, sna, parasomnije, halucinacije ili neurodegenerativnog procesa. Paradoks koji je pratio čitavo ovo putovanje jeste činjenica da koristimo svest da bismo istraživali samu svest. Njome postavljamo pitanja o mozgu koji je proizvodi, posmatramo trenutak u kojem nastaje, pokušavamo da odredimo kada nestaje u snu ili anesteziji, tražimo njene ostatke kod pacijenata koji ne mogu da nam odgovore i pitamo se koliko možemo verovati stvarnosti koju nam ona prikazuje. Instrument kojim merimo fenomen istovremeno je deo fenomena koji pokušavamo da izmerimo.

Zato pitanje „šta je svest?“ ni posle nekoliko vekova filozofije, neurologije, psihijatrije i neurofiziologije nema odgovor koji bi mogao da stane u jednu definiciju.

Svest se teško može zatvoriti u jednu disciplinu, jer se njene granice možda najbolje vide onda kada se poremete

Kroz neurologiju, epileptologiju, anesteziologiju, medicinu spavanja, neuropsihologiju i psihijatriju, simpozijum „Svest, snovi, ponašanje“ zapravo se neprestano vraćao istom problemu: granice koje doživljavamo kao jasne – budnost i san, svest i nesvest, unutrašnje i spoljašnje, prošlost i sadašnjost, realno i zamišljeno – nisu uvek tako uredno razdvojene.

Da bismo doživeli ovaj trenutak, mozak mora da primi informaciju, obradi je, poveže sa drugim informacijama, integriše je sa prethodnim iskustvom i tek onda proizvede ono što doživljavamo kao koherentno sada. Istovremeno, da bismo znali ko je taj koji doživljava sadašnjost, potreban nam je kontinuitet prošlosti – autobiografsko „ja“, mreža sećanja iz koje izranja osećaj da sam osoba koja je bila ovde juče, koja je zaspala sinoć i koja se jutros probudila kao ista osoba. Ako između sveta i našeg iskustva sveta uvek postoji obrada, ako između događaja i njegove svesnosti postoji vreme, ako sećanje menja prošlost, predviđanje učestvuje u percepciji, a mozak može da stvori čitav svet i dok spavamo – šta je onda trenutak?

Prof. dr Nikola Vojvodić, neurolog i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji radi na Klinici za neurologiju UKCS, na Odeljenju za epilepsije i poremećaje spavanja, a stručno se usavršavao u oblasti epileptologije i kliničke neurofiziologije u Velikoj Britaniji i Češkoj; autor je monografije Epilepsija temporalnog režnja i rukovodilac simpozijuma „Svest, snovi, ponašanje“. Otvorio je temu pitanjem koje će se, u različitim oblicima, vraćati tokom čitavog simpozijuma: šta je svest? Možemo da je prepoznamo, ali je teško definišemo. Znamo da smo svesni, ali mnogo teže možemo da objasnimo šta se u mozgu mora dogoditi da bi od električne i hemijske aktivnosti nastalo subjektivno iskustvo: moje crveno, moj bol, moje sećanje, moj osećaj da sam upravo ovde.

Jedna od važnih razlika jeste ona između budnosti i svesnosti. Budnost je preduslov za sadržaj svesti, ali nije isto što i svest. Moguće je biti budan, a da određeni nivoi svesnog iskustva izostanu; moguće je, videćemo kasnije, i ne biti budan, a ipak imati veoma intenzivan unutrašnji doživljaj.

Svest bi se zato mogla posmatrati kao način na koji mozak integriše svoje brojne funkcije u iskustvo. Ali ni ono što doživljavamo nije neposredna kopija spoljašnjeg sveta. Od ogromne količine informacija koje neprestano stižu do nas, svesno registrujemo samo deo.

Eksperimenti Bendžamina Libeta otvorili su jedno od najprovokativnijih pitanja moderne neuronauke: ko odlučuje prvi – mi ili naš mozak? Libetovi nalazi ne rešavaju pitanje slobodne volje, ali pokazuju da neuronska priprema radnje može prethoditi trenutku u kojem postajemo svesni namere da je izvedemo. Između događaja, njegove neuronske obrade i našeg svesnog iskustva postoji vreme. Na predavanju prof. Vojvodića pomenuto je kašnjenje svesne obrade od približno 80 milisekundi. Naizgled beznačajno, tih nekoliko desetina milisekundi za naše subjektivno iskustvo ipak otvara gotovo filozofski ponor: ako svest dolazi nakon neuronske obrade, koliko je sada zapravo sada?

Svest bi se zato mogla posmatrati kao način na koji mozak integriše svoje brojne funkcije u iskustvo

Čulna percepcija je fragmentarna, dok je naš osećaj postojanja kontinuiran. Mozak, dakle, ne registruje samo vreme. On od rasutih informacija proizvodi njegov kontinuitet.

Znati šta se događa nije isto što i znati kako je to doživeti

Ako je prvi problem svesti pitanje kada nastaje iskustvo, drugi je još teži: zašto neuronska aktivnost uopšte postaje doživljaj? Prof. dr Aleksandar J. Ristić, neurolog i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zaposlen u Centru za epilepsije Klinike za neurologiju UKCS, koji se iz epileptologije usavršavao na univerzitetima u Bonu i Insbruku i u „Epilepsy Center Cleveland Clinic“ u SAD, vratio je dijalog nekoliko vekova unazad, od Dekartovog razdvajanja duha i materije, preko Lajbnicovog „mlina“, do Tomasa Nejgela i čuvenog pitanja kako je to biti slepi miš, odnosno do Dejvida Čalmersa i njegovog razlikovanja „lakog“ i „teškog“ problema svesti. Dr Ristić je temu „Priroda svesti“ postavio između filozofije i kliničke neurologije. Možemo, makar načelno, istraživati kako mozak obrađuje informacije, razlikuje boje, registruje bol ili organizuje ponašanje. Ali zašto sve to prati osećaj?

Zašto crveno nije samo određena obrada talasne dužine svetlosti, već izgleda kao crveno? Zašto bol nije samo signal opasnosti već nešto što boli? Kako od neuronske aktivnosti nastaje ono sasvim privatno „kako je meni“?

Možemo znati mnogo o neuronskim mrežama i ipak ne znati kako je drugom čoveku unutar njegovog iskustva. Upravo zato proučavanje epilepsije pruža neobičan prozor u prirodu svesti: postoje stanja u kojima funkcije i doživljaj prestaju da se poklapaju na način na koji očekujemo. Temporalni napad može proizvesti svojevrstan svet bez doživljaja, dok iskustva poput izlaska iz tela otvaraju obrnutu mogućnost – doživljaj bez sveta. Granica između spoljašnjeg događaja i unutrašnje realnosti odjednom postaje mnogo manje stabilna, a najneposredniji dokaz da je neko nešto doživeo jeste njegov izveštaj o tom doživljaju.

Da li odsustvo ponašanja možemo proglasiti odsustvom unutrašnjeg života?

Svest se u kliničkoj neurologiji ne pokazuje kao prekidač sa dva položaja – uključeno i isključeno – već kao kontinuum. Između pune budnosti i potpunog odsustva odgovora postoje stanja u kojima se granice biološkog, kliničkog i fenomenološkog ne poklapaju nužno. Koliko možemo znati o unutrašnjem svetu drugog čoveka ako mu više ne možemo pristupiti kroz ponašanje?

Anestezija postavlja pitanja gde odlazimo kada nas nema? Ako koma pokazuje koliko je teško utvrditi gde svest prestaje, anestezija omogućava medicini nešto gotovo eksperimentalno fascinantno: svest može privremeno da se isključi, a zatim ponovo uspostavi.

Svest se u kliničkoj neurologiji ne pokazuje kao prekidač sa dva položaja – uključeno i isključeno – već kao kontinuum

Prof. dr Nebojša Lađević, specijalista anesteziologije, reanimatologije i intenzivne terapije, subspecijalista terapije bola i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sa više od tri decenije kliničkog iskustva i stručnim usavršavanjem u evropskim i svetskim centrima, uključujući Beč, Berlin, London, Oslo, Peking i Šangaj, pokazao je zbog čega anestezija predstavlja gotovo jedinstven model za njeno proučavanje: sistem se farmakološki menja, promena se posmatra, a zatim se svest ponovo uspostavlja. Posebno intrigantan deo tog procesa nije samo njen nestanak već buđenje – aktivan i kognitivno složen povratak iz stanja u kojem su izmenjeni budnost, svesnost, vreme i prostor. Anestezija nije san. San je prirodno biološko stanje; anestezija je farmakološki konstruisano stanje u kojem se menjaju budnost, svesnost i odgovor na nadražaj. Mozak nastavlja da postoji i funkcioniše, ali organizacija aktivnosti koja omogućava naše uobičajeno svesno iskustvo biva poremećena

Prof dr. Lađević otvorio je još jedno važno pitanje koje anestezija budi: Šta čini da se probudimo kao osoba koja je zaspala? To pitanje vodi pravo do jedne od najdubljih tema svesti: identiteta kao kontinuiteta.

Ali šta kada čovek ne može da nam ga saopšti? Kada telo ne odgovara, gde tražimo čoveka? Kod kome i drugih poremećaja svesti ovo pitanje prestaje da bude filozofska vežba i postaje klinički, etički i ljudski problem. Kako znamo da je drugi čovek svestan?

U svakodnevnom životu to gotovo nikada ne proveravamo. Pretpostavljamo svest drugog čoveka na osnovu govora, pogleda, pokreta, odgovora, ponašanja. Ali kada tih znakova nema, ostaje pitanje koje je prof. Vojvodić postavio tokom predavanja o komi: kako znamo da je drugi čovek svestan ako njegova svest nama nije dostupna?

Koma i poremećaji svesti pokazuju koliko je problematično iz odsustva spoljašnjeg odgovora izvesti zaključak o odsustvu unutrašnjeg iskustva. Biološka, klinička i fenomenološka granica ne moraju se jednostavno poklapati, zbog čega se svest ovde pokazuje pre kao kontinuum nego kao stanje koje je samo uključeno ili isključeno.

Šta mozak radi sa iskustvom dok spavamo?

San dodatno komplikuje jednostavnu podelu na svesno i nesvesno. Dok sanjamo, nismo budni – ali možemo videti, čuti, osećati strah, želeti, trčati, razgovarati, voleti, izgubiti nekoga i probuditi se sa srcem koje još reaguje na događaj koji se nikada nije dogodio. Kako je istaknuto tokom predavanja prof. dr Nataše Dragašević Mišković o REM poremećaju ponašanja, snovi predstavljaju oblik svesnog iskustva bez budnosti.

Prof. dr Nataša Dragašević Mišković je neurolog, redovna profesorka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i načelnica Odeljenja za nevoljne pokrete i degenerativne bolesti Klinike za neurologiju UKCS, više od tri decenije bavi se neurodegenerativnim bolestima, posebno Parkinsonovom bolešću, ataksijama, tremorom i distonijama, uz stručni rad u oblasti neurogenetike i savremenih terapijskih metoda. Trenutno je i šef Katedre za neurologiju Medicinskog fakulteta. Govoreći o REM poremećaju ponašanja (RBD) kao glasniku neurodegeneracije, otvorila je i jedno šire pitanje prirode svesti: snovi postaju svojevrstan prirodni model svesnog iskustva bez budnosti, dok RBD istovremeno ima klinički značaj kao marker rizika i procesa neurodegenerativnih bolesti.

RBD istovremeno ima klinički značaj kao marker rizika i procesa neurodegenerativnih bolesti

Dr sci. med. Biljana Salak Đokić, specijalista medicinske psihologije i neuropsiholog na Klinici za neurologiju UKCS, više od dve decenije bavi se neuropsihološkom procenom kognitivnih, emocionalnih i bihejvioralnih poremećaja kod osoba sa neurološkim oboljenjima, povezujući klinički i naučnoistraživački rad. U predavanju „Spavanje i pamćenje: dualni ili sekvencijalni proces“ predstavila je pamćenje kroz faze usvajanja, konsolidacije i produbljivanja, ukazujući na značaj spavanja za procese kojima iskustvo postaje stabilnije sećanje. Mozak, drugim rečima, ne završava posao onda kada mi prestanemo da učimo: vreme provedeno u snu deo je same obrade naučenog.

Među javom i međ snom

Još neobičnija su mešovita stanja. Govoreći o NREM parasomnijama, ass. dr Aleksa Pejović opisao ih je kao stanja sa istovremenim elementima spavanja i budnosti. Mesečarenje, noćni strahovi i druga ponašanja tokom spavanja pokazuju koliko granica koju svakodnevno povlačimo između „budan sam“ i „spavam“ može biti neurobiološki porozna.

Mesečarenje, noćni strahovi i srodni fenomeni su posebno zanimljivi prirodni modeli za istraživanje granica svesti

Aasist. dr  Aleksa Pejović, neurolog Klinike za neurologiju UKCS i klinički asistent Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, radi na Odeljenju za epilepsije i poremećaje spavanja, a stručno se usavršavao iz epileptologije i kliničke elektrofiziologije u „Centru za epilepsije Cleveland Clinic“ u SAD.  Mesečarenje, noćni strahovi i srodni fenomeni su posebno zanimljivi prirodni modeli za istraživanje granica svesti.

Šta je realno?

Predavanje doc. dr Andreja Ilankovića o halucinacijama otvorilo je još jednu pukotinu u našem intuitivnom razumevanju stvarnosti. Obično zamišljamo percepciju kao prozor: svet postoji spolja, čula ga registruju, mozak prima podatke i mi ga vidimo. Savremeno razumevanje percepcije mnogo je dinamičnije. Mozak predviđa, a čula koriguju.

Percepcija je aktivan proces u kojem mozak, na osnovu dostupnih senzornih informacija, prethodnog iskustva i sopstvenih predviđanja, konstruiše najverovatniji model sveta. Koliko će verovati senzornom signalu zavisi, između ostalog, od procene njegove pouzdanosti i stanja u kojem se sam mozak nalazi. Halucinacije zato nisu zanimljive samo kao psihijatrijski simptom – one postavljaju mnogo interesantnije pitanje o normalnoj percepciji.

Savremeno razumevanje percepcije mnogo je dinamičnije. Mozak predviđa, a čula koriguju

Ako mozak može proizvesti iskustvo nečega čega nema, koliko je ono što nazivamo realnošću neposredno dato, a koliko konstruisano?

Doc. dr Andrej Ilanković, specijalista psihijatrije i docent Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, radi na Klinici za psihijatriju UKCS, a njegova stručna interesovanja obuhvataju kliničku psihijatriju, neuropsihijatriju, psihogerijatriju, organske mentalne poremećaje i psihijatrijske poremećaje povezane sa neurološkim oboljenjima, otvorio je još jedno važno i aktualno pitanje: ako tehnologija može da proizvede sliku, glas ili događaj koji zadovoljava kriterijume naših čula, više nije dovoljno pitati: šta vidim? Moraćemo sve češće da pitamo: Na osnovu čega verujem da je ono što vidim stvarno?

Pitanja koja vode ka daljem traganju

Simpozijum „Svest, snovi, ponašanje“ nije pokušao da jednu od najvećih misterija ljudskog postojanja svede na jedan odgovor. Njegova vrednost bila je upravo u susretu disciplina koje istom fenomenu prilaze sa različitih strana: od neuronskih mreža i epileptičnih napada, preko anestezije, kome i neurodegenerativnih procesa, do snova, pamćenja, halucinacija i percepcije realnosti.

Medicina danas može da registruje električnu aktivnost mozga, prati promene neuronskih mreža, farmakološki ukine svesno iskustvo i zatim posmatra njegov povratak, razlikuje faze spavanja, meri odgovore pacijenta u komi i prepoznaje poremećaje koji godinama mogu prethoditi neurodegenerativnoj bolesti. Možemo sve preciznije da pratimo šta se događa oko svesti. Ali između neuronskog događaja i rečenice „ja ovo doživljavam“ i dalje postoji prostor koji nijedan snimak mozga ne može da prevede u prvo lice. Razmak između budnosti i svesnosti. Između informacije i doživljaja. Između mozga koji započinje radnju i čoveka koji kaže „odlučio sam“. Između otvorenih očiju i unutrašnjeg života koji možda ne možemo da registrujemo. Između sveta koji postoji i sveta koji mozak procenjuje kao najverovatniji. Konačno, između događaja i trenutka u kojem postajemo svesni da se dogodio.

Možemo sve preciznije da pratimo šta se događa oko svesti

Što više saznajemo o svesti, to je teže pokazati gde se ona zapravo nalazi. Nije dovoljna budnost, jer budnost nije isto što i svesnost. Nije dovoljan odgovor na spoljašnji nadražaj, jer odsustvo odgovora ne mora nužno da nam kaže sve o unutrašnjem životu. Nije dovoljna ni percepcija, jer mozak ne prenosi jednostavno stvarnost koja mu je data, već učestvuje u njenom konstruisanju. Čak ni osećaj da smo doneli odluku nije sasvim pouzdan vremenski marker njenog nastanka. Jedino mesto sa kojeg možemo da proverimo da li smo zaista „sada“ jeste upravo ono čiji mehanizam još nismo do kraja objasnili.

Susret duhovnog iskustva i medicinske prakse

Šta je svest? Šta čini kontinuitet našeg „ja“? Gde odlazi subjektivno iskustvo pod anestezijom? Postoji li unutrašnji život kada više nema spoljašnjeg odgovora? Zašto neuronska aktivnost proizvodi doživljaj? Šta je stvarnost ako je percepcija aktivno konstruiše? I šta je sadašnjost ako do nje stižemo tek nakon što ju je mozak obradio? Nauka na ta pitanja traži proverljive odgovore i upravo je u tome njena nezamenljiva vrednost. Duhovne i filozofske tradicije neka od istih pitanja postavljaju vekovima, iz drugačijeg registra ljudskog iskustva. Poštovati obe ne znači izjednačiti njihove metode ili tvrdnje niti jedna bude važnija u odnosu na drugu. Ozbiljno istraživanje svesti može istovremeno zahtevati ogromno znanje i ostaviti dovoljno intelektualne skromnosti pred onim što znanju još izmiče.

Moraćemo sve češće da pitamo: Na osnovu čega verujem da je ono što vidim stvarno?

Godinama istražujem svest iz različitih uglova. Ovog puta me je Simpozijum odveo duboko u biologiju onoga što nazivamo sobom. Kako je svest za mene oduvek bila tačka u kojoj prestaju uredne podele između unutrašnjeg i spoljašnjeg, materijalnog i iskustvenog, merljivog i doživljenog, bilo mi je važno da čujem šta se na toj granici danas događa u neuronauci.

Duhovnost polazi od unutrašnjeg iskustva svesti; nauka pokušava da utvrdi njegove biološke mehanizme, granice i merljive korelate. Jedna može pitati ko je onaj koji posmatra misao, druga šta se u mozgu događa kada misao postane svesna. Jedna vekovima istražuje iskustvo sadašnjeg trenutka, druga danas može da pita koliko vremena protekne između neuronskog događaja i trenutka u kojem smo ga postali svesni.

Susret sa stručnjacima čiji profesionalni rad nije samo teorijsko istraživanje svesti, već svakodnevni susret sa njenim promenjenim stanjima – sa pacijentima kod kojih ona nestaje, vraća se, menja oblik ili prestaje da bude dostupna na način na koji smo navikli, za mene je bio posebno dragocen upravo zato što je proširio prostor iz kojeg ću nastaviti da je istražujem, imajući uvek na umu rečenicu sa početka programa: svest je najveća misterija čovečanstva.

Pročitaj i: Zakoni fizike i metafore života

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: svestsnoviponasanje.com