Prvog novembra 2024. godine u Novom Sadu srušila se nadstrešnica Železničke stanice. Šesnaest ljudi izgubilo je život. A onda je počelo nešto što je tragediju pretvorilo u mnogo šire društveno pitanje

Jedna generacija odbila je da prihvati da je normalno živeti u društvu u kojem se odgovornost ne podrazumeva, već mora da se iznuđuje, u kojem se istina ne utvrđuje kroz institucije, u kojem se od građana očekuje poslušnost, a od odgovornih se ne zahteva isto ono poštovanje zakona koje traže od drugih. I ta generacija je, svojim postupcima, otvorila pitanje koje se ne odnosi samo na političare, policiju ili državne službenike već na svakoga od nas. 

Šta radimo kada vidimo nepravdu? Kako reagujemo kada od nas traže da učestvujemo u nečemu što smatramo pogrešnim? Gde povlačimo granicu između lične koristi i odgovornosti prema drugima? Nijedan sistem ne postoji bez ljudi koji svakodnevno donose odluke u njegovo ime.

„Ja samo radim svoj posao.“ Da, ali za koga? Ljudi ne moraju da budu nemoralni da bi učestvovali u održavanju nepravednog sistema. Dovoljno je da sopstvenu sigurnost, položaj ili korist neprestano stavljaju ispred onoga što je objektivno ispravno. Kada ljudi znaju da je nešto pogrešno, ali biraju da učestvuju jer im se isplati. Kada znaju da je neko oštećen, ali ćute jer ih se to trenutno ne tiče. Kada se kriju iza profesionalne dužnosti kako ne bi morali da preispitaju sopstvenu odgovornost. Posao ne oslobađa čoveka obaveze da ostane čovek.

Nijedan sistem ne postoji bez ljudi koji svakodnevno donose odluke u njegovo ime

Tokom dve godine protesta nije se vodila samo borba protiv korupcije, niti samo borba za odgovornost zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, a čak ne ni samo borba za institucije. Ovo je bila borba za zdrav razum.

Ubrzana normalizacija nenormalnog

Godinama smo živeli anestezirani u normalizacija ludila, ali tokom Studentskih protesta od 2024. do 2026. doživeli smo abnormalnost koju ne smemo da zaboravimo.

Prema godišnjem izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, na osnovu podataka Ministarstva unutrašnjih poslova, od kraja juna do početka septembra 2025. godine 1.636 osoba bilo je procesuirano u vezi sa protestima, a 779 lišeno slobode. „Amnesty International“ je dokumentovao prekomernu upotrebu policijske sile, zlostavljanje privedenih i napade pristalica vladajuće stranke na demonstrante. „Freedom House“ je zabeležio pritiske na nastavnike i profesore koji su podržavali studentski pokret. Ovo nisu pojedinačne anegdote sa društvenih mreža već nalazi organizacija koje su pratile događaje, prikupljale svedočenja i analizirale postupanje institucija.

U izveštaju YUCOM-a za 2025. navodi se podatak Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije da je više od sto nastavnika izgubilo posao ili ostalo bez produženja ugovora, što sindikat povezuje sa njihovom podrškom protestima. Pojedinačni razlozi i zakonitost tih odluka zahtevaju zasebnu proveru, ali razmere prijavljenih slučajeva otvaraju ozbiljno pitanje slobode mišljenja u obrazovnom sistemu.

„Human Rights Watch“ dokumentuje prekomernu upotrebu sile, proizvoljna hapšenja, napade na novinare i pritiske na civilno društvo. Prema podacima koje prenosi, početkom jula 2025. privedeno je više od 400 ljudi.

Nasilje nad studentima počelo je već 22. novembra 2024. godine, kada je tokom petnaestominutnog odavanja pošte žrtvama pada nadstrešnice grupa ljudi, među kojima su identifikovani i pojedinci povezani sa SNS-om, fizički napala studente i profesore Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Zahtev za identifikaciju i procesuiranje napadača postao je jedan od ključnih studentskih zahteva. Umesto smirivanja tenzija, usledili su novi incidenti. Tokom januara 2025. zabeleženo je više naletanja automobilima na učesnike blokada, pri čemu su teško povređene i studentkinje. Kulminacija je usledila 28. januara u Novom Sadu, kada je grupa muškaraca koja je izašla iz prostorija SNS-a napala studente i jednoj studentkinji teško povredila vilicu. Nakon ovog napada ostavke su podneli tadašnji premijer Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić.

Posebno pitanje političke i institucionalne odgovornosti otvoreno je 3. jula 2025. godine, kada je tadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić pomilovao četvoricu aktivista SNS-a povezanih sa januarskim napadom na studente u Novom Sadu, tokom kojeg je jednoj studentkinji slomljena vilica. Ova odluka otvorila je pitanje ne samo odgovornosti za fizičko nasilje već i odnosa najviših državnih institucija prema njegovom procesuiranju. Pomilovanje, kao ustavno ovlašćenje predsednika, u ovom slučaju izazvalo je polemike o jednakosti građana pred zakonom, političkoj zaštiti počinilaca i poruci koja se takvom odlukom šalje žrtvama nasilja i javnosti.

Veliki protesti, policijska sila i masovna privođenja

Tokom velikog studentskog protesta održanog 15. marta 2025. godine u Beogradu, petnaestominutna tišina prekinuta je iznenadnim uznemirenjem i pomeranjem okupljenih građana, koji su prijavili neobičan zvuk i fizičke tegobe, što je otvorilo sumnje na upotrebu akustičnog uređaja poznatog kao „zvučni top“. Amnesty International ukazao je na mogućnost upotrebe neidentifikovanog akustičnog sredstva, dok identitet uređaja i odgovornost za njegovu eventualnu primenu nisu nesporno utvrđeni. Evropski sud za ljudska prava krajem aprila odredio je privremenu meru kojom je od Srbije zatraženo da spreči upotrebu takvih sredstava za kontrolu okupljanja. Novi talas nasilja i policijskih intervencija usledio je nakon Vidovdanskog protesta 28. juna, kada su zabeleženi sukobi demonstranata i policije, povređivanja i hapšenja.

U dokumentaciji Evropskog parlamenta posebno je izdvojen slučaj studenta Luke Mihailovića, koji je, prema navodima iz izveštaja, pretučen i uhapšen dok je stajao sa podignutim rukama. Početkom jula hospitalizovana su još četiri mlada demonstranta, među kojima i osoba sa prelomom ključne kosti, dok su povrede prijavljene i među policijskim službenicima. Istovremeno, eksperti Ujedinjenih nacija u zvaničnoj komunikaciji sa Srbijom ukazali su na prijave fizičkog nasilja nad studentima i građanima, proizvoljnih hapšenja, zastrašivanja, javnog diskreditovanja i pritisaka na aktiviste, uključujući slučaj teško povređenog studenta koji je, prema prijavi, nakon dve hitne operacije bio vezan lisicama za bolnički krevet. Ovi navodi nisu u svim pojedinačnim slučajevima sudski potvrđeni. Da se prijave nasilja nisu završile na masovnim protestima pokazuje i snimak objavljen 8. jula, na kojem se vidi kako policijski službenici čupaju studentkinju Pravnog fakulteta za kosu, dok drugi službenik pokušava da pristupi njenom telefonu.

Izvori: Amnesty International, Evropski parlament, Ujedinjene nacije, Nedeljnik – hronologija.

Tokom leta i jeseni 2025. godine nastavljeni su incidenti, sukobi i prijave nasilja nad studentima, građanima i novinarima. Krajem jula studenti su nasilno udaljeni iz zgrade Državnog univerziteta u Novom Pazaru, uz učešće obezbeđenja i drugih lica, nakon čega je intervenisala policija. U avgustu su usledili sukobi u Vrbasu, Bačkoj Palanci, Novom Sadu i Beogradu, tokom kojih su pristalice SNS-a gađale demonstrante pirotehničkim sredstvima, kamenicama i flašama. Snimci agencije Reuters zabeležili su i pristalice tadašnje vladajuće stranke koje ispaljuju pirotehnička sredstva prema demonstrantima, ali i demonstrante koji bacaju predmete na policiju. Posebnu pažnju javnosti izazvao je slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić, koja je 14. avgusta prijavila fizičko zlostavljanje i pretnje seksualnim nasiljem nakon privođenja, što je Ministarstvo unutrašnjih poslova demantovalo.

Tokom protesta „Srbijo, da li se čujemo?“, održanog 5. septembra u Novom Sadu, policija je koristila suzavac, a prijavljena su nova povređivanja i hapšenja. Organizacije za zaštitu ljudskih prava ukazale su i na slučajeve prekomerne upotrebe sile i privođenja novinara uprkos vidljivim novinarskim oznakama. U oktobru su studenti Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu objavili tvrdnje i fotografije o navodnom fizičkom i psihičkom zlostavljanju koleginice, dok je MUP negirao da je studentkinja boravila u policijskim prostorijama. Ovi događaji, uz činjenicu da su pojedine ozbiljne optužbe ostale predmet suprotstavljenih tvrdnji i zahteva za istragom, otvorili su pitanja zaštite građana, odgovornosti institucija i postupanja policije tokom protesta.

Izvori: Nedeljnik – hronologija događaja, Reuters – sukobi u avgustu, Human Rights Watch – Srbija.

Jedan od najozbiljnijih slučajeva prijavljenog policijskog nasilja jeste svedočenje Nikoline Sinđelić, studentkinje Fakulteta političkih nauka, koja je izjavila da su je 14. avgusta 2025. godine policajci u civilu fizički napali i odveli u garažu zgrade Vlade Srbije, gde ju je, prema njenim tvrdnjama, komandant Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata Marko Kričak udarao i pretio joj silovanjem. Ministarstvo unutrašnjih poslova demantovalo je optužbe, tvrdeći da je policija postupala zakonito i da su privedeni uvedeni u zgradu Vlade radi sopstvene bezbednosti. Međutim, nakon javnog svedočenja studentkinja se suočila sa dodatnim pritiscima: prema pisanju N1, bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović objavila je njene intimne fotografije na društvenim mrežama, dok je Kričak u novembru podneo tužbu protiv nje zbog povrede časti i ugleda, zahtevajući 500.000 dinara odštete.

Istovremeno, nasilje i pritisci nisu zaobišli ni novinare koji su izveštavali o protestima. Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje prenosi Human Rights Watch, od januara do septembra 2025. zabeležena su 84 fizička napada i 113 pretnji novinarima, kao i 59 slučajeva policijskog privođenja, upotrebe sile, ugrožavanja bezbednosti ili izostanka zaštite novinarskih ekipa. Među njima je i slučaj fotoreporterke Marije Čolaković, koju su, prema izveštaju, policajci udarali teleskopskim palicama uprkos vidljivim novinarskim oznakama. Dokumentacija eksperata Ujedinjenih nacija sadrži i navode o napadima na ekipu televizije N1 u Vrbasu, uključujući povređivanje kamermana kamenicama i pretnje smrću. Ovi slučajevi otvorili su pitanja ne samo odgovornosti za prijavljeno nasilje već i zaštite privatnosti, prava na javno svedočenje o mogućim zloupotrebama i slobode novinara da bez zastrašivanja dokumentuju događaje od javnog interesa.

Sukobi i policijske intervencije nastavili su se i tokom 2026. godine. Pripadnici Uprave kriminalističke policije ušli su 31. marta u Rektorat Univerziteta u Beogradu, u okviru istrage smrti studentkinje, postupajući, prema navodima RTS-a, po nalogu Višeg javnog tužilaštva.

Ispred Rektorata okupili su se građani, a tokom protesta došlo je do sukoba sa policijom, koja je, prema izveštavanju Reutersa, koristila palice za potiskivanje demonstranata. Novi incidenti zabeleženi su 23. maja, nakon studentskog protesta na Slaviji, kada je kod Predsedništva Srbije grupa maskiranih mladića bacala pirotehnička sredstva na policiju, koja je odgovorila suzavcem. Krajem septembra, tokom okupljanja pristalica Studentske liste i SNS-a kod Futoške pijace u Novom Sadu, došlo je do fizičkih sukoba nakon pokušaja oduzimanja transparenta „Studenti pobeđuju“. Zabeležen je i udarac jednoj aktivistkinji SNS-a, za šta je Miloš Vučević optužio predstavnika Studentske liste, dok je Više javno tužilaštvo naložilo identifikaciju učesnika i analizu snimaka. Ovi događaji pokazuju da se društvene i političke tenzije nisu završile tokom 2025. godine, već su se nastavile kroz nove sukobe, policijske intervencije i međusobne optužbe, uz otvorena pitanja zakonitosti postupanja institucija i individualne odgovornosti učesnika.

Izvori: RTS – pretres Rektorata, BBC – protest 23. maja, RTS – incidenti u Novom Sadu.

Prisluškivanje, špijunski softver i nadzor telefona

Da pritisci na novinare i aktiviste nisu bili ograničeni na fizičko nasilje i policijska privođenja, pokazalo je istraživanje organizacije Amnesty International, objavljeno 16. decembra 2024. godine pod nazivom „Digitalni zatvor“. Forenzičkom analizom približno dvadeset mobilnih uređaja i razgovorima sa 13 direktno pogođenih osoba, istraživači su dokumentovali upotrebu digitalnih alata za pristup privatnim podacima i nadzor komunikacije.

Posebno je identifikovan špijunski softver NoviSpy, koji omogućava pristup osetljivim informacijama i potencijalno aktiviranje mikrofona i kamere bez znanja vlasnika telefona, kao i forenzička tehnologija Cellebrite UFED, korišćena za otključavanje uređaja i izvlačenje podataka, uključujući slučajeve u kojima su građani bili pozivani na policijske razgovore. U širem kontekstu digitalnog nadzora u Srbiji pominje se i špijunski softver Pegasus, mada ga treba razlikovati od konkretno forenzički potvrđenih slučajeva upotrebe NoviSpy-a. Iako je istraživanje započeto pre studentskih protesta u novembru 2024. godine i ne dokazuje da su svi privođeni studenti bili izloženi digitalnom nadzoru, njegovi nalazi otvaraju ozbiljna pitanja o zaštiti privatnosti, zloupotrebi tehnologije i mogućnosti da se sredstva namenjena bezbednosti koriste za praćenje novinara, aktivista i građana koji kritikuju vlast.

Izvor: Amnesty International – „Digitalni zatvor“, originalni nalazi na srpskom.

Zastrašivanje porodica, napadi na domove i imovinu

Prema izveštaju organizacije „Freedom House“ za 2026. godinu, zastrašivanje i napadi povezani sa studentskim i građanskim protestima nisu bili ograničeni na mesta javnih okupljanja. Tokom 2025. godine nasilju su, prema navodima ove organizacije, bili izloženi ne samo učesnici protesta već i građani za koje se pretpostavljalo da podržavaju demonstrante, kao i slučajni prolaznici. Posebno zabrinjavaju prijavljeni napadi na privatnu imovinu: u julu je eksplozivna naprava bačena na kuću studenta koji je prethodno bio uhapšen zbog učešća u protestima, dok je u avgustu cvećara osobe koja je podržavala demonstrante dva puta bila meta podmetanja požara.

Zabeleženi su i fizički napadi na osobe povezane sa protestima izvan samih okupljanja, uključujući gradske ulice i sportske događaje. Ovi slučajevi otvaraju pitanje bezbednosti građana i u njihovom privatnom prostoru, ali i mogućeg zastrašujućeg efekta koji takvi napadi imaju na druge učesnike protesta. Ipak, dostupni podaci ne omogućavaju pouzdano utvrđivanje ukupnog broja pretnji porodicama studenata, niti pripisivanje odgovornosti za navedene napade konkretnim državnim funkcionerima. Utvrđivanje počinilaca, njihovih motiva i eventualne povezanosti sa političkim strukturama zahteva uvid u rezultate policijskih istraga i sudskih postupaka.

Krivični postupci, privođenja i pravosudni pritisci

Pored fizičkog nasilja i zastrašivanja, značajnu dimenziju pritisaka na učesnike studentskih i građanskih protesta predstavljali su policijski i pravosudni postupci. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, koje Beogradski centar za ljudska prava prenosi u godišnjem izveštaju za 2025. godinu, od kraja juna do početka septembra 2025. procesuirano je 1.636 osoba u vezi sa protestima. Iako procesuiranje ne podrazumeva nužno hapšenje, pritvor ili osuđujuću presudu, obim ovih postupaka otvorio je pitanja njihove opravdanosti, proporcionalnosti i mogućeg odvraćajućeg uticaja na ostvarivanje prava na javno okupljanje.

Beogradski centar za ljudska prava u izveštaju objavljenom 31. marta 2026. dokumentovao je i šire probleme u postupanju policije i pravosuđa, kao i pritiske na nastavnike, novinare i organizacije civilnog društva. Na slične probleme ukazao je i Evropski parlament u rezoluciji usvojenoj 2025. godine, navodeći slučajeve proizvoljnih hapšenja, politički motivisanih pritvora, nezakonitog snimanja i javnog emitovanja privatnih razgovora, kao i spornog postupanja bezbednosnih službi prema demonstrantima. Ovi nalazi i ocene međunarodnih i domaćih institucija ne predstavljaju pojedinačne pravosnažne sudske odluke, ali otvaraju važno pitanje: u kojoj meri su policijski i pravosudni mehanizmi služili zaštiti zakonitosti, a u kojoj su njihova primena i posledice mogle da ograniče građanske slobode i obeshrabre javno izražavanje nezadovoljstva?

Psihološki paradoks i moralna isključivanja

Čovek nije uvek rastrzan između dobra i zla. Mnogo češće je rastrzan između dve potrebe koje obe doživljava kao legitimne: potrebe da sačuva sopstvenu sigurnost i potrebe da sačuva sliku o sebi kao moralnom biću. Psihološki problem nastaje kada pojedinac svoju odluku da zaštiti sebe počne da predstavlja kao moralno neutralnu. Tada se pojavljuje opravdanje: „Nisam ja odlučivao“, „Takva su pravila“, „Ne mogu ništa da promenim“, „Samo radim svoj posao“. To je način da se umanji neprijatnost koju izaziva raskorak između ličnih vrednosti i sopstvenog ponašanja, a u psihologiji se taj raskorak naziva kognitivna disonanca, prema teoriji Leona Festingera.

Psiholog Albert Bandura razvio je koncept moral disengagement, odnosno moralnog isključivanja ili moralnog distanciranja. Reč je o psihološkim mehanizmima koji omogućavaju ljudima da postupaju suprotno sopstvenim moralnim standardima, a da pritom ne doživljavaju punu težinu odgovornosti.

Neki od tih mehanizama posebno su značajni za razumevanje institucionalnog ponašanja:

Ovi mehanizmi nisu rezervisani za određenu političku stranku, profesiju ili ideologiju  već predstavljaju opšte ljudske psihološke mogućnosti. Ali postaju naročito opasni kada ih institucije normalizuju, jer tada pojedinac dobija i društveno opravdanje za ponašanje koje bi inače mogao da preispita. Čoveku tada više nije potrebno da veruje da je ono što radi dobro – dovoljno je da veruje da nije njegova odgovornost.

Zašto je lakše izabrati sebe nego zajednicu?

Socijalna psihologija ovaj paradoks objašnjava kroz problem kolektivnog delovanja: kada se pojedinac suoči sa izborom između sopstvene sigurnosti i suprotstavljanja nepravdi, cena njegove odluke često je neposredna i lična, dok je korist za zajednicu neizvesna, odložena i raspodeljena na veliki broj ljudi. Nastavnik koji javno podrži kolege može da izgubi posao, dok će eventualne pozitivne promene, kojima je svojim postupkom doprineo, koristiti i onima koji su odlučili da ćute. Upravo u toj neravnoteži leži jedan od ključnih psiholoških razloga zbog kojih ljudi biraju lični interes: rizik podrazumeva gubitak plate, položaja, reputacije ili bezbednosti, dok se korist od pravednijih institucija, slobode i društvene odgovornosti ne može unapred garantovati.

Rizik podrazumeva gubitak plate, položaja, reputacije ili bezbednosti, dok se korist od pravednijih institucija, slobode i društvene odgovornosti ne može unapred garantovati.

Ćutanje, nasuprot tome, donosi trenutno olakšanje i privid sigurnosti. Zato je psihološki razumljivo zašto ljudi izbegavaju sukob sa autoritetom, ali razumevanje njihovih motiva ne znači i automatsko etičko opravdanje njihovih odluka. Pritom je neophodno razlikovati one koji ćute iz opravdanog straha od onih koji svesno učestvuju u nanošenju štete drugima zarad sopstvene koristi. Jer nije isto ne usuditi se suprotstaviti nepravdi i aktivno doprinositi njenom održavanju.

Kada veliki broj pojedinaca izabere kratkoročnu ličnu sigurnost nauštrb zajedničkih pravila, oni mogu doprineti nastanku društva u kojem više niko nije dugoročno siguran. Izbor između ličnog interesa i interesa zajednice često je lažna dilema. Jer bez zajednice u kojoj važe pravedna pravila ni lični interes nije dugoročno zaštićen.

U razumevanju ovog sukoba između ličnog interesa i odgovornosti prema zajednici posebno je značajna veza između koncepta moralnog distanciranja, koji je razvio psiholog Albert Bandura, i moralne hrabrosti (moral courage). Dok moralno distanciranje omogućava pojedincu da opravda postupke suprotne sopstvenim etičkim uverenjima, prebacivanjem odgovornosti na autoritet, instituciju ili okolnosti, moralna hrabrost podrazumeva spremnost da se u skladu sa tim uverenjima postupi čak i kada takva odluka nosi lični rizik. Između ta dva psihološka mehanizma nalazi se prostor u kojem se prepoznaje stvarna odgovornost pojedinca: nije dovoljno znati šta je ispravno, već je potrebno odlučiti šta ćemo sa tim saznanjem učiniti. Čovek može da prepozna nepravdu, razume njene posledice i čak saoseća sa onima koji je trpe, a da ipak izabere ćutanje, prilagođavanje ili poslušnost. Upravo zato moralna hrabrost nije odsustvo straha, već sposobnost da strah ne postane jedino merilo naših odluka. Zdrav razum nam omogućava da prepoznamo šta je pogrešno, ali moralna hrabrost određuje da li ćemo imati snage da u skladu sa tim saznanjem i postupimo.

Nije dovoljno znati šta je ispravno, već je potrebno odlučiti šta ćemo sa tim saznanjem učiniti

Studentski pokret je pokazao koliko lični izbori mogu imati kolektivne posledice i koliko je opasno kada ljudi počnu da veruju da se njihova odgovornost završava tamo gde počinje njihov interes. Vredi ponavljati, kao mantru: društvo u kojem svako brine isključivo o sopstvenoj sigurnosti na kraju postaje društvo u kojem niko nije siguran.

Zašto borba za zdrav razum

Zdrav razum podrazumeva sposobnost da prepoznamo granicu između onoga što možemo da uradimo i onoga što ne bi trebalo da uradimo, čak ni kada nam je dozvoljeno, naređeno ili plaćeno.

Decenijama smo živeli u stvarnosti koja je sve više podsećala na neobičan spoj Orvelove 1984 i Alise u zemlji čuda, samo što u tom našem svetu iskrivljenih ogledala nije bilo ničeg bajkovitog. Ono što smo videli sopstvenim očima, čuli sopstvenim ušima i doživeli na sopstvenoj koži neprestano je dobijalo neko drugo, zvanično objašnjenje. Nasilje se predstavljalo kao zaštita, zastrašivanje kao očuvanje reda, odgovornost kao napad na institucije, a zahtev za istinom kao pokušaj destabilizacije. Činjenice su se izvrtale, značenja menjala, a stvarnost prilagođavala interesima onih koji su imali moć da je tumače. Vremenom smo se gotovo navikli na taj apsurd, na svakodnevno osporavanje očiglednog, na život u kojem je trebalo više verovati ponuđenoj verziji događaja nego sopstvenom iskustvu.

Nije se radilo samo o kontroli informacija već i o pokušaju da se poljulja čovekovo poverenje u sopstvenu sposobnost rasuđivanja. A onda su došla ova deca. Generacija koja nije pristala da nasledi našu naviknutost na nenormalno. Probudili su u nama ono što smo godinama potiskivali: ljubav, snagu, solidarnost, svest o tome da nismo nemoćni i da odgovornost za zajednicu pripada svakome od nas. Podsetili su nas da se istina ne menja zato što je neko dovoljno puta ponovio laž i da pristajanje nije jedini način da se preživi. Nisu nas samo pokrenuli da se borimo za drugačije društvo, već su nas podsetili da još imamo snage da se borimo za ono što smo odavno znali da je ispravno. Vratili su nam poverenje u sopstveni zdrav razum, ali i jedne u druge.

Podsetili su nas da se istina ne menja zato što je neko dovoljno puta ponovio laž

I ono što nikada ne smemo da dozvolimo jeste da sve ovo vremenom postane samo još jedna epizoda naše istorije, nešto što se dogodilo, prošlo i na šta smo se, kao i toliko puta ranije, navikli. Ne smemo da zaboravimo nasilje nad decom, nad ljudima, nad prirodom, nad istinom i, na kraju, nad samim smislom. Ne smemo da zaboravimo koliko je daleko moglo da se ode u opravdavanju onoga što nikada nije smelo da bude opravdano. I koliko je ljudi bilo spremno da u tome učestvuje, da ćuti ili da jednostavno okrene glavu. Društvo koje zaboravlja šta je bilo spremno da učini sopstvenoj deci teško može da nauči gde su granice koje nikada ne sme da pređe.

Ono što posebno ne smemo da zaboravimo je i brzina kojom je nasilje postajalo deo naše svakodnevice. Kao da su se granice onoga što je još juče bilo nezamislivo pomerale iz dana u dan. Jedan incident potiskivao je drugi, jedna povreda novu, jedno hapšenje sledeće. Nismo stizali ni da razumemo šta se dogodilo, a već se događalo nešto novo, još teže, još apsurdnije. Važno je da pamtimo i njihov sled, njihovu učestalost i način na koji su menjali naš odnos prema stvarnosti.

Ono što smo proživeli ne bi smelo da ostane samo sećanje na proteste, nasilje i društvene podele. Moralo bi da nas nauči da nijedna profesija, funkcija, pripadnost ili lični interes ne mogu da zamene savest. Moja majka je često počinjala naše razgovore tih dana: „Jesi li videla šta su uradili? Pa kako ih nije sramota!“ Odgovarala bih: „To nije argument. Da imaju osećaj sramote, ne bi to nikada ni uradili.“  Ne postoji privatna sloboda potpuno odvojena od slobode drugih ljudi. Ne možemo očekivati pravdu samo onda kada je nama potrebna, istinu samo kada nam odgovara i odgovornost samo kada je treba zahtevati od nekog drugog. Društvo nije nešto što postoji izvan nas. Ono je zbir naših svakodnevnih izbora, naših postupaka, naših opravdanja, naših akcija i naravno – naših ćutanja.

Pročitaj i: Dah protesta – kroz promenu ka Novom dobu

Tekst i foto: Jasmina Stojanović