Sa fotoaparatom i kartom u jednom pravcu krenuo je u svet koji će narednih četrdeset godina posmatrati kroz objektiv, od ratova i revolucija do obala koje nestaju pod morem, tragajući za ljudskim pričama i razlozima da, uprkos svemu čemu je svedočio, i dalje veruje u čovečanstvo

Visokog Holanđanina, upečatljive fizionomije i izrazito plavih očiju, prilično je teško prevideti, čak i u Beogradu, gde se ljudi, vozila i događaji često kreću užurbano, stvarajući vibrantnu atmosferu i blagu haotičnost. Gledao je u telefon sa onom ležernošću čoveka koji je navikao da se snalazi na nepoznatim mestima. Znala sam odmah da traži broj adrese DAH teatra gde se održavala trodnevna radionica vizuelnog pripovedanja o klimatskim promenama, koju je organizovala Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji povodom izložbe fondacije World Press Photo „Sa obe noge na zemlji: Klimatske promene i moguće klimatske budućnosti“. Taj prvi susret bio je opušten, spontan i prijatan, baš kao što će se kasnije pokazati i sam Kadir.

Sa profesionalnom biografijom koja bi mnogima poslužila kao povod za isticanje sopstvene važnosti, delovao je potpuno rasterećeno od potrebe da bilo šta dokazuje tokom radionice: otvoreno je govorio o svojim počecima, neuspesima, iskustvima i dilemama. U njegovom držanju nije bilo distance koja ponekad prati profesionalni uspeh između javnih ličnosti i njihove publike. Uprkos međunarodnoj reputaciji i decenijama iskustva, razgovarao je sa svima sa lakoćom osobe kojem je razmena važnija od predstavljanja sopstvenih dostignuća.

Dve fotografske akademije odbile su da ga prime, uz procenu da od njega nikada neće postati fotograf. Kadir van Lohauzen danas to smatra jednim od najvećih blagoslova svoje karijere. Nakon odbijanja, na tri godine je ostavio fotoaparat da bi tek kasnije krenuo na putovanje koje će odrediti njegov profesionalni život i odvesti ga u neke od najopasnijih, najudaljenijih i najugroženijih delova sveta.

U njegovom držanju nije bilo distance koja ponekad prati profesionalni uspeh između javnih ličnosti i njihove publike

Još tokom školovanja, istražujući istoriju Kine za završni rad, zainteresovao se za zemlju koja je u to vreme bila teško dostupna strancima. Kada je konačno dobio priliku da otputuje, otišao je u Mađarsku, kupio kartu u jednom pravcu za Transsibirsku železnicu za svega 60 dolara i poneo Nikonov fotoaparat. Tokom pet meseci provedenih u Kini, putujući i Tibetom, učio je da posmatra ljude, istražuje okolnosti u kojima žive i fotografijama povezuje pojedinačne sudbine sa širim društvenim događajima. Upravo tamo počeo je da razvija svoj fotografski jezik i razumevanje vizuelnog pripovedanja.

Putovanje ga je odvelo i na Filipine, gde je zatekao revolucionarna previranja i fotografisao proteste u Manili, a u februaru 1988. godine stigao je u Gazu da dokumentuje Prvu intifadu. Usledile su decenije rada u ratnim područjima Afrike, praćenje kraja aparthejda u Južnoafričkoj Republici, migracionih kretanja i društvenih promena koje su oblikovale živote čitavih generacija. Gotovo četiri decenije kasnije, njegova profesionalna biografija istovremeno je i svojevrsna vizuelna arhiva savremene istorije.

Van Lohauzen je jedan od osnivača međunarodne fotografske agencije NOOR Images, dobitnik priznanja World Press Photo, Visa d’Or i Carmignac, a njegovi dugogodišnji istraživački projekti obuhvataju puteve dijamanata od afričkih rudnika do evropskih tržišta, globalne migracije, industriju hrane, ogromne sisteme proizvodnje otpada i posledice klimatskih promena. Neka od tih istraživanja trajala su i po deset godina, a gotovo sva započela su iz lične radoznalosti i potrebe da razume ono što se nalazi iza događaja o kojima svakodnevno čitamo.

Poslednjih godina veliki deo svog rada posvetio je klimatskoj krizi i njenim posledicama po zajednice koje već danas žive budućnost o kojoj ostatak sveta uglavnom govori kroz naučne prognoze. U Bangladešu je dokumentovao područja na kojima je morska voda zaslanila zemljište nekada korišćeno za uzgoj pirinča. Na pacifičkim ostrvima beležio je život zajednica kojima porast nivoa mora ugrožava opstanak. Za milione ljudi klimatske promene odavno su prestale da budu pitanje budućnosti i već danas određuju gde će živeti, šta će jesti i koliko dugo će moći da ostanu u svojim domovima.

Upravo u tom odnosu između globalnih procesa i pojedinačnih ljudskih sudbina nalazi se suština njegovog fotografskog rada. Iza naučnih podataka, ekonomskih interesa i političkih odluka ostaju lica ljudi čije se svakodnevice menjaju, često mnogo brže nego što društva uspevaju da razumeju razmere tih promena.

Tokom našeg razgovora otvorile su se i teme koje prevazilaze fotografiju

„Kao fotograf morate da budete radoznali i da imate sposobnost da se iznenadite“, rekao je tokom radionice vizuelnog pripovedanja o klimatskoj krizi. Govorio je o istraživanju kao najvažnijem delu fotografskog procesa, odgovornosti prema ljudima koje fotografišemo i potrebi da se pronađe sopstveni ugao priče u vremenu kada gotovo svako ima kameru, a slike nastaju i nestaju brže nego što uspevamo da razumemo njihov sadržaj.

Tokom našeg razgovora otvorile su se i teme koje prevazilaze fotografiju. Od ljudske sposobnosti da se prilagodi ekstremnim okolnostima, preko odgovornosti pojedinca za klimatsku krizu i krize nezavisnog novinarstva, do iskustava iz Gaze, uticaja jednog od njegovih mentora – Sebastijaa Salgada i emocionalne cene višedecenijskog svedočenja ljudskoj patnji. Zanimalo me je kako danas Kadir gleda na ljude, promene kojima svedočimo i budućnost čovečanstva.

Susretali ste se s ljudima koji su prolazili kroz izuzetno teške, često i razorne životne okolnosti. Šta ste iz tih susreta naučili o ljudskoj prirodi, a što nam možda ostaje nevidljivo iz sigurnosti i udobnosti svakodnevnog života?

Kadir van Lohauzen: Većina priča na kojima sam radio poslednjih petnaest ili dvadeset godina povezana je sa životnom sredinom i onim što se događa našoj planeti. Mislim da smo u ovom delu sveta zaboravili kako da se prilagođavamo i kako da samostalno razmišljamo i delujemo. Čekamo da nam vlast kaže šta treba, a šta ne treba da radimo. Međutim, u drugim delovima sveta, kada govorimo, recimo, o porastu nivoa mora, ljudi u Bangladešu ne čekaju državu. Štite svoje zajednice, a ako to više nije moguće, sele se. Preduzimaju nešto. Rad u teškim okolnostima jeste zahtevan, ali je i inspirativan. Ljudi koji žive u takvim uslovima znaju šta treba da rade. Preovlađuje njihova volja da prežive i ipak imaju pristojan život. Od njih možemo mnogo da naučimo. Istovremeno, veoma je tužno videti koliko su često prepušteni sami sebi, bez pomoći.

A takve okolnosti bude i njihovu kreativnost da bi preživeli.

Kadir van Lohauzen: Da, i volju za preživljavanjem.

Na Vašim fotografijama posebno primećujem odnos ljudi i njihovog okruženja. Preko njihovih lica pričate priču o prirodi i uslovima u kojima žive. Da li je to ključ dobre priče?

Kadir van Lohauzen: Ne nužno ključ svake dobre priče, ali jeste ključ priča koje ja pričam. Na kraju, reč je o čovečanstvu, o ljudima i o tome kako opstajemo i živimo na ovoj planeti. Ljudi su suštinski važni za moj rad. Neke priče snimam veoma daleko, ali posmatrač mora da može da se poistoveti s njima, da u njima prepozna nešto svoje. Bangladeš može delovati veoma daleko, ali ako ste poljoprivrednik u Holandiji i razumete teškoće s kojima se suočava poljoprivrednik u Bangladešu, možda ćete razumeti i zašto je ta priča važna. To je barem ono što pokušavam da postignem. Nisam konceptualni fotograf. Ja sam fotoreporter, novinar. Bavim se temama koje se tiču svih nas.

Šta biste savetovali mladim fotografima kada je reč o razvijanju rada i pronalaženju koncepta za svoje priče?

Kadir van Lohauzen: Ova radionica usmerena je na to kako vizuelno predstaviti priče o životnoj sredini i klimatskoj krizi. Danas ne morate da putujete na drugi kraj sveta da biste ih pronašli. Možete ih naći u sopstvenom dvorištu, ovde u Beogradu. I ovde imate izuzetno vrela leta. Mnogo je priča u neposrednom okruženju koje treba ispričati. Vizuelno pripovedanje važnije je nego ikada. Danas je svako fotograf jer svako ima telefon, ali to ne znači da je svako i pripovedač. Pričanje priča je veština, kao što su veštine i pisanje i snimanje filmova. U novinarstvu morate da razumete i etiku i da znate kako da ispričate priču.

Ako želimo da prikažemo rešenje osim problema na fotografijama, kako to možemo da uradimo?

Kadir van Lohauzen: Zavisi od teme. Svet je veoma složen i sve zavisi od priče kojom se bavite. Kada je reč o klimatskoj krizi, mnogi ljudi osećaju nemoć. Misle da je sve što urade premalo i prekasno. Zato može biti korisno pokazati šta je moguće, ponuditi neku perspektivu. Ali možda „rešenje” nije prava reč. Ne možemo jednostavno rešiti problem. „Prilagođavanje” je možda bolja reč: kako možemo da se prilagodimo. Suština je u tome da moramo da izađemo iz zone komfora. Govorim iz holandske perspektive. Meni su govorili da ću živeti bolje od svojih roditelja, a njima da će živeti bolje od svojih. Mislim da smo na prekretnici. Generacija koja sada odrasta možda neće živeti bolje od svojih roditelja. Pored sukoba i geopolitičkih problema, klimatska kriza biće glavna pretnja. Sama planeta će opstati; problem su ljudi. Svi snosimo odgovornost. Dete koje se danas rodi suočiće se s velikim izazovima u budućnosti. Kao što sam već rekao, kriza ne pravi razliku između bogatih i siromašnih. Na kraju će pogoditi sve nas. Ljudi u Majamiju možda imaju novca da se presele na uzvišenja, ali to ne znači da mogu izbeći ono što dolazi. Čak će i bogata područja završiti pod vodom.

O klimatskim promenama često govorimo kroz naučne podatke, statistiku i predviđanja. Vi ste im dali ljudska lica. Zašto nam je toliko teško da reagujemo na nešto što je potkrepljeno ogromnim brojem naučnih dokaza sve dok posledice ne postanu deo naše neposredne stvarnosti? U tome je i osećaj bespomoćnosti, koji nas parališe. Možemo li nešto da uradimo kako bismo se bolje prilagodili?

Kadir van Lohauzen: Ako govorimo o porastu nivoa mora, to je složenije nego kada govorimo o prehrambenoj industriji, koja je takođe povezana s klimatskom krizom. Proizvodnja hrane i poljoprivreda odgovorne su za približno trećinu globalnih emisija. Zato je ono što jedemo veoma važan deo našeg odgovora na klimatsku krizu. To je odgovornost koju svi imamo, ali i izbor. Vi odlučujete da li ćete kupiti isečen mango iz Kenije, koji su proizveli radnici plaćeni dva dolara dnevno, ili lokalno voće. Vi odlučujete da li ćete jesti meso svakog dana ili možda dva puta nedeljno. Izbor postoji. Svojim radom ne pokušavam ljudima da kažem šta da rade. Pokazujem im stvari, nadajući se da će razmisliti i možda malo otvoriti oči. Svi snosimo odgovornost. Odgovornost nije pitanje krivice, već načina na koji reagujemo na okolnosti u kojima se nalazimo.

Ne znam tačno kako je period Kovida izgledao ovde. Za mnoge je bio katastrofalan, ali je doneo i neke pozitivne promene. Mnogo smo manje putovali. Odjednom je postalo moguće ono za šta smo mislili da je nemoguće, poput zatvaranja aerodroma. U Holandiji su pokrenute dobre inicijative za direktnu kupovinu od poljoprivrednika i korišćenje sezonskog povrća, jer proizvodi iz inostranstva nisu stizali. Ali čim je Kovid prošao, vratili smo se na staro. Mislim da će istorija to pamtiti kao ogromnu propuštenu priliku za čovečanstvo. Zaista smo mogli da počnemo da živimo drugačije.

Generacija koja sada odrasta možda neće živeti bolje od svojih roditelja

Mene je iznenadilo koliko je tokom kovida bilo zajedništva. Katastrofe u filmovima i knjigama često zamišljamo kao situacije u kojima se ljudi okreću jedni protiv drugih, gotovo kao apokalipsu. Ali videli smo i kako se ljudi udružuju. Ovde smo čak imali proteste protiv ostajanja kod kuće i ulice pune ljudi okupljenih oko jedne ideje. Naučili smo da očekujemo sukob, a ne zajedništvo, a kovid nam je pokazao da možemo veoma brzo da se ujedinimo ako to želimo. Možda je potrebno da želimo isto. Da li nas pitanje opstanka povezuje?

Kadir van Lohauzen: Da, ali postoji i drugi problem, a možda je nezgodno govoriti o tome ovde. Uspon populizma i krajnje desnice širom sveta povezan je s političarima koji ljudima govore da je sve u redu i da ništa ne mora da se menja. Govore da klimatska kriza nije stvarna. Lakše je poverovati da je sve to besmislica, da život može da se nastavi kao ranije i da možemo ostati u svom komforu. Zato ljudi glasaju za populističke stranke. U demokratiji stranka koja bi iskreno objasnila šta Holandija mora da uradi da bi se zaštitila od porasta nivoa mora, kako da smanji emisije i koliko bi to koštalo, ne bi pobedila na izborima. Politici danas nedostaje vizija. U Holandiji su izbori svake četiri godine, a već na polovini mandata političari počinju kampanju za sledeće. Nema dugoročne vizije.

Mislite li da je ekološka kriza istovremeno i kriza vrednosti, koja odražava način na koji razumemo razvoj, uspeh i napredak?

Kadir van Lohauzen: Da, ekološka kriza jeste ujedno i kriza vrednosti. Tokom istraživanja pronašao sam izveštaje o globalnom zagrevanju stare oko sto godina. Pretvaramo se da se to tek sada događa i da smo za problem saznali nedavno. A znamo za njega veoma dugo i nismo reagovali. Tako je i danas. Ne znam da li pratite vesti o predstojećem izveštaju međunarodnog klimatskog panela (IPCC). Oko njega se vodi velika borba jer zemlje koje proizvode ugalj i naftu blokiraju njegove zaključke. Kada bi se njegove preporuke sprovele, zemlje poput Saudijske Arabije morale bi iz temelja da promene svoje ekonomije. To je veoma tužno. Istorija će nam zbog toga strogo suditi. Kako je moguće da smo imali sve to znanje, a nismo ništa preduzeli? Gledamo šta se događa pred našim očima. Ovog leta ste u Beogradu verovatno imali temperature iznad 40 stepeni, a ipak ne reagujemo. To me rastužuje i ljuti.

Moramo pomenuti i veštačku inteligenciju, koja sve više dovodi u pitanje autentičnost vizuelnog sadržaja. Može li fotografija i dalje da bude dokaz istine? I na koji način?

Kadir van Lohauzen: Zavisi o kakvoj fotografiji govorite. Za novinarstvo su ovo veoma teška vremena. Postoje inicijative da se fotografije digitalno obeležavaju i da se njihov sadržaj proverava, ali problem ostaje. Ljudi gledaju moje fotografije i pitaju: „Da li je ovo stvarno?” Jeste, ali kako oni to mogu da znaju? Sve se svodi na etiku. Isto važi i za vas kao autorku. Ne možete jednostavno prepustiti ChatGPT-u da napiše članak umesto vas. Možete koristiti određenu pomoć, ali imate etičku odgovornost. Ako novinarstvo umre, umire i demokratija.

To je snažna poruka, posebno sada, imajući u vidu situaciju s medijima u Srbiji pred izbore i pritisak na nezavisne medije.

Kadir van Lohauzen: Demokratiji su potrebni nezavisni mediji, a nezavisni mediji moraju da budu kritički nastrojeni. Videli smo šta se događalo u Turskoj, Mađarskoj i Poljskoj. Sada to vidimo i ovde. Poslednje uporište nezavisnih medija se gasi.

Ako novinarstvo umre, umire i demokratija

Postoji li neki susret koji vam je ostao posebno urezan u sećanje sa svih vaših putovanja – neka situacija, priča, osoba ili mesto?

Kadir van Lohauzen: To deluje kao veoma osetljiva tema. Moja karijera počela je u Gazi. Dolazim iz Holandije, koju su okupirali nacisti. Mnogi Jevreji deportovani su iz Holandije. Moj otac rođen je 1932, a majka 1934. godine, tako da su pamtili Drugi svetski rat. Odrastao sam uz njihove priče i užase Holokausta. Ljudi su podržavali ideju da je osnivanje Države Izrael bilo neophodno. Ali ono što sam tokom godina video u Palestini, kao i ono što je bilo zamišljeno pri osnivanju Izraela – rešenje s dve države, još 1948. godine – izaziva suze. Ono što se dogodilo 7. oktobra bilo je užasno; pripadnici Hamasa ubili su mnogo ljudi. Ali nikada ne možete čitavo stanovništvo smatrati kolektivno odgovornim. Upravo to se dogodilo u Gazi. Ljudi u Gazi preživeli su mnoge ratove i uvek je bilo zadivljujuće videti kako obnavljaju svoje zajednice. Izrael je pokušao da to učini nemogućim. Jeste li videli ažurirane satelitske snimke na Google mapama?

Jesam, videla sam kako sada izgleda.

Kadir van Lohauzen: Sve je sravnjeno sa zemljom. Ništa nije ostalo. Kako je moguće da danas imamo demokratije koje guše čitave narode? Sjedinjene Države podržavaju vladu Izraela. Za nedelju dana idem na Kubu. Sjedinjene Države guše to ostrvo. Čitavo stanovništvo kolektivno se kažnjava zbog čega – zbog revolucije od pre više od šezdeset godina? Kubanska revolucija dogodila se 1959. godine. Ovo su veoma teška vremena. Teška su i za fotografe i novinare. Radim ovaj posao zato što želim da ostavim trag, da navedem ljude na razmišljanje. Ali mi smo veoma glupa vrsta, zar ne? Nikada ne učimo iz istorije. Očekivali biste da kroz generacije postajemo razvijeniji i mudriji, ali to se ne događa. Jedino što mogu da kažem jeste da svojim radom dokumentujem istoriju, tako da kasnije ne možemo tvrditi da nismo znali.

Vaš rad podseća me na Sebastijaa Salgada. Gledala sam dokumentarac o njemu. Posle svega čemu je svedočio, u jednom trenutku je čak rekao da ljudska vrsta ne bi trebalo da postoji. Zatim se okrenuo fotografisanju Zemlje. Posle svega što ste videli, da li ste bliži nadi ili očajanju?

Kadir van Lohauzen: Želim da sačuvam nadu. Salgado je bio jedan od mojih učitelja. Poznavao sam ga. Postoji granica koliko patnje i užasa čovek može da vidi. Dokumentovao sam mnoge sukobe, ali to je uglavnom iza mene. Sve je to ostavilo posledice na moje mentalno stanje, a imao sam i sreće što sam ostao živ. I dalje želim da verujem i da se nadam. Videćemo šta će se ovde dogoditi za nedelju dana, kao i šta će biti na izborima za Kongres u SAD. Ljudi moraju da se urazume. Tramp je govorio da podržava obične radnike, a svi vidimo ko plaća cenu. Nadam se da će ljudi razmišljati.

Da li je u vašoj karijeri postojao presudan trenutak kada ste shvatili da vaš rad više nije samo dokumentovanje sveta, već i uticanje na način na koji ga drugi razumeju? Ili ste od početka znali da želite da ostavite neki trag?

Kadir van Lohauzen: Oduvek sam bio frilenser, pa sam uvek morao da razmišljam koje priče želim da ispričam i zašto. Ako želite da se obogatite, ne treba da postanete novinar. Ovo radim zato što i dalje verujem u taj posao. Možda ne želim baš da „utičem” na ljude, ali želim da moj rad ostavi trag. Koristiću svaku platformu koja ima smisla: izložbu na ulici, objavu u časopisu ili YouTube. Ponekad serijal bolje dopre do ljudi na YouTube-u nego na javnoj televiziji, jer je televizija više medij naše generacije. Mladi je ne koriste na isti način.

Jedino što mogu da kažem jeste da svojim radom dokumentujem istoriju, tako da kasnije ne možemo tvrditi da nismo znali

Šta mladi fotografi rizikuju da izgube kada pokušavaju da složene priče ispričaju prebrzo? Mislim, recimo, na Reels i istraživanja koja pokazuju da je prosečna pažnja pri gledanju sadržaja na internetu svega dvanaest sekundi. Svi žure da ispričaju priču u tih dvanaest sekundi. Šta gubimo kada nam se pažnja skraćuje i kada upadamo u taj začarani krug?

Kadir van Lohauzen: To je samoubilački. Ako izveštavate o sukobima, morate veoma dobro da znate šta radite, jer je svet opasno mesto. Ako sve radite samo radi efekta, samo da biste privukli pažnju na nekoliko sekundi, to je samoubilački. Ali možda ipak počinjemo da se urazumljujemo. Među mladima postoji pokret koji podstiče odlaganje telefona i povratak analognim praksama. Videli smo to i na radionici – jedna učesnica koristila je analogni fotografski postupak. Želim da sačuvam nadu, iako su stvari ozbiljno skrenule s puta.

Onda bi možda glavna poruka našeg intervjua mogla da bude nada.

Pročitaj i: Naše iskustvo umetnosti je – umetnost

Intervju: Jasmina Stojanović / Foto: Diane van der Marel (naslovna fotografija), redakcija (radionica i razgovor)