Šta je svesni veto, kako se određuje pitanje lične odgovornosti u izmenjenim stanjima svesti, zašto sanjamo i kakvu funkciju imaju snovi, po čemu se iskustvo sna razlikuje od budnosti i još zanimljivih odgovora o prirodi svesti pročitajte u intrigantnom razgovoru sa prof. dr Nikolom Vojvodićem

Prilaz Klinici za neurologiju bio je ispunjen automobilima, kolima Hitne pomoći, ljudima koji su unezvereno šetali i žurili, dok su im kišobrani služili kao zaštita od kiše, ali i da se prikriju umor, zabrinutost, tuga, strepnja. „Koliko životnih priča na jednom mestu“, pomislila sam. Penjući se stepenicama ka kabinetu prof. dr Nikole Vojvodića, osetila sam duboko poštovanje i prema ovoj ustanovi koja od prvih predavanja iz neuropsihijatrije, preko generacija lekara i naučnika koji su oblikovali srpsku neurologiju, do savremenih istraživanja mozga, epilepsije, spavanja i poremećaja svesti, sada više od jednog veka povezuje medicinsku praksu i naučnu radoznalost. Danas se na Klinici ne istražuju samo bolesti, već i fenomeni koji određuju naše iskustvo stvarnosti, a upravo to će biti i tema mog susreta sa prof. dr Vojvodićem.

Prof. dr Nikola Vojvodić pripada generaciji neurologa čiji rad povezuje kliničku praksu, naučna istraživanja i neka od najintrigantnijih pitanja o funkcionisanju ljudskog mozga. Profesor je Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i specijalista neurologije, a od 2000. godine radi na Klinici za neurologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, gde se posebno bavi epilepsijom i poremećajima spavanja. Stručno se usavršavao u Velikoj Britaniji i Češkoj, autor je brojnih naučnih radova i monografije „Epilepsija temporalnog režnja“, proglašene monografijom od nacionalnog značaja. Kao jedan od rukovodilaca naučnog simpozijuma „Svest, snovi, ponašanje“, posvećen je i povezivanju različitih naučnih disciplina u pokušaju da bolje razumemo mozak, svest i ljudsko ponašanje.

Može li svest da promeni odluku koju je mozak već počeo da priprema? Imamo li mogućnost da kažemo „ne“ sopstvenom mozgu?

Benjamin Libet je 1983. godine pokazao nešto što je uznemirilo i naučnike i filozofe. Mozak počinje da priprema jednostavan pokret, recimo savijanje prsta, oko trećine sekunde pre nego što postanemo svesni da želimo da se pokrenemo. Ipak, ni sam Libet nije zaključio da slobodna volja ne postoji. Između trenutka kada postanemo svesni namere i samog pokreta ostaje prozor od oko 200 milisekundi. U tom prozoru se pokret koji je mozak već započeo još može zaustaviti. Libet je to nazvao svesnim vetom: možda nemamo uvek „slobodnu volju“ da nešto započnemo, ali imamo „slobodno NE“, odnosno mogućnost da to prekinemo. Kasniji eksperimenti potvrdili su da postoji „tačka bez povratka“, posle koje se pokret više ne može zaustaviti.

Važno je dodati i sledeće. Libetovi ispitanici su donosili potpuno beznačajne odluke. Kada su ljudi u jednom eksperimentu odlučivali o stvarnom novcu koji ide u dobrotvorne svrhe, karakteristični moždani signal „pripreme“ izostao je. Libetov eksperiment, dakle, ne dokazuje da smo marionete svog mozga. On pokazuje nešto skromnije, ali važno: doživljaj volje mozak sam konstruiše i on ne mora verno da odražava stvarni redosled događaja.

Ako veliki deo našeg ponašanja nastaje kroz nesvesne procese, gde počinje naša lična odgovornost?

Pravni sistem na ovo pitanje odgovara pomeranjem tačke procene unazad u vremenu, odnosno tzv. retrospektivnom analizom. Uzmimo npr. vozača koji zna da ima epileptičke napade, a ipak sedne za volan. U trenutku napada on ne čini ništa voljno. Odgovornost se, međutim, ne traži u napadu, već u trenutku kada je, potpuno svestan, odlučio da vozi. Isto važi za alkohol: krivica se procenjuje prema stanju u kome je osoba bila kada je počela da pije, a ne prema stanju u kome je delo izvršila.

Odgovornost zato ne zahteva da svaki pokret bude svesno upravljan. Ona zahteva da smo mogli da znamo za rizik i da smo imali priliku da odlučimo drugačije: da ne vozimo, ne popijemo, ne prekinemo terapiju. Kod mesečarenja ili epileptičkog automatizma, kada osoba nije mogla da predvidi svoje stanje, pravo prihvata da odgovornosti nema. Drugim rečima, odgovornost nije vezana za trenutak, već za vremenski period od slobodne odluke do njenih posledica.

Zašto sanjamo? Zna li nauka kakvu funkciju imaju snovi?

Pošteno je reći: konačnog odgovora nema. Postoji nekoliko ozbiljnih teorija:

• Simulacija pretnji. Prema Antiju Revonsuu, snovi su evoluciona „vežbaonica“ u kojoj bezbedno uvežbavamo bekstvo i odbranu. U prilog tome govori podatak da deca iz sredina izloženih nasilju češće sanjaju pretnje.
• Emocionalna obrada. Prema drugoj teoriji, REM spavanje i snovi pomažu da emocionalna sećanja izgube oštricu: sadržaj sećanja ostaje, ali bol slabi.
• Sprečavanje „preučenosti“. Najnovija ideja, inspirisana veštačkom inteligencijom, kaže da čudni snovi sprečavaju mozak da se previše „navikne“ na svakodnevicu.
• Nusproizvod. Postoji i ozbiljno gledište da sama priča sna nema posebnu funkciju. Prema njemu, snovi su nusproizvod procesa koji su korisni, kao što je učvršćivanje pamćenja, a koji bi se odvijali i bez doživljaja.
• Rešavanje problema. Bez pravila konvencionalne logike, mozak stvara bezgraničan broj scenarija kako bi pomogao u razumevanju problema i osmišljavanju rešenja kojih se ne bi setili u budnosti.

Za samo spavanje znamo mnogo više nego za snove: ono obnavlja organizam, reguliše sinapse, učvršćuje pamćenje i čisti mozak od metaboličkih produkata. Za snove je, za sada, iskreno reći da je to još otvoreno pitanje.

U snu osećamo strah, ljubav i fizičke senzacije, iako se ništa ne događa. Šta to govori o sposobnosti mozga da konstruiše stvarnost?

Govori da mozak i na javi radi sličan posao. Savremena neuronauka opažanje ne vidi kao pasivno primanje slika iz sveta, već kao neprekidno predviđanje. Mozak gradi model sveta, a čula ga samo proveravaju i ispravljaju. Neuronaučnik Anil Set to sažima provokativnim izrazom: opažanje je „kontrolisana halucinacija“.

Dok spavamo čula su gotovo isključena, pa mozak radi „naslepo“, bez spoljašnje kontrole. Zato san može biti jednako živ kao stvarnost: mozak koristi iste mehanizme kojima inače gradi naš doživljaj sveta. Model pri tome ne vidimo kao model, kao što ne vidimo staklo prozora kroz koji gledamo. Zato i san, dok traje, doživljavamo kao stvarnost.

San može biti jednako živ kao stvarnost: mozak koristi iste mehanizme kojima inače gradi naš doživljaj sveta

Delirijum se može shvatiti kao patološka verzija istog stanja u budnosti: petlja je prekinuta ne zbog uredne regulacije spavanja, nego zbog bolesti, lekova ili bolničke sredine, a motorni izlaz je, za razliku od REM spavanja, delimično očuvan.

Po čemu se, na nivou moždanih procesa, iskustvo sna razlikuje od budnosti?

Postoje četiri ključne razlike:

• Odnos sa spoljašnjim svetom. U REM spavanju mozak je aktivan gotovo kao u budnosti, ali je u velikoj meri odvojen od čulnog ulaza i od kontrole pokreta, jer su mišići privremeno oduzeti.
• Protok vremena. Tokom spavanja se gubi mogućnost direktnog praćenja protoka vremena pa nastaje, osećaj vremenske „rupe”. S druge strane, vreme u snovima je razvučeno i produženo u odnosu na realno (npr. kada ujutru pomerimo sat da nam zvoni za tri minuta, nastavimo da sanjamo čitave scene ili događaje).
• Raspodela aktivnosti. Pojačana je aktivnost oblasti za emocije i vizuelne predstave, a utišana je aktivnost dorzolateralne prefrontalne kore, koja na javi proverava logiku i stvarnost. Zato u snu prihvatamo i najveće nemogućnosti bez čuđenja.
• Hemija mozga. Noradrenalin i serotonin, koji na javi održavaju budnost, pažnju i pamćenje novih događaja, gotovo su utišani. To je jedan od razloga zašto snove tako brzo zaboravljamo.

Najzanimljiviji noviji nalaz je da sanjanje nije vezano isključivo za REM fazu. Mi sanjamo kada se u zadnjim delovima moždane kore, takozvanoj „vrućoj zoni“, lokalno smanje spori talasi, i to i u REM i u NREM spavanju. Na osnovu toga istraživači mogu u realnom vremenu, iz EEG zapisa, da predvide da li čovek u tom trenutku sanja.

Danas je AI neizbežna tema. Da li je svest nužno vezana za biološki mozak ili može nastati i u veštačkom sistemu?

Iskren odgovor glasi: ne znamo, a odgovor zavisi od pojedinih teorija svesti. Prema funkcionalizmu, svest određuje ono što sistem radi, a ne materijal od kog je sačinjen. Ako je to tačno, svest bi u principu mogla nastati i u nebiološkom sistemu. Druge teorije su strožije. Teorija integrisane informacije, na primer, svest vezuje za specifičan način na koji je sistem iznutra povezan, a ne za samo ponašanje ili izračunavanje.

Sve dok ne umemo da izmerimo svest kod čoveka koji ne govori, nećemo pouzdano znati ni da li je ima mašina koja govori

Problem je i praktičan. Danas nemamo pouzdan pokazatelj svesti koji ne zavisi od ponašanja i reakcija. U praksi, taj problem se javlja kada pred sobom imamo bolesnika koji ne može da odgovori. S druge strane, sistem koji uverljivo govori o svojim „osećanjima“ ne dokazuje time da ih ima. Sve dok ne umemo da izmerimo svest kod čoveka koji ne govori, nećemo pouzdano znati ni da li je ima mašina koja govori.

Koje pitanje o ljudskoj svesti smatrate najvažnijim, a na koje neuronauka još nema odgovor?

Za nas, kao kliničare, to je pitanje kako da pouzdano utvrdimo da li je neko svestan kada nam to ne može reći. Klinička dijagnoza vegetativnog stanja pogrešna je u oko 25% slučajeva. Kod nekih bolesnika koji spolja deluju potpuno nereaktivno, snimanje mozga pokazuje da razumeju naloge. Postoje novi pokazatelji, poput indeksa perturbacione složenosti, ali oni još nisu deo rutinske prakse. Od odgovora zavise odluke o lečenju, komunikacija sa bolesnikom, pa i odluke suda.

Iza toga stoji i dublje, filozofsko pitanje, takozvani „teški problem“: kako fizički procesi u mozgu proizvode subjektivni doživljaj. Ni najveći savremeni eksperimenti, u kojima su se suprotstavljene teorije proveravale po unapred dogovorenim pravilima, nisu doneli pobednika.

Šta nam omogućava da se osećamo kao ista osoba, iako se mozak, telo i iskustva neprestano menjaju?

Ono što zovemo „ja“ nije jedna celina, već slojevita građevina. Antonio Damazio razlikuje tri sloja:

• protosopstvo: nesvesno praćenje stanja organizma u moždanom stablu i hipotalamusu;
• jezgro Sopstva: prolazni osećaj „ja sada doživljavam ovo“;
• autobiografsko Sopstvo: životnu priču koju gradimo od pamćenja i jezika.

Osećaj da smo ista osoba počiva pre svega na tom autobiografskom sloju. On se stalno iznova piše, a neuronska mreža duž srednje linije mozga aktivira se kad god mislimo o sebi.

Ono što zovemo „ja“ nije jedna celina, već slojevita građevina

Spavanje to najbolje pokazuje. U dubokom snu bez snova autobiografsko „ja“ privremeno nestaje, a organizam održava samo najosnovniji, nesvesni sloj. U snovima imamo osećaj da se sve događa nama, ali gubimo kritičko „ja“. Ujutru se svi slojevi ponovo sastave. Kontinuitet ličnosti, dakle, nije neprekidan tok, već svakodnevno ponovno sastavljanje iznova i iznova.

Da li je sanjanje dokaz da svest može da postoji nezavisno od budnosti?

Da, i to je jedan od najvažnijih zaključaka savremenih istraživanja. Osoba koja sanja je „uronjena“ u san: ne reaguje na okolinu, oči su joj zatvorene, mišići oduzeti, a ipak ima bogato iskustvo. To pokazuje da budnost, odnosno reagovanje na spoljašnji svet, i svest, odnosno postojanje doživljaja, nisu isto. U knjizi koju pišemo to opisujemo kao dve nezavisne dimenzije: aktivaciju mozga i povezanost sa okolinom. U snu je aktivacija visoka, a povezanost sa svetom prekinuta. Ovaj zaključak ima važnu primenu i van sna. I kod bolesnika koji spolja deluju nesvesno može postojati svest „iza tela koje ne može da odgovori“. Takvo stanje danas zovemo kognitivno-motornom disocijacijom.

Zašto su emocije u snovima ponekad intenzivnije nego na javi?

Zbog aktivnosti posebnih neuronskih mreža u mozgu tokom REM spavanja. Amigdala, centar za strah i emocionalnu procenu, kao i drugi limbički delovi mozga tada su veoma aktivni. Istovremeno je oslabljena kontrola prefrontalne kore koja na javi „stišava“ emocije i stavlja ih u kontekst. Emocije se tako javljaju bez kočnice i bez kritičke provere.

Zanimljivo je da strah nije jedina dominantna emocija. Kada pitate ljude da ocene svoje snove, prijatnih i neprijatnih emocija ima podjednako. Noćne more se, prema jednom uticajnom modelu, mogu razumeti kao neuspeh procesa kojim mozak tokom sna inače gasi strah. Kada je emocionalno opterećenje preveliko, umesto smirivanja dolazi do buđenja.

Imaju li ljudi u velikim životnim promenama, stresu ili krizama drugačije obrasce sanjanja?

Imaju. Snovi prate ono što je u budnom životu emocionalno najvažnije, ali ne doslovno: samo 1–2% snova ponavlja neki stvarni događaj. Ostalo su njegovi delovi i emocionalni ton, pomešani sa starijim sećanjima. Kod depresije su snovi češće obojeni gubitkom, odbacivanjem i neuspehom, a njihova promena može pratiti oporavak. Rozalind Kartrajt je, proučavajući ljude posle razvoda, uočila da se bolje oporavljaju oni koji su u snovima „obrađivali“ odnos sa bivšim partnerom.

Kod depresije su snovi češće obojeni gubitkom, odbacivanjem i neuspehom, a njihova promena može pratiti oporavak

Kod teške traume obrazac se lomi. Kod posttraumatskog stresnog poremećaja javljaju se noćne more koje traumatski događaj ponavljaju gotovo nepromenjen, umesto da ga preoblikuju. Učestale noćne more nisu bezazlene, jer su povezane sa anksioznošću i depresijom. Dobra vest je da se leče, između ostalog, tehnikom u kojoj osoba na javi „prepisuje“ kraj svoje noćne more i uvežbava novu verziju.

Može li istraživanje snova da nam pomogne da razumemo kontinuitet svesnog iskustva?

Može, i to je jedan od glavnih razloga zašto je spavanje privilegovan predmet nauke o svesti. To je jedini prirodni, svakodnevni prelaz između stanja sa svešću i stanja bez nje. Kod istog čoveka, iste noći, možemo da poredimo trenutke kada doživljava nešto i kada ne doživljava ništa.

Snovi pokazuju da kontinuitet nije dat sam po sebi. U snu se mesta i vremena menjaju bez prelaza, ali se snovi vezuju za budni život: događaji se u njima javljaju dan-dva kasnije, pa ponovo posle nedelju dana, u ritmu učvršćivanja pamćenja. Lucidni snovi, u kojima znamo da sanjamo, pokazuju da se usred sna može vratiti i kritičko „ja“. Pokazuju i da se doživljaj vremena u snu ne ubrzava, kako se veruje, već gubi strukturu. Iz svega toga proizlazi da kontinuitet svesti nije neprekidna traka, već, kao što smo već istakli, nešto što mozak svake noći razgrađuje i svakog jutra iznova sastavlja.

Pročitaj i: Svest između nauke i iskustva: EKSKLUZIVNO prof. dr Aleksandar Ristić

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Jasmina Stojanović; Magnifico