Visoko je mestašce ušuškano u brdu koje je za mnoge Visočane do skoro bilo samo to – a onda je poduhvat jednog vizionara promenio ceo krajolik

Bilo je skoro podne kada sam krenula da ga obilazim, ne bih li negde popila domaću kafu. Neki kažu srpsku, neki tursku, neki grčku. Ovde je bosanska. Bez obzira na julsko sunce koje je već uveliko žarilo i na očekivanja da bude brži ritam dana, Visoko je još uvek bilo dremljivo. Meštani su u malom broju u baštama lagano pili piće, neki su se kafići tek otvarali, ponegde se na ulici prodavao bostan i svi su radoznalo gledali svakog novog prolaznika. Na koži se moglo osetiti pitanje: “Ko si ti, odakle si?” Bila sam overdressed za ceo ambijent i svi su mi se obraćali na engleskom. “Mora da misle da sam neka luda strankinja koja baulja gradom usred leta u čizmama!”, napisala sam sestri. Mi žene bismo se odmerile brzinski u prolazu, ali je dugo ostajalo u vazduhu: “Pogledaj kako je gola!” njihovo ka meni. I moje “oh kako je skroz pokriva hidžab”…

Setila sam se filma “Lepota poroka” od Živka Nikolića. U svakom zatvorenom društvu muškarci ne mogu sami održavati sistem. Potrebne su žene koje će sledeću generaciju naučiti kako treba da bude „dobra žena“. U samom filmu žene nisu saveznice jedna drugoj. Naprotiv, upravo one postaju najvažniji čuvari poretka koji ih oblikuje. Starije žene prenose pravila, određuju granice prihvatljivog ponašanja i budno motre da ih mlađe ne pređu. Živko Nikolić taj odnos prikazuje gotovo antropološki, pokazujući da se patrijarhat ne održava samo autoritetom muškaraca, već i ženama koje njegove vrednosti usvajaju kao sopstvene i prenose ih narednim generacijama. Muškarci postavljaju pravila, ali žene često postaju njihovi najdosledniji čuvari.

U svakom zatvorenom društvu muškarci ne mogu sami održavati sistem. Potrebne su žene koje će sledeću generaciju naučiti kako treba da bude „dobra žena“

U malim mestima meštani imaju tendenciju da se stalno žale na okolnosti, ali da ih gotovo nikada ne menjaju. Znam zasigurno, jer dolazim iz jednog takvog. U odnosu na moj razlog posete – piramide i Park Ravne – Visoko bi trebalo da vrvi od turista i da sija od ponuda za strance koji bi iz celog sveta dolazili da vide nešto novo i drugačije. U ovo lenjo letnje podne radnog dana u julu, prosto se oseća u vazduhu kako se meštani drže onoga što poznaju i oprezno odmeravaju novine koje im se neminovno približavaju.

Lagano sam krenula da se nađem sa grupom.

Tuneli Ravne

Prvog dana, ispred muzeja Fondacije nas čeka dr Semir Osmanagić, istraživač, preduzetnik i osnivač Fondacije „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“, koji već više od dve decenije stoji iza projekta koji je Visoko pretvorio u jedno od najposećenijih arheoloških i turističkih odredišta u Bosni i Hercegovini. Sve vreme vrlo prisutan i posvećen svakom članu grupe, ali u kretanju brz i žustar, dr Osmanagić kreće ka tunelu i dok uzimamo sigurnosne šlemove, dobacuje: “Pazite glavu!”

Hodnici se smenjuju jedan za drugim, čas se šire, čas sužavaju, plafon se podiže pa spušta u blagoj sinusoidi, a vazduh ostaje iznenađujuće svež i lagan. Temperatura je gotovo nepromenjena tokom cele godine, između jedanaest i trinaest stepeni, dok stabilna vlažnost stvara osećaj kao da prostor diše sopstvenim ritmom. Svaki metar ovih prolaza otvaran je ručno, lopatama i kolicima, uklanjanjem šljunka, peska i rečnih oblutaka koji su vekovima ispunjavali hodnike. Tokom istraživanja otkrivene su nove galerije, raskrsnice, podzemne prostorije i jezera sa izuzetno čistom vodom, a istraživački tim Fondacije smatra da zatrpavanje tunela nije bilo slučajno, već planski izvedeno. Da li je reč o drevnom građevinskom poduhvatu ili prirodnom sistemu koji je čovek naknadno koristio, pitanje je oko kojeg se i dalje vode stručne rasprave. Međutim, dok prolazite tim hodnicima, teško je ostati ravnodušan pred količinom rada uloženog u njihovo istraživanje i pred spoznajom da se ispod brda i danas otkriva prostor koji, korak po korak, nastavlja da budi interesovanja. 

Da li je reč o drevnom građevinskom poduhvatu ili prirodnom sistemu koji je čovek naknadno koristio, pitanje je oko kojeg se i dalje vode stručne rasprave

Svaki silazak pod zemlju pomalo liči na silazak u sopstvenu podsvest. “Vau, Venera u Plutonovom carstvu i prihvatanje Senke – sjajno mesto za rad sa Senkom”, napisala mi je moja Zvezdana kada je videla snimak. Tunele Ravne greška je posmatrati samo kao arheološki lokalitet. Oni su prostor u kojem se činjenice, pretpostavke, istraživanja i lični doživljaj neprestano prepliću. 

Piramide i Plejade

Semir Osmanagić poslednjih godina razvija i dokazuje hipotezu da između Bosanske doline piramida i sazvežđa Plejade postoji geometrijska i astronomska povezanost. Prema njegovim istraživanjima, raspored Piramide Sunca, Meseca, Zmaja, Ljubavi i Zemlje nije slučajan, već odražava određene prostorne odnose koji, kako tvrdi, podsećaju na raspored pojedinih zvezda u jatu Plejada. U svojim radovima koristi LiDAR snimanja, geodetska merenja, astronomsku analizu i matematičke modele zasnovane na Fibonačijevom nizu i zlatnom preseku kako bi pokazao da između zemaljskih i nebeskih obrazaca postoje statistički značajne podudarnosti. 

Dr Osmanagić smatra da su drevni graditelji poznavali principe arheoastronomije i da su velike građevine projektovali u skladu sa nebeskim ciklusima, dok kritičari ocenjuju da za takve zaključke još nema dovoljno nezavisno potvrđenih dokaza. Bez obzira na različita tumačenja, njegova istraživanja otvorila su novu dimenziju razmišljanja o Bosanskoj dolini piramida kao prostoru u kojem se prepliću geometrija, astronomija i simbolika drevnih civilizacija. 

Belvedere

Ako postoji mesto sa kojeg Bosanska piramida Sunca zaista otkriva svoju geometriju, onda je to Belvedere. Sa tog vidikovca pogled više ne luta po šumi, padinama i pojedinačnim detaljima, već obuhvata celu dolinu, dopuštajući oku da samo poveže linije koje sa zemlje ostaju skrivene. Ovde postaje jasnije da Visočica nije samo brdo, već građevina pravilnih strana orijentisanih prema stranama sveta. Ovde postaje jasna vizija koja je pre dve decenije promenila život jednog čoveka i pretvorila mali bosanski grad u odredište istraživača, volontera i radoznalaca iz celog sveta.

Piramida Sunca

Drugog dana našeg boravka, nakon posete Belvedere vidikovcu, krenuli smo ka piramidi Sunca. U kolima dok se vozimo ispitujem dr Osmanagića o meštanima, kako su prihvatili ceo projekat. Odgovor mi je bio jasan već u onoj podnevnoj šetnji, ali sam želela više da saznam. Odnos Visočana prema dr Semiru Osmanagiću menjao se tokom godina. U početku je bilo mnogo skepse i podsmeha, dok danas mnogi u njemu vside čoveka koji je gradu doneo međunarodnu prepoznatljivost i snažno razvio turizam, iako i dalje postoje oni koji osporavaju njegova istraživanja. 

Kada je 2005. godine predstavio svoju hipotezu o Bosanskoj dolini piramida, među meštanima je bilo mnogo neverice i opreza. Vremenom se, međutim, dogodilo nešto što nijedna rasprava nije mogla da promeni – grad je počeo da se menja. Umesto povremenih prolaznika, počeli su da stižu autobusi iz celog sveta. Otvarali su se pansioni, restorani, suvenirnice i nova radna mesta, a Visoko je od grada kroz koji se prolazi postalo grad u koji se dolazi. Nisu svi prihvatili Semirove zaključke niti danas dele njegovo viđenje lokaliteta, ali mnogi priznaju da je svojom vizijom uspeo da probudi mesto koje je decenijama živelo u senci mnogo većih gradova. 

Umesto povremenih prolaznika, počeli su da stižu autobusi iz celog sveta

Ne obazirući se na to kakve će odgovore buduća istraživanja doneti, sa Piramide Sunca sam ponela potvrdu da istoriju ne menjaju ljudi koji čekaju da im neko potvrdi da su u pravu već oni koji imaju hrabrosti da prvi podignu pogled i vide ono što drugi još ne primećuju. 

Živeti u ljubavi ili živeti u strahu

Kroz sve posete lokalitetima tokom prva dva dana i priče koje arheološko-istorijski establišment osporava, dr Osmanagić ne uverava, ne prodaje i ne razmeće se. Informacije prenosi smireno, kongruentno i kako sam kaže: “Kod nas je sve merljivo i proverljivo!” Strpljivo dopušta da ga prekidaju članovi grupe svojim tumačenjima, objašnjenjima, informacijama koje bi želeli da podele, i fokusirano se vraća da nastavi tačno gde je stao. Ljubazno odgovara na želje prolaznika da se fotografiše, sa svakim zaposlenim se pozdravi i svi ga dočekuju sa osmehom. Koliko god se činili kontroverznim njegovi prikazi istorije, sve vreme govori jezikom ljubavi, mira i harmonije – ne pozivajući na strah, mržnju, sukobe, “motke” koje treba da uzmemo u ruke i borimo se protiv sila tame i vladara iz senki. Mirno i nežno ističe kako je to mesto bez stresa, mesto svetlosti i harmonije i poziva na razumevanje između naroda, rasa i civilizacija. 

Dok društvene mreže često favorizuju glasne poruke, senzacionalističke tvrdnje i samoproglašene autoritete koji svako pitanje predstavljaju kao konačnu istinu, dr Osmanagić govori staloženo, argumentuje svoje stavove, poziva na merenje i proveru, i svoje hipoteze nastoji da potkrepi rezultatima istraživanja. Njegove zaključke moguće je prihvatiti ili osporavati, ali teško je osporiti način na koji vodi dijalog – bez omalovažavanja sagovornika, bez jezika straha i bez potrebe da neistomišljenike pretvori u neprijatelje.

Veličina jedne osobe ogleda se u načinu koji se odnosi prema onome što mu je povereno

Tokom obilaska dr Osmanagić nam je govorio o drevnim civilizacijama, geometriji, astronomiji, analizama materijala i pitanjima na koja već dve decenije pokušava da pronađe odgovore. Ali jedan naizgled mali gest meni otkriva mnogo o osobi, mnogo više nego koliko informacija u sekundi može da “izbaci”. Šetali smo Parkom Ravne, pored drveća čija su stabla bila pažljivo uokvirena malim obojenim kamenjem. Na jednom mestu jedan kamen je bio pomeren. Semir je zastao, sagnuo se, podigao ga i vratio na njegovo mesto. Nije to učinio da bi neko primetio. Nastavio je da govori istim tonom, kao da se ništa nije dogodilo. Upravo u tom pokretu, gotovo dečački spontanom, prepoznala sam odnos prema prostoru koji je godinama stvarao. Jer čovek koji pažnju posvećuje jednom kamenu verovatno će istom pažnjom pristupiti i mnogo većim stvarima.

Slično je ponovio sutradan, nakon posete Belvedere. Dok su drugi polako odlazili, Semir je ostao iza grupe, izvadio rukavice iz zadnjeg džepa pantalona i skupio sve smeće koje je neko ostavio za sobom. Bio je to jednostavan čin odgovornosti prema mestu koje voli. 

Veličina jedne osobe ogleda se u načinu koji se odnosi prema onome što mu je povereno. Od prirode do ljudi. Šta nam vrede priče o prošlosti ako ne umemo da budemo prisutni u sadašnjosti? Tek kada naučimo da sa istom pažnjom čuvamo jedan kamen, jedno drvo, jedan komadić zemlje, ali i dostojanstvo čoveka pored sebe, postajemo dostojni da govorimo o nasleđu koje želimo da ostavimo onima koji dolaze posle nas.

Pročitaj i: Piknik na Drini, Bolívar Libertador i piramide u Bosni

Tekst i foto: Jasmina Stojanović