“I šta, kao tamo ima piramida?”, pitao me je vozač mini-kombija u povratku za Beograd, više podsmešljivo nego zainteresovano i unapred spreman da odbaci bilo kakvu priču. Reč “budalaština” mu se već kotrljala pod jezikom i spremala da iskoči poput zeca i zatrči se ka meni, ali mu nisam dala dovoljno vremena. Presekla sam taj poluotvoreni portal pitanjem: “Da li si bio nekad tamo?”

Pogledao me je zatečeno, očekivao je uveravanje, ili neku drugu reakciju, ali pitanja malo ko očekuje. Ljudi su navikli da se iznose sudovi, mišljenja, tvrdnje. “Pa ne, nisam”, odgovorio je. “Ok, onda se lepo spremi jednom i obiđi sve, pa prosudi ima li nešto ili nema.” Podsmeh je nestao, nastupila je zainteresovanost. “Znači ima nešto?” 

“Ima”, rekla sam, namerno kratko.

“Pa dobro, kako to izgleda onda, kada uđeš?”

I počela sam priču najpre o tunelima Ravne…

Između merenja i misterije 

Kada je dr Semir Osmanagić, istraživač drevnih civilizacija koji je godinama proučavao piramide i kulturu Maja u Meksiku, Gvatemali, Hondurasu, Belizeu i El Salvadoru, pretpostavio da je brdo Visočica zapravo arheološko nalazište, a ne geološka tvorevina, oslonio se na iskustvo stečeno tokom višegodišnjeg istraživanja piramidalnih kompleksa Centralne Amerike. Uveren da se uz takvu građevinu mora nalaziti i podzemna mreža prolaza, počeo je da se raspituje među meštanima postoje li u okolini tuneli ili zatrpani ulazi. Do prvog traga dovela su ga deca koja su znala za mesto na kojem su se igrala. Tako je otkriven prvi ulaz u tunele Ravne, čime je započelo jedno od najdugotrajnijih istraživanja u Bosanskoj dolini piramida. 

Prema podacima Fondacije „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“, do danas je očišćeno i dokumentovano više od 2,6 kilometara tunela u glavnom sistemu Ravne, dok je otkriveno sedam ulaza u podzemni kompleks koji se i dalje istražuje. Tokom godina otvarane su nove galerije, raskrsnice, bočni prolazi i prostorije, a mreža danas obuhvata sisteme Ravne, Ravne 2, Ravne 3, Ravne 4, Ravne 5, Ravne 6 i KTK tunele, otkrivajući sloj po sloj priču koja još nije ispričana do kraja.

Ono što istraživače posebno intrigira jesu uslovi koji vladaju u podzemlju. Temperatura se tokom cele godine kreće između 11,5 i 13 stepeni Celzijusa, relativna vlažnost vazduha uglavnom između 75 i 85 procenata, dok je koncentracija kiseonika gotovo identična onoj u čistoj spoljašnjoj sredini. Fondacija navodi i da su na pojedinim lokacijama, poput megalita K2, K5 i Vodene komore, izmerene koncentracije negativnih jona koje dostižu i do 330.000 po kubnom centimetru, višestruko više od vrednosti koje se uobičajeno mere u prirodi. Istovremeno, njihova merenja ukazuju na veoma nizak nivo prirodne radioaktivnosti, odsustvo elektromagnetnog smoga i štetnih gasova, zbog čega ovaj prostor opisuju kao izuzetno stabilno mikrookruženje.

Jedno od najzanimljivijih pitanja odnosi se na starost lokaliteta

Na pojedinim mestima nailazi se na velike keramičke megalite, označene kao K1, K2 i K5, podzemne vodene tokove, suhozide i galerije koje se granaju u različitim pravcima. Upravo ti nalazi predstavljaju osnov za hipotezu dr Semira Osmanagića da podzemni kompleks nije nastao slučajno, već da je deo mnogo većeg sistema čija se namena tek pokušava razumeti. Jedno od najzanimljivijih pitanja odnosi se na starost lokaliteta. Radiokarbonskom analizom organskog materijala pronađenog u ispuni pojedinih prolaza dobijena je starost od oko 24.800 godina, dok Fondacija navodi i druge uzorke sa još većom starošću. Važno je, međutim, naglasiti da se tim analizama datira organski materijal pronađen u tunelima, a ne sama građevina, zbog čega upravo tumačenje tih rezultata predstavlja jednu od centralnih tema rasprava koje Bosansku dolinu piramida prate već dve decenije.

“A kad se uđe u piramidu?”

To je bilo sledeće pitanje vozača. “Ne može se ući u unutrašnjost Bosanske piramide Sunca u smislu da postoji ulaz u samu građevinu, kao što je slučaj sa egipatskim piramidama”, odgovorila sam mu. “Posetioci danas mogu da obiđu iskopne sonde na severnoj strani Piramide Sunca, gde su otkriveni pravougaoni blokovi koje Fondacija tumači kao veštačku konstrukciju”. 

Posetioci danas mogu da obiđu severnu stranu Bosanske piramide Sunca, vidikovac Belvedere, podzemni kompleks tunela Ravne, Park Ravne 2, Bosansku piramidu Meseca, tumulus u Vratnici i druge lokalitete kojima upravlja Fondacija „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“. Na svakoj od tih tačaka istraživački tim Fondacije sprovodio je različita geofizička i energetska merenja – od elektromagnetnih i ultrazvučnih fenomena, preko koncentracije negativnih jona, do merenja Šumanove rezonance, radioaktivnosti, kvaliteta vazduha i prisustva elektromagnetnog zagađenja. Na vrhu Bosanske piramide Sunca fizičari koji sarađuju sa Fondacijom evidentirali su elektromagnetne i ultrazvučne fenomene koje tumače kao specifične energetske pojave ovog lokaliteta. 

Dr Semir Osmanagić tumulus opisuje kao deo jedinstvenog graditeljskog koncepta u kojem svaka građevina ima svoju ulogu

Na svega nekoliko minuta vožnje od Bosanske piramide Sunca, u mestu Vratnica, uzdiže se tumulus za koji istraživači Fondacije „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“ veruju da predstavlja još jedan deo drevnog kompleksa Bosanske doline piramida. Za razliku od piramida čije pravilne strane odmah privlače pogled, tumulus deluje skromnije, ali tek kada mu priđete, počinjete da primećujete pravilnost oblika i masivne kamene blokove od kojih su pojedini teški i više desetina tona.

Fondacija navodi da su iskopavanja otkrila pažljivo obrađene kamene strukture, dok geofizička merenja ukazuju na unutrašnje anomalije koje i dalje čekaju detaljnija istraživanja. Dr Semir Osmanagić tumulus opisuje kao deo jedinstvenog graditeljskog koncepta u kojem svaka građevina ima svoju ulogu, baš kao što svaka zvezda zauzima svoje mesto u sazvežđu. Stojeći na tom mestu, okružen tišinom šume i blagim obrisima brežuljaka, lako je razumeti zašto upravo ovde radoznalost nadjača potrebu za brzim odgovorima.

“I koliko to sve naplaćuje?”

Interesovanje raste i konverzacija se nastavlja. Skepsa je ustupila mestu zanimanju i u očima sam mu prepoznala odlučnost da ipak poseti taj lokalitet i sam prosudi o njegovoj autentičnosti i vrednosti. “Naplaćuje se samo ulaz u tunele 2,5 KM”, odgovaram, “a sve ostalo je besplatno. Posebno je lepo posetiti Park Ravne 2.”

Ako su tuneli Ravne putovanje ispod zemlje, Park Ravne 2 je putovanje kroz ideje. Nastao na prostoru koji je nekada bio zapušten, obrastao rastinjem i opterećen divljim deponijama, danas se prostire na oko 100.000 kvadratnih metara kao spoj prirode, umetnosti, istorije i prostora za susret ljudi.

Ovde se nalaze Geopunkturni krug slovenačkog umetnika i UNESCO ambasadora Marka Pogačnika, Zelena kristalna piramida, Kameni lavirinti ljubavi, energije i pročišćenja, botanička spiralna bašta, meditativne platforme, amfiteatar, sportski tereni, paviljoni posvećeni Nikoli Tesli, kralju Tvrtku i ilirskoj kraljici Teuti, Aleja pesnika ljubavne poezije, kao i instalacija „Vremeplov“ sa dvadeset četiri stuba oslikana motivima drevnih arheoloških lokaliteta sa svih kontinenata. 

Ideja nije bila samo da se uredi park, već da nastane mesto koje će povezati prirodu, umetnost, nauku i zajednicu

Park je zamišljen kao prostor u kojem se šeta, razgovara, meditira, sluša muzika, održavaju radionice, koncerti i međunarodne konferencije. Kako navodi Fondacija „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“, ideja nije bila samo da se uredi park, već da nastane mesto koje će povezati prirodu, umetnost, nauku i zajednicu, zbog čega je ulaz, kao i korišćenje svih sadržaja, i danas besplatno za posetioce. 

Velike ideje imaju moć da okupe ljude 

Stigli smo do stana i naš razgovor je došao kraju, ali se osetila želja da sazna više. “Kako se zove taj tvoj sajt što imaš?”, pitao me je. Ponovila sam ime portala i rekla da će ovde naći detaljnije priče, ali da svakako poseti Bosansku dolinu piramida i sam oseti i doživi ono u šta je dr Semir Osmanagić uložio godine truda, sredstava i ambicije da pokaže svetu. 

Sam tok puta i povratak mini-busom u Beograd zaokružio je ovu posetu ALTER MEDIA susretu. Tokom četiri dana Visoko je postalo mesto susreta novinara, putopisaca, YouTubera, influensera i autora digitalnog sadržaja iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Slovenije, čije sadržaje prati višemilionska publika. Umesto klasične konferencije, Fondacija „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“ osmislila je iskustvo – učesnici su zajedno obilazili tunele Ravne, Park Ravne 2, Bosansku piramidu Sunca, Belvedere, Bosansku piramidu Meseca i tumulus u Vratnici, dok su večeri bile rezervisane za predavanja, razmenu iskustava i razgovore o medijima, putovanjima i savremenom pripovedanju. 

Upravo ovaj ALTER MEDIA susret pokazao je da Bosanska dolina piramida danas nije samo arheološki lokalitet ili turistička destinacija već mesto susreta različitih ljudi, profesija i pogleda na svet, prostor u kojem se istorija, priroda, nauka, kultura i savremeni mediji povezuju u jednu zajedničku priču. 

Ideologije razdvajaju, srca se spajaju

Dok smo prolazili pored vijugave Drine, ovog puta je sijalo sunce. “Kad ponovo dolaziš?”, odzvonilo mi je pitanje ljupke i nežne Elhe Dedić, diplomirane konzervatorke i restauratorke sa master diplomom Akademije likovnih umetnosti Univerziteta u Sarajevu, dok smo obilazile piramidu Meseca. Tek smo se bile upoznale ali smo se tako lagano povezale i njeno otvoreno srce me je oduševilo, njena ponuda da dođem i da će mi naći i smeštaj i da se raduje da se opet vidimo – podsetilo me na drevno sestrinstvo kakvo žene neguju od početka civilizacije. Saška i Sabina, dve neverovatne žene hrvatskog porekla, u Visoko su donele otvorenost zbog koje se ljudi prepoznaju gotovo na prvi pogled. Između obilazaka lokaliteta, zajedničkih ručkova i dugih vožnji spontano smo počele da razmenjujemo životne priče, iskustva, dileme i snove, pružajući jedna drugoj podršku kao da se poznajemo mnogo duže od nekoliko dana. 

“Drina… kako je ona izgledala devedesetih”, izgovorio je neko od putnika dok smo se vozili. Čula sam kroz polusan i osetila žaoku u srcu. Podsetilo me na početak mog prvog teksta o obilasku Bosanskih piramida… “Kako je moguće da se ljudi tako lako povežu čim se upoznaju, a da ih istorija iznova uči da se plaše jedni drugih?”, pomislila sam. Elha, Saška, Sabina… svaka od njih podsetila me je koliko je čoveku prirodno da traži bliskost. 

Dok su druge vrste preživljavale snagom, čovek je preživljavao saradnjom

Tokom ove posete Visokom slušala sam i o alternativnoj istoriji porekla – šta je sprsko, bosansko, ilirsko, antičko… Čija je prošlost i ko piše istoriju? Najveća zabluda o čoveku jeste da je po svojoj prirodi sklon sukobu. Evolutivna biologija i antropologija govore upravo suprotno. Ljudi su opstali ne zato što su bili najjači ili najbrži, već zato što su umeli da grade zajednice. Dok su druge vrste preživljavale snagom, čovek je preživljavao saradnjom. Deljenje hrane, briga o deci koja su među svim sisarima najduže zavisna od odraslih, razmena znanja i međusobna pomoć omogućili su Homo sapiensu da opstane i razvije civilizacije. Antropološkinja Sarah Blaffer Hrdy smatra da je upravo sposobnost za zajedničko odgajanje dece i razvijanje poverenja među ljudima oblikovala našu vrstu, dok evolutivni biolog Robin Dunbar pokazuje da su društvene veze bile jednako važne za opstanak kao i fizičke sposobnosti. Savremena neuronauka tome dodaje još jednu dimenziju – naš nervni sistem razvijao se tako da sigurnost pronalazi u prisustvu drugih ljudi. Teorija polivagusa Stivena Pordžisa objašnjava da se osećaj bezbednosti stvara se pre svega kroz pogled, glas, dodir i iskustvo da pripadamo. Povezivanje nije društveni luksuz niti romantična ideja već jedna od naših najdubljih bioloških potreba. 

Povezivanje nije društveni luksuz niti romantična ideja već jedna od naših najdubljih bioloških potreba

Istoričar Piter Berk smatra da istorija nije skup nepromenljivih činjenica, već proces neprestanog tumačenja u kojem svaka generacija postavlja nova pitanja prošlosti. Francuski istoričar Pjer Nora piše da se kolektivno pamćenje i istorija ne poklapaju uvek – istorija pokušava da rekonstruiše ono što se dogodilo, dok sećanje čuva ono što je ljudima bilo važno. Možda upravo zato oko istih mesta, istih događaja i istih građevina nastaju potpuno različite priče. Zanimljivo mi je bilo i koliko energije ljudi ulažu u dokazivanje kome pripada istorija, kao da prošlost može biti privatna svojina. Kao da će jedna priča postati istinitija ako poništi drugu. Kao da odbrana sopstvenog identiteta nužno podrazumeva osporavanje tuđeg. Umesto da različita tumačenja proširimo naše razumevanje sveta, često ih pretvaramo u bojišta na kojima pobeda jedne strane znači poraz druge a zajedništvo ne nastaje kada svi mislimo isto, već kada uprkos razlikama odlučimo da jedni drugima budemo oslonac. 

Istorija može razdvojiti, ideologije mogu godinama graditi zidove među ljudima, ali u susretu, kada ostanemo samo ljudi sa svojim pričama, vrlo brzo postane jasno koliko je prirodnije povezati se nego živeti u podelama koje su nam ostavljene u nasleđe. 

„I koja je to civilizacija pravila?“, pitao me vozač, dodajući mi kofer. „O tome će se tek pričati…“

Pročitaj i: Bosanska dolina piramida: više od jedne kontroverze

Tekst i foto: Jasmina Stojanović