Mini-kombi na relaciji Beograd-Visoko se ljuljao pod nanosima kiše, vozač je spretno sekao krivine ali previše žustro za putovanje na kom se nikome nije žurilo, Drina sa leve strane je krivudala i pod izmaglicom povremeno delovala kao prizori sa Tajlanda. Sa leve i desne strane promicala su razna obeležja ljudskih zavetovanja. Setila sam se…

Slika je bila deo izložbe “Royal Award for Modern Painting 2025/2026” u Kraljevskoj palati u Amsterdamu koju sam posetila početkom godine. Na prvi pogled, delovala je meko, gotovo sanjivo i lepo. “Family picnic”, pisalo je. U hladnom modernističkom talasu mladih ekspresivnih umetnika i kitnjastom stilu kraljevskog znamenja, bilo je suviše lako prepoznati balkanski stil, detalje koji su tako bolno naši. “Ha, Elma Čavčić!”, uzviknula sam saputnicima. “Znala sam da je naša!” Istog trenutka me je preskla spoznaja da ovo nije prizor mirnog porodičnog piknika kraj neke reke. Da je to Drina i da je Elma maestralno prikazala sam užas rata i surovost ljudskih bića, ali i neutaživu i nepobedivu želju onih koji ne pristaju da tragedija bude sve od života – želju da nastave da žive “normalno.”

Slika je uokvirena ljubičastim okvirom koji ne deluje kao dekoracija, već kao prozor u sećanje. U njemu su raspoređeni sasvim obični predmeti – voće, šolja, konzerva, banana – sitnice koje pripadaju svakodnevici i koje svaka porodica prepoznaje. Kao da umetnica poručuje da se najveće istorijske traume ne događaju izvan života, već usred njega, između porodičnog ručka, šolje kafe i jednog naizgled običnog dana na obali reke. Porodica okupljena na travi deluje mirno, ali taj mir nije spokoj. Niko nije okrenut jedno prema drugom, pogledi se ne susreću, razgovor kao da je utihnuo pre nego što je započeo. Samo žena na desnoj strani gleda pravo u posmatrača. Tek kada se zadržimo pred slikom, pogled polako sklizne ka površini vode. Tamo, gotovo neprimetno, izranja ljudsko telo. Taj trenutak otkrivanja menja sve što smo do tada mislili da gledamo. Prizor koji je delovao kao porodični izlet postaje nešto sasvim drugo, bez ijednog eksplicitnog znaka nasilja. Ono što ovu sliku čini upečatljivom jeste upravo odsustvo dramatizacije – nema spektakla, nema ilustracije tragedije već samo pejzaž koji izgleda isto kao i hiljade drugih pejzaža i ljudi koji pokušavaju da nastave život na mestu koje je odavno prestalo da bude ono što su nekada voleli.

“Koliko užasa i bola smo naneli jedni drugima…”, pomislila sam tada u Amsterdamu.

Koliko užasa i bola nanosimo jedni drugima, razmišljala sam i u mini-kombiju, gledajući upravo tu Drinu, tražeći mesto gde je neka porodica mogla da ima piknik, sećajući se devedesetih kada smo i mi sami u Dunavu kod Tvrđave nalazili izbačena tela stoke, a ponekad, iako smo bili klinci i nismo ni smeli da pogledamo i pomislimo, i druga… tela… 

U tom trenutku, zalazeće sunce obasjalo je ogroman krst visine zgrade s druge strane reke. Projurili smo pored, ne znam ni da li je manastir ili neko drugo zdanje koje je htelo jasno da pošalje poruku o opredeljenost, ali je utisak ostao jak. Simboli koji su zapečatili brojne sudbine nastali su iz najboljih ljudskih pobuda – ljubavi i harmonije. Kakav paradoks…

Bolívar Libertador, vizionar koji je oslobodio kontinent

“Vrati se knjizi”, rekla sam sebi, ne želeći da ulazim u duboke teme i etičke rasprave u sopstvenom umu. “Najveći ideolog južnoameričke nezavisnosti i njen stvaralac u isto vreme, čovek koji je oslobodio preko deset miliona duša na teritoriji od sedam i po miliona kvadratnih kilometara, Simon Bolivar je jedan od onih čiji put ide visoko i svetli nadaleko, a čije gašenje, naglo, liči na pad komete. Pozornica njegovih podviga, to je polovina jednog kontinenta sa prostranstvima i razdaljinama na koje mi nismo navikli ni u mislima, sa istorijskim, geografskim i etnografskim pogodbama koje Bolivarovom delu daju naročito značenje”, pisao je Ivo Andrić o Simonu Bolivaru u delu “Priče o junacima i antijunacima”. Andrić prati život Simona Bolivara, vođe južnoameričkih oslobodilačkih ratova koji je početkom 19. veka poveo borbu protiv španske kolonijalne vlasti. Nakon brojnih pobeda pa poraza pa pobeda, Simon Bolivar uspeva da oslobodi ogromne teritorije današnje Venecuele, Kolumbije, Ekvadora, Perua, Paname i Bolivije, postajući simbol slobode čitavog kontinenta. Kako je jedan čovek, potomak biskajskog plemića Simona Bolivara koji se krajem 16. veka iskrcao iz Španije u Venecuelu, koji je rastao pod nadzorom majke i tutora, nadaren mlad čovek koji je putovao Evropom, igrao lopte sa prestolonaslednikom – budućim kraljem Ferninandom VII, kao mladić prepušten čarima Pariza i uživanja, odlučio da oslobodi čitav jedan kontinent?

Brojčano nadjačan, Bolivar je kretao i udarao špansku vojsku i vlast i – pobeđivao. Gubio, ali istrajavao. Odlazio, ali se vraćao. Za Andrića, Bolívar nije samo vojskovođa niti politički lider. On je čovek koji je u sebi spojio dve gotovo nespojive osobine – gotovo neiscrpnu energiju za delovanje i duboku usamljenost čoveka koji vidi dalje od svog vremena. Andrić opisuje kako Bolívar oslobađa današnju Venecuelu, Kolumbiju, Ekvador, Peru, Panamu i učestvuje u stvaranju Bolivije, ali istovremeno postaje sve usamljeniji jer shvata da oslobođenje od kolonijalne vlasti nije isto što i sposobnost naroda da izgrade zajedničku državu.

Maestralno nas vodi kroz ključne događaje i skoro filmski oživljava scene unutrašnjih i spoljašnjih previranja. 

“Kako je uopšte došao do toga da će uspeti?”, sve vreme sam razmišljala, čitajući ovaj biografski esej. “Na poziv slabe vlade iz Lime, Simon Bolivar odlazi u Peru, gde je otpor španskoj vlasti bio najjači, a ideja nezavisnosti gotovo bez podrške. Uprkos tome što je bio teško bolestan, bez vojske i smešten u skromnoj kolibi, nije gubio veru u uspeh. Na pitanje peruanskih prvaka šta misli da radi u takvoj situaciji, odgovorio je jednostavno: „Mislim da pobedim.“ Tom nepokolebljivom odlučnošću uspeo je da za svega pet meseci organizuje vojsku od oko 8.000 ljudi, praktično ni iz čega, i pripremi je za borbu za oslobođenje Perua”, piše Andrić.

“Mislim da pobedim”

Svaki vizionar ispred svog vremena je Simon Libertador. Neshvaćen, neprihvaćen, odlučan ali razapet između svojih uverenja i okoline koja ih testira. Najveća tema ovog eseja nije rat već cena vizije. Andrić pokazuje kako ljudi koji menjaju istoriju gotovo uvek dolaze u sukob upravo sa onima koje oslobađaju. Narod ih slavi dok traje borba, ali kada dođe vreme izgradnje države, isti taj narod često okreće leđa svojim herojima. To je motiv koji se provlači kroz gotovo celokupno Andrićevo delo: čovek koji vidi nekoliko koraka unapred gotovo uvek ostaje sam.

Bolívar osvaja ogromne teritorije, ali istovremeno gubi prijatelje, saveznike i poverenje. Što je njegova moć veća, njegov lični prostor postaje manji. Na kraju života više ne liči na pobednika već na čoveka iscrpljenog sopstvenom misijom.

Godine 1930. kada je napisao ovaj esej, Andrić je bio diplomata Kraljevine Jugoslavije. Evropa se nalazila između dva svetska rata, a Jugoslavija je bila mlada država koja je i sama pokušavala da pronađe zajednički identitet različitih naroda. Mnogi književni istoričari smatraju da Andrić u Bolívaru nije video samo južnoameričkog revolucionara već i univerzalni primer čoveka koji pokušava da spoji razjedinjene zemlje, svestan da političko oslobođenje nije dovoljno ako ne postoji zajednička svest. U tom smislu, esej se može čitati i kao razmišljanje o sudbini svake višenacionalne države.

To je tekst o svim ljudima koji veruju da se svet može promeniti jednom velikom pobedom, a zatim otkriju da je najteži deo tek počeo. Andrić ne idealizuje Bolívara, ali ga duboko razume. U njemu vidi čoveka koji je oslobodio kontinent, a nije uspeo da oslobodi ljude njihovih međusobnih podela.

“Možda je i dr Semir Osmanagić Bolívar Libertador u svom svetu”, pomislila sam.

Oko dr Semira Osmanagića i bosanskih piramida postoje veoma različita mišljenja: arheološka i geološka zajednica uglavnom smatra da su brda kod Visokog prirodne geološke formacije, dok Osmanagić zastupa stav da su to najveće i najstarije piramide na svetu. Kada je prvi put stao pred brdo Visočicu, Semir Osmanagić nije video ono što su videli drugi. Tamo gde su geolozi videli prirodnu uzvišicu, a meštani deo pejzaža sa kojim su odrasli, on je video piramidu. 

U momentu kada se mini-kombi probija kroz pljuskove, a na nebu se ispisuje cela duga nad zaravnima i poljanama u znak dobrodošlice, još uvek ne poznajem dobro dr Semira Osmanagića, nisam bila u Bosanskim Piramidama i ne znam detaljno koja je cena njegove vizije, ali osećam da je strast u sili koja ga nosi slična onoj sa kojom neko veruje da može da oslobodi kontinent. Da i on negde u sebi, dok ga osporavaju i odbacuju, kaže sebi: “Moram da pobedim.” 

U tom trenutku isto ne znam da će dr Semir Osmanagić svoje prvo predavanje završiti sa pozivom na mir i harmoniju. Ali ću ubrzo saznati da će moj prvi dan u Parku Ravne imati kraj kakav ova priča ima početak…

Pročitaj i: Fizika štiti prošlost: zašto se Orfej zaista okrenuo?

Tekst i foto: Jasmina Stojanović