Savremenog čoveka u velikoj meri odlikuje odvojenost – od sebe samog, od drugih, od prirode i prirodnog. Mnogo toga usmerava ga ka sticanju materijalnog, kratkoročnog i potrošnog. To je već dovoljno da se u njemu razvije strepnja da u nekom trenutku neće biti dovoljno svega za sve, jer materijalni resursi zaista jesu ograničeni. Odvojen od drugog dela svoje prirode, nematerijalnog, čovek postaje laka meta i plodno tlo za razvoj različitih nesigurnosti i strahova.

Kao i sva živa bića, čovek je napravljen za kretanje, sretanje i razmenu. Ovo podrazumeva neprekidan dvosmeran protok – smenu primanja i davanja, slušanja i odgovaranja, povlačenja i istupanja, skupljanja i širenja, punjenja i pražnjenja – oblici ispoljavanja su različiti ali se svi svode na ulazni i izlazni smer tog prirodnog toka. Najočigledniji primer je disanje – udisaj i izdisaj. I naša osećanja su izraz ove šeme. 

Šta je strah?

Strah je vrsta skupljanja (povlačenja) koja služi da nas zaštiti od spoljnih opasnosti. To je poželjan i koristan strah. Tada se pokreću prirodne odbrane za beg, borbu ili zamrzavanje (fight, flight or freez) – i osiguravanje opstanka. Međutim, kada su opasnosti prevelike ili potraju dovoljno dugo one iz spoljnih izrastaju u unutrašnje. Te opasnosti ne moraju biti izrazito traumatične, za dete je dovoljan i nejasan ali dugotrajan doživljaj da će ga roditelj odbaciti ukoliko ne bude njegova lutka. Dete vremenom prestaje da oseća taj izvorni strah jer naši mehanizmi odbrane iz svesti uklanjaju ono što je previše strašno ili bolno. Ali „ko ne plati na mostu, plati na ćupriji“. Tako se tokom života razvijaju razni drugi strahovi ili neodređeni doživljaji napetosti, uznemirenosti, teskobe, unutrašnjeg pritiska, odsustva smisla… Početni strah iz prošlosti, sada iz pozadine, nastavlja da prati osobu i remeti njenu sposobnost da proceni šta je u sadašnjem trenutku opasno a šta ne. I tada je sa strahom potrebno raditi. 

• 

• 

Strah, anksioznost, traumatska iskustva

Naša osećanja su, pre svega, pod uticajem autonomnog nervnog sistema. Zato strah nije moguće prevazići samo uz svesnu nameru i odluku. U psihoterapijskom radu prema strahu se ophodimo pažljivo, polako i strpljivo. Takođe, radimo i na povećanju snaga osobe koje će joj omogućiti da svoj strah nadraste.

Doživljaj nemoći. Strah je blisko povezan sa doživljajem nemoći. Važno je razlikovati doživljaj nemoći i podnošenje nemoći. Nemoć je strašna sama po sebi, ali je još strašnija ako izložimo sebe pritisku da ne smemo da budemo nemoćni. A niko nije svemoćan. Ako sebi dopustimo da osećamo nemoć onda otvaramo prostor za sagledavanje jedne šire slike i usmeravanje na polja na kojima imamo moć i uticaj.

Iznenadan strah. Ako se nađemo u okolnostima koje nam pokrenu jak i iznenadan strah ili uznemirenost, a sami smo, za prvu pomoć možemo da usmerimo pažnju na svoje disanje. Da nastojimo da udah i izdah budu što laganiji i ravnomerniji, i naročito obratimo pažnju na izdah. Dobro je i potražiti podršku osobe u koju imamo poverenje i na nas deluje umirujuće. A ako prilika prevazilazi lične mogućnosti, obraćanje za stručnu pomoć može biti sledeći korak. 

Niko nije svemoćan. Ako sebi dopustimo da osećamo nemoć onda otvaramo prostor za sagledavanje jedne šire slike i usmeravanje na polja na kojima imamo moć i uticaj.

Teskoba. Onda kada ne osećamo da je strah dovoljno jak da nas ozbiljnije ugrožava, a budući da predstavlja skupljanje, njegov „protivotrov“ je širenje – radnje u kojima ono što je unutra izlazi napolje. Ovo podrazumeva bilo koju vrstu izražavanja – osećanja, razmišljanja, pevanje, pisanje, crtanje, fizičke vežbe, pravljenje nečega… Kome šta odgovara, važno je pružiti sebi iskustvo širenja; uz oprez da svojim širenjem (izražavanjem) ne ugrozimo nekog drugog. Širenje može da bude i upoznavanje života ljudi drugačijih od nas. Ili probanje nečeg novog. Ma koliko to bilo sitno, nije važno. Na primer, ako ono što radimo desnom rukom uradimo levom i obrnuto, promenimo mesto gde sedimo ili razdeljak na glavi, raspored nameštaja… Sve to povećava naše iskustvo, širi naš unutrašnji svet. Taj svet širimo i kroz maštanje i zamišljanje. Ukoliko imamo neku sliku u glavi, priču ili simbol koji nam budi prijatnost, možemo češće da mu poklanjamo pažnju. Takođe, možemo se širiti i vremenski, proširivati vremenski okvir na koji smo usmereni, npr. pravljenjem planova za budućnost ili sagledavanjem nekog događaja u svetlu onih koji su mu prethodili. Ne postoje opšta rešenja, svako treba da pronađe ono što mu najviše odgovara.

Naravno, ne treba ni preterivati sa širenjem. Važno je postići što je moguće veću ravnotežu između skupljanja (primanja, ulaza) i širenja (izražavanja, izlaza). Jer i primanje ima važnu ulogu. Zahvaljujući njemu saznajemo šta se dešava u svetu oko nas, kako nas taj svet vidi, zatim, šta se dešava u nama i šta nam je potrebno, kao i šta je svetu (drugima) potrebno. Sve ovo je nužno da bismo gradili dobre i smislene odnose, sa sobom i sa drugima.

• 

• 

Ana Petrović je diplomirani psiholog i telesni psihoterapeut pod supervizijom. Lično i profesionalno duboko je ukorenjena u humanistički okvir iz koga se na čoveka gleda kao na stvaralačko i ka saradnji okrenuto biće. S tim u vezi, kroz razvoj portala www.car-je-go.com radi i na vraćanju ravnoteže u odnos pojedinac – društvo po pitanju odgovornosti. Ova ravnoteža narušena je na štetu čoveka brojnim zabludama o njegovim (ne)moćima i prirodi. Ukratko, bavi se pružanjem podrške Čoveku u čoveku.