Ljubav između ljudi i pasa traje vekovima i često je opevana u literaturi i pesmama. Za samo delić našeg vremena i pažnje, oni nam bezuslovno  poklanjaju svu svoju ljubav, svoje telo, celo svoje biće. Uvek nam veruju i sve nam praštaju

Svaki pas ima samo jedan životni cilj – da nekome daruje svoje srce. Pa ipak, svuda viđamo tužne napuštene kuce, rođene na ulici ili izbačene, žedne ljubavi, hrane i tople ruke. Poslednjih godina mnogo ljudi uzima učešće u akciji Udomi, ne kupuj. Jedna od tih plemenitih osoba je i Tatjana Laketa iz Beograda.

Kada sam te upoznala pre godinu dana intenzivno si se trudila da udomiš jednu žutu čupavu Mašu (iz čega se rodila FB stranica Maša nam traži zauvek dom) i mislim da još nisi mnogo znala o celom tom procesu zbrinjavanja i udomljavanja napuštenih pasa. Od tada, zahvaljujući tvom požrtvovanju, dvadesetak napuštenih šapica je pronašlo svoje ljude i tople domove a dvoje od njih je ostalo kod tebe jer su ti potpuno osvojili srce. Kakav poriv te vodi da svoje vreme, trud i novac u tolikoj meri ulažeš u ovu misiju?

Maša je bila prvi pas kog sam spasila ja, prethodne su spašavale moje ćerke.  Imala je šest godina, a ljudi nerado udomljavaju starije pse. Kao neko ko se više od 20 godina bavi komunikacijama, odlučila sam da svoje znanje iskoristim za pomoć napuštenim životinjama i tako je nastala stranica zahvaljujući kojoj je  dom pronašlo dvadesetak tih divnih bića koje smo zbrinule mi, ali sigurno još toliko šapica koje su uz našu pomoć zbrinuli drugi ljudi. Zamislite taj osećaj: nađete psa na ulici, deponiji, u šumi, gladnog, bolesnog, na smrt uplašenog…  A onda, zahvaljujući vašem trudu, on nastavi život kao član porodice, na jastucima, voljen i pažen. Nedavno mi je jedna udomiteljka napisala da sam ja dobra vila njihove porodice. Srećne su njuškice čije živote smo spasile, a srećne su i njihove porodice. To je neiscrpan izvor motivacije. 

Svaki pas ima samo jedan životni cilj – da nekome daruje svoje srce

Živiš u 50 kvadrata sa dve ćerke i tri svoja udomljena psa a sa vama je uvek bar još  jedan koji čeka na pravog udomitelja. Uz to, radiš odgovoran posao i to u drugom gradu.  Gde nalaziš snagu da istraješ u svemu tome? Da li se ikada obeshrabriš i upitaš: Šta mi sve ovo treba?

Jedno vreme sam govorila: evo, još samo ovu da spasim, posle ću samo da pomažem drugima da udome svoje spašene šapice. Posle desete jubilarne “samo ove”  prestala sam da lažem sebe (drugi me ionako već nisu shvatali ozbiljno). Da, jeste, naporno je. Ustajem jako rano da bih prošetala pse pre vožnje od 100 km do posla, čim dodjem kući opet u šetnju. Vodim ih kod veterinara i lečim. Ponekad organizujem prevoz do Beograda. Opterećenje postoji i za moju decu, bez koje, sa svim mojim obavezama, ovo ne bi bilo moguće. Brinem kad se za neku kucu niko ne javlja. Brinem kakve su osobe koje su se javile. Plačem svaki put kada se udome jer osećam mešavinu sreće što su našle dom i tuge zbog rastanka. Da, ima obeshrabrujućih situacija kada se zapitam “šta mi je sve ovo trebalo”. Ali onda se desi novo udomljenje, nova pobeda i onda u trenutku zaboravimo sve što je bilo teško i idemo dalje.

Kako procenjuješ ko od zainteresovanih osoba može biti dobar udomitelj i da li se dešava da moraš da ih odbiješ iz nekih razloga?

Ima dosta elemenata koje proveravam jer je važno da budu svesni  o kakvoj se obavezi radi, da imaju mogućnosti i spremnost da kuci pruže ono što joj je potrebno u narednih 10 ili 15 godina.  Ali moram priznati da, uz sve racionalne razloga za i protiv, presudno je ono što kaže moje srce. Prosto kad mi se javi pravi čovek za pravog psa, nekako to znam više na nivou osećaja nego na razumskoj ravni. Jednom predivnim ljudima nisam dala predivnog psa jer sam osetila da nisu jedni za druge. Kasnije sam istim tim ljudima udomila drugog psa, sa kojim su odmah “kliknuli”. Svaki pas ima svog pravog čoveka. Ja imam to veliko zadovoljstvo da sam nekima od njih pomogla da se nađu. 

Sa udomiteljima potpisuješ ugovor o odgovornom vlasništvu. Kako postupaš ako neko uzme psa pa se predomisli?

U mom ugovoru stoji da se pas, u slučaju nekakvog odustajanja, vraća isključivo meni, dakle nema preudomljavanja psa bez mog znanja. Vrlo je jednostavno – sedam u kola i idem po psa. Srećom, samo jednom mi se desila ta situacija, ali je kuca vrlo brzo udomljena u divnu porodicu. Jedna kuca je vraćena jer je preskakala ogradu od 180 cm (pas od 12 kilograma) pa je preudomljena za život u stanu i sada je savršen ljubimac. Nadam se da će tako i ostati jer je vraćanje zaista veliki stres za psa. 

Da li se izdvaja neki posebno radostan ili tužan trenutak u tvom radu sa kucama i njihovim udomiteljima?

Srećnih trenutaka je mnogo, a možda bih posebno izdvojila srećno udomljenje petogodišnje kuce koja je sa godinu dana ostala bez oka, a zatim provela skoro četiri godine u jednom azilu, u mračnom boksu. Najtužnije je bilo izgubiti bitku za život mace koja je u trenutku kada je “vlasnik” shvatio da joj je kraj, izbačena na ulicu. Sudbina je htela da baš u tom trenutku ulicom prodje moja mlađa ćerka. Potrudile smo se da poslednje dane provede okupana ljubavlju, ali nismo uspele da je spasimo. To je bio zaista veliki udarac za sve tri. 

Svaki pas ima svog pravog čoveka. Ja imam to veliko zadovoljstvo da sam nekima od njih pomogla da se nađu

Kad se zagledaš o uči psa, šta vidiš?

Mogla bih da kažem ljubav, vernost, prijateljstvo, i sve je to tačno za svakog psa.  Ali svaki pas ima različit karakter, a to se vidi u pogledu. U očima pasa koje ja srećem, često vidim poziv u pomoć, molbu, nadu, a bilo je i onih u kojima nade već više nije bilo… Gledati kako se ugašene oči ispunjavaju nadom, pa životom, srećom, neopisiv je osećaj. 

Koliko ti je sve ovo promenilo život?

Više nemam slobodnog vremena, mnogo toga sam zapostavila, ponekad sam premorena, u stanu nam je često neopisivi haos… Ali vredno je svake sekunde. Srećna sam što moja deca uče da spasu, pomognu i, možda ono najteže, da puste voljeno biće da ide dalje kad dođe vreme. 

U očima pasa koje ja srećem, često vidim poziv u pomoć, molbu, nadu, a bilo je i onih u kojima nade već više nije bilo…

Koje osobine, osim plemenitosti, treba da ima osoba koja želi da radi ovo što ti radiš?

Ponekad me parališe tuga zbog svega što bezdome životinje trpe i ispuni me beznađe jer ne mogu da im pomognem svima.  Zato je važno da budeš jak, da možeš da se podigneš kad je teško, a stvarno je teško gledati svu tugu i patnju životinja. Da budeš uporan, ali i strpljiv, da sačekaš pravi trenutak i pravu osobu za svog štićenika.  

Osobe koje žele da se posvete udomljavanju napuštenih životinja treba da znaju da je naša najvažnija uloga edukacija. Veliki broj ljudi nema predstavu o svemu što se životinjama dešava u Srbiji. Još uvek je mnogo ljudi koji se protive sterilizaciji, jer im je skupa/neprirodna/ ili misle da će se pas promeniti. Uz to još uvek postoje veterinari koji preporučuju bar jedan okot pre sterilizacije. Nažalost, kao što je ženama u Srbiji abortus najčešći vid kontracepcije, tako je i izbacivanje najčešći način na koji se u Srbiji rešava problem neželjenih štenaca. 

Dok se ovaj problem sistemski ne reši, i dalje će stotine životinja svakodnevno umirati u mukama u našoj zemlji. Mi možemo da spasimo samo deo. A to je jako teško prihvatiti. Zato je, uz spašavanje, jako važno da shvatimo i svoju ulogu u podizanju svesti o ovom ogromnom problemu u našoj zemlji.

Pročitaj i: Živeti život sa smislom

Tekst: Snežana Trajkov / Foto: VremeZa