„Dijalog je životan, vrcav, nepredvidljiv, često nam kazuje mnogo više od onog što je očigledno… Slično je i u svakodnevnom životu, čak i kada je reč o najobičnijem ćaskanju“, kaže pisac Dragan Dimitrijević koji neguje ovu formu u svom stvaralaštu, a sve više privlači pažnju čitalačke javnosti

„Da slučajni susreti mogu biti zaloga visoke književnosti uverljivo svedoči „Neka se završi u Torinu“ prozni prvenac Dragana Dimitrijevića. Iako prividno jednostavni i neobavezujući, razgovori uz kafu mladih ljudi neosetno se pretaču u sudbinske dijaloge čiji je ulog ništa manje do sav preostali život„, rekao je Zoran Živković za njegov roman. Za VremeZa, Dragan nam je otkrio kako nastaju njegove lične ali i književne priče.

Godinama si pohađao časove kreativnog pisanja, ulagao u sebe i na drugim poljima. Da li se po tebi rad na sebi podrazumeva ili…?

Trebalo bi da se podrazumeva, ali svako mora za sebe da odredi koja je to mera koja mu prija. Za mene je bitno da se klonim krajnosti. Ako je na jednoj strani duhovna i fizička zapuštenost, na drugoj je potpuna opsednutost ulaganjem u sebe. Rasplinutost na mnogobrojne oblasti ujedno je i prepreka da se posvetimo onoj koja nam najviše znači. Kao kad roditelji šalju dete na glumu, klavir, jahanje, tenis, španski i svakog drugog četvrtka mandarinski. Lepo je sve to, ali kada se ta deca igraju?

Rasplinutost na mnogobrojne oblasti ujedno je i prepreka da se posvetimo onoj koja nam najviše znači.

Da li pisanje može da se nauči?

Mislim da je najbolje reći da može da se unapredi. Meni je višegodišnji mentorski rad sa profesorom Zoranom Živkovićem neizmerno pomogao u tome.

Koliko smo kao društvo, pojedinci talentovani?

Vrlo smo nadareni. Moguće je da su česta društvena previranja doprinela da se nadarenost pojavljuje i tamo gde je ne očekujemo. Problem je veliki broj nadarenih ljudi koji malo šta ostvare. To je, međutim, breme našeg društva s kojim pojedinac mora da se nosi. Slično bi moglo da se kaže i za nedostatak smelosti i sklonost ka patetici. Ali bolje tako nego da smo nenadareni, a produktivni, smeli i neskloni patetici.

Tvoje priče obiluju zanimljivim detaljima. Koliko je svesnost trenutka, prostora važno za pisca, a koliko se toga odvija intuitivno?

U osnovi je intuitivno. Priča je uglavnom nesvesno uronjena u određeni vremenski i prostorni kontekst. On je nekada prepoznatljiv na prvi pogled, dok je nekada manje očigledan. Ako je priča dobra, nebitno je kada se i gde dešava.

Detalji priči daju poseban pečat, zbog čega neke naročito volimo i pamtimo ih. Moraju, međutim, da budu podređeni pripovedanju, inače su loši za priču. Slično kao što i stvarni događaji mogu da imaju odjek u priči, ali to mora da bude u funkciji pripovedanja, inače nepotrebno opterećuju priču.

Dijalog je životan, vrcav, nepredvidljiv, često nam kazuje mnogo više od onog što je očigledno…

Zbirka „Neka se završi u Torinu“ prikazuje nam zanimljive dijaloge različitih parova tokom njihovih slučajnih susreta. Koliko smo svesni razgovora, tog povezivanja i razdvajanja rečima?

Meni je dijalog kao forma izuzetno zanimljiv. Preovlađuje u mojim prvim pričama, dok je nešto manje prisutan u zbirci „Odsad će sve biti dobro“. Dijalog je životan, vrcav, nepredvidljiv, često nam kazuje mnogo više od onog što je očigledno… Slično je i u svakodnevnom životu, čak i kada je reč o najobičnijem ćaskanju. Kultura razgovora je, nažalost, u opadanju. Ne idu joj na ruku narcisoidnost, isključivost, pojednostavljivanje…

Pasionirani si biciklista. Pisao si i svojevrsni blog „Utorkom na dva točka“ za CITYmagazin. Da li taj sportski duh pokreće i na aktivizam koji prevazilazi lični interes?

Aktivizam tog tipa ranije mi je bio bliži. Sada sam više od onih koji rade po svom i trude se da drugima ne sole pamet. Sav biciklistički aktivizam završava se na tome da ponekad prijateljima ispletem točak ili namestim kočnice.

Pisanje kolumne pomoglo mi je da nađem formu koja me najviše raduje – kratku priču koja, u najširem mogućem smislu, ima veze s vožnjom bicikla. Nastavio sam da ih pišem do danas. Nakupilo se tih biciklističkih priča za celu jednu zbirku. To bi još i najpre moglo da se objavi.

Kako kreiraš svoje Vreme za…

…porodicu

Moja trenutna preokupacija, zbog dvoje male dece. Najvažniji oslonac za sve životne izazove.

…kreativnost

Da svake nedelje smislim novu priču za laku noć. Najnovija je o Rimskom bunaru, zalutalim vitezovima trouglastog stola, tajnoj pruzi kroz Saharu, Ali-babi i sedamnaest ljutih gusara. Izmišljam, recikliram i mešam sve i svašta. Provaliće me deca jednog dana kad porastu, ali nema veze.

…sport

Bicikl vozim kad god mogu. Sa suprugom ponekad odem na basket. Igra mi se fudbal.

…zdravlje

Sada je zapostavljeno sve što nema veze s epidemijom. Mentalno zdravlje je naročito ugroženo. Kada jednog dana ova epidemija mine, bilo bi lepo da barem delić pažnje koji joj poklanjamo usmerimo na: zagađenje vazduha, vode i zemlje, lošu ishranu, zanemarene preventivne preglede, fizičku neaktivnost…

…knjigu

Trudim se da pratim savremenu književnost, i svetsku i domaću. S vremena na vreme vraćam se klasicima i piscima koje sam zavoleo u ranoj mladosti. Pokušavam da razvijem čitalačku naviku kod svoje dece.

…film

Pripadam generaciji kojoj su filmovi bili izuzetno važni tokom sazrevanja. Nekada rasprostranjena piraterija omogućavala nam je da lako dođemo do bilo kog naslova. Omiljeni mi je „Jednostavni ljudi“ (Simple Men). Zbog naleta serija, film se vraća prirodnom okruženju – festivalima i bioskopskim salama. Muzej jugoslovenske kinoteke ima najlepšu bioskopsku salu i repertoar koji nije uslovljen zaradom.

…muziku

Izuzetno su mi se svideli „Šlageri sa šlagom“ Anje Đorđević, od pre nekoliko godina. Volim i ono što radi Kralj Čačka, pa se trudim da ne propuštam njegove nastupe. Kod nas se malo pažnje obraća na klasičnu muziku. Irena Popović, recimo, pravi čuda svojom muzikom za pozorište, LP duo ima izuzetne koncerte… Nedostaje mi koncertna gužva.

…pozorište

Trenutno najčešće vodim decu u pozorište. Srećom, imam prijatelje u pozorišnom svetu, pa sam u toku sa dešavanjima. Bilo bi lepo da se pozorište što pre izvuče iz epidemijske krize, pa da se poveća broj novih produkcija. Dotad će i deca da porastu.

…motivaciju

Dokolica, šetnja bez nekog posebnog cilja, vozikanje biciklom, slušanje radija…

Pročitaj i: Kivnost kao odraz optimizma

Tekst: Sandra Pekić / Foto: VremeZa