„Džez se danas čini kao otvoreno-društveni poligon u kojem ima prostora za raznolike vidove stvaralaštva i identiteta“, kaže saksofonistkinja, kompozitorka i liderka bendova Jasna Jovićević, sa kojom razgovaramo o ovom fenomenu ali i o njenoj novoj knjizi „Dobro jutro, džezerke“
Jedna od vodećih džez umetnica u Srbiji, Jasna Jovićević je kompozitorka, izvođačica i liderka umetničkih projekata kao što su Jasna Jovicevic Quinary, ANJALI Trio, Jovicevicc/Miklos/Vojcinski Trio, Jasna Jovićević Solo i drugo. Diplomirala je džez saksofon na Muzičkoj akademiji „Franc List” u Budimpešti, magistrirala muzičku kompoziciju na Univerzitetu Jork u Torontu i stekla titulu Doktora nauka umetnosti na Univerzitetu Singidunum u Beogradu, sa fokusom na fenomenologiju džeza i slobodnu improvizaciju, istražujući praksu muzike u odnosu na rodne studije.
Studirala je i dobila stipendije za mnoge rezidencione programe u Njujorku, San Francisku, Banfu, Gracu, Brazilu i Španiji, Zagrebu, kao i na muzičkim takmičenjima u Milanu, Budimpešti i Ljubljani, dobila je i stipendiju za istraživanje JEN-a u Smithsonian Institute (Vašington DC), a takođe i bila i nacionalna pobednica EU AI Lab projekta za svoj rad „Sedim i brinem za nju“.
Svoj autorski rad Jasna je izvodila širom Evrope, SAD-a i Kanade na mnogim domaćim i međunarodnim festivalima. Njeni autorski albumi su: “Invented Reality”, “Zvuk ptica”, “Travellers” (Dharma), “Flov Vertical” objavljen kod britanske izdavačke kuće FMR Records, “Informal Shapes” (sa fri-džez triom Jovicevic/Miklos/Wojcinski) i “Sounding Solitude” za englesku etiketu The State51 Conspiracy (sa Jasna Jovicević Quinary), te album „Cardinal Points” (sa Elizabet Harnik i Anete Gisrigl / trio ANJALI). Osim toga, učestvovala u brojnim albumima kao solistkinja.
Predaje muziku i muzičku metodologiju na univerzitetskom nivou, ali i razvija neformalne muzičke metode u obrazovanju dece i profesionalnih muzičara. Jasna je liderka i osnivačica ženskog big benda New Spark Jazz Orchestra – Žene Balkana u Džezu.
Kao učiteljica joge, željna je da istražuje i eksperimentiše u okviru novih muzičkih praksi sa multidisciplinarnim pristupom zvuku i vibraciji. Jasna aktivno objavljuje naučne radove iz discipline umetničkog istraživanja u muzici. Nedavno je objavila knjigu „Dobro jutro, džezerke“ kojom postavlja pitanja da li naša sredina smatra neophodnim poboljšati status i položaj džez instrumentalistkinje u cilju kreiranja raznovrsne i rodno ravnopravne regionalne muzičke scene; da li ova sredina stremi ka razvijanju potencijala džeza kao društvene i kao umetničke prakse ili će se i dalje polirati izvrsnost stila od pre sto godina. Razgovaramo sa Jasnom o ovoj i drugim temama za #VremeZa.
U talasu novih medija i digitalizaciji nama poznate realnosti, džezu se daje malo mesta (skoro nimalo), ili u vrlo uskim krugovima znalaca. Tvoja knjiga probija okvire i približava nam priču o smeru razvoja ovog pravca. Možeš li nam reći više o svojim iskustvima i istraživanjima poslednjih godina, kao i viđenje u kom smeru se razvija džez scena?
Profesionalno se bavim muzikom više od dve decenije a džez sam praktikovala u različitim kulturnim i društvenim sredinama kao saksofonistkinja, kompozitorka i liderka bendova. Džez je sinonim za savremenost, istraživanje nepoznatog, saradnju i interakciju, kreiranje muzike kroz uodnošavanje sa drugima, kulturom, istorijom i društvom. Ova vrsta muzike zahteva promene, kretanje, stalno pregovaranje, nevezivanje, odricanje poznatih šablona, eksperimentisanje sa novim formama i tu ne mislim samo na muzički sadržaj.
U poslednjoj deceniji možemo svedočiti nastavku tendencije grananja ovog žanra, brisanju granica između stilova, interdisciplinarnijim pristupima i zadiranju u kompleksnije umetničke izraze i istraživanja. Džez se danas čini kao otvoreno-društveni poligon u kojem ima prostora za raznolike vidove stvaralaštva i identiteta.
Kod nas konkretno, džez nije zapravo “uhvatio koren” kao što je to slučaj u zapadnoevropskim zemljama i naravno, u Severnoj Americi gde je nastao i bio deo popularne kulture između `40-`60. godina prošlog veka. Mi smo tada popularnu američku muziku “preuzeli” i pokušali da prilagodimo svojoj naviknutoj percepciji, već poznatim i prepoznatljivim ritmovima, melodijama i društvenim kontekstima. Čak i danas, kada se tu i tamo i čuje za džez, često je baš u takvom obliku u kojem se prožimaju pop i etno muzika sa stilskim obeležjima džeza.
Ali džez može biti mnogo toga; za mene je to muzika od koje se očekuje i strepi neukroćenost. Slušanje i sviranje takvog džeza podjednako zahteva strpljenje, pažnju, radoznalost za nepoznatim i nekonvencionalnim načinima izvođenja, te je razumljivo zašto nije deo popularne kulture. Širokoprihvaćeni muzički žanrovi uglavnom podržavaju formate koji su prepoznatljivi, prijemčivi i na neki način – predvidljivi. Kao što si sama spomenula, brzina razmene informacija i digitalna realnost koju živimo, često nas navikava na lak sažvakan sadržaj za koji nije potrebna posvećenost i udubljivanje.
Iako džez nema široku publiku u Srbiji, uvek su postojale i danas postoje inicijative, ostrva, oaze, grupe i skupine muzičara-ki i entuzijasta-kinja koji-e održavaju plamen džeza na margini. Kao aktivna članica džez scene i teoretičarka umetnosti, bavila sam se raznolikim istraživanjima vezano za praksu džeza. Jedno takvo istraživanje je predstavljeno u mojoj knjizi “Dobro jutro, džezerke”.
Dotičeš se tema rodne ravnopravnosti o kojoj verovatno većina i ne razmišlja kada je muzika u pitanju. Koje su to strategije kojima se džezerke služe da osvoje i zadrže svoj položaj kao ravnopravne i prihvaćene akterke unutar muzičke i društvene prakse džeza?
Muzičari su u sopstvenoj muzičkoj tradiciji i društvenom okruženju primenjivali patrijarhalni ideološki pristup i tako reprodukovali socijalni ideološki obrazac u džez diskursu. Poznato je da je muškarac džezer – instrumentalista, a retko je tu i žena – najčešće kao pevačica. Instrumentalistkinje su često predstavljene kao „druge”, „novitet”, „jedine” i ne-autentične u odnosu na muškarce, čime su izložene dvostrukim standardima društvenih (patrijarhalnih) obrazaca inkorporiranih u mikrokontekst žanra džeza.
Kako bi muzičarke učestvovale, kreirale i proizvodile novo znanje u izvođačkoj i društvenoj praksi, primorane su da primenjuju različite strategije socijalnog odnošavanja i pozicioniranja u društvenom organizovanju, ulažući dodatni napor, motivaciju i hrabrost. Džez instrumentalistkinje bivše Jugoslavije su u odnosu na društvene sredine Zapadne Evrope i SAD-a dodatno uslovljene balkanskim patrijarhalnim društvenim obrascima. Poređenje njihovog iskustva iz inostranstva i iskustva iz svoje zemlje dokazuje nepovoljan ishod sprovođenja rodnih i kulturnih politika na Balkanu.
Poznato je da je muškarac džezer – instrumentalista, a retko je tu i žena – najčešće kao pevačica
Instrumentalistkinje razrađuju svoje strategije kako bi opstale i zadržale se na džez sceni; prihvataju medijske stereotipne reprezentacije identiteta ili kreiraju svoje jedinstvene stereotipe kako bi sebi osigurale vidljivost, udružuju se sa drugim ženama u velike ili manje muzičke formacije i inicijative ili suprotno, imaju tendenciju da rade “same” kako bi zadržale medijski prepoznatljivi obrazac jedine i “izuzetne”, namerno ističu ili namerno ne ističu svoj rod i seksualnost. Ono što je najčešća strategija naših džezerki je odlazak u inostranstvo gde ih čeka inkluzivnije društvo sa boljim mogućnostima u obrazovanju, karijeri i stvaralaštvu.
Kakav je odnos starih i novih generacija umetnika kada je u pitanju rodnoravnopravni status?
Džez sam zbog svoje interaktivnosti u sprovođenju prakse u svojoj knjizi posmatrala kao društveni konstrukt kroz čiji se istorijski linearni narativ i ponavljanje prakse ideološki definisalo hegemonijsko polje moći. Unutar njega se potvrđuju, kontrolišu i osnažuju stereotipi, norme, strukture uodnošavanja, kodiranje prakse i idiom. Na taj način se stvorio narativ dominantnog džez diskursa u kom preovladavaju muškarci.
Starije generacije podržavaju staro čitanje i definisanje džeza kao muške prakse a doživljavaju instrumentalistkinje kao kuriozitet i spektakl. Ako bilo koga od njih upitate ko su im istorijski ili čak i savremeni-e najomiljeniji-e džezeri-ke, koliko ćete imena instrumentalistkinja dobiti u odgovoru?
Veoma je mali procenat prisutnosti naših muzičarki na regionalnim džez festivalima (manje od 2%)
Ne znam da li je mnogo drugačije po pitanju novijih generacija. Žena zasigurno ima više, pojavljuju se i svojim primerom menjaju narativ. Ali da li se njihov status menja… nisam sigurna. Nisu džezerke jedine odgovorne za promenu, odgovorni su i oni koju su u ovom momentu na položaju moći.
Šta je neophodno ženama na muzičkoj sceni danas kod nas?
Značajni su postavljanje ženskih uzora i preispitivanje šire društvene zajednice o stereotipnim obrascima reprezentacije žene u džezu kao prvi koraci ka rodno uravnoteženijoj muzičkoj sceni regiona. U svim regionalnim obrazovnim institucijama koje imaju džez program na srednjem i visokoškolskom nivou, nema žena na stručnim predmetima džeza (osim pevanje), veoma je mali procenat prisutnosti naših muzičarki na regionalnim džez festivalima (manje od 2%), u big-bendovima ih nema uopšte, nisu afirmisane ni podržane ni u fazi školovanja, ni u karijeri.
Koja je bila glavna vodilja za pisanje i izdavanje knjige?
Ova knjiga je pisana iz moje lične potrebe kao džezerke da artikulišem, prepoznam, naučim i razumem, a pre svega – prihvatim višedecenijsku nelagodnost i osećaj neprihvatljivosti u svom profesionalnom okruženju. Cilj nije bio da upirem prstom u bilo koga/šta zbog svog osećaja nesigurnosti, već nasuport, da spoznam stvarni uzrok i mogućnosti transformacije sebe kao umetnice i sredine u kojoj stvaram.
Trenutna istraživanja u vezi sa džezom pokazala su nedovoljnu zastupljenost žena u svim segmentima žanrovske produkcije, reprezentacije, edukacije i muzičke industrije, ne samo kod nas, već i na međunarodnoj sceni. Džez oličava muški kolektivni izraz prakse, bez obzira na vreme i savremenost u kojem se praksa izvodi. Mediji, muzička industrija, kritičari, selektori festivala, istoričari i drugi su naturalizovali imidž žene u džezu kao marginalne i izuzetne, te na taj način postavili džezerku na stalno drugo mesto.
U još gorem slučaju, nisu je ni postavili na mesto, već potpuno izopštili iz narativa kao učesnice. Takva vrsta diskriminacije dovodi do neravnopravne podele moći, mogućnosti za rad, karijeru, obrazovanje i učešće u javnoj sferi kulturnog i društvenog života.
Prihvatanje žena kao ravnopravnih učesnica ovog žanra bi unapredilo i samo umetničko polje džeza
Rezultati istraživanja, koji su predstavljeni u knjizi, dokazuju prisutnost žena, kvalitet njihovog rada i aktivno učešće na džez sceni koje je potrebno pre svega primetiti, afirmisati i popularizovati. Ovim radom sam imala nameru da ukažem na njihov status i potrebe društva. Prihvatanje žena kao ravnopravnih učesnica ovog žanra bi unapredilo i samo umetničko polje džeza koje, pre svega, zagovara kreativnost u demokratskom, inkluzivnom, interaktivnom i saradničkom okruženju.
Šta bi želela da knjiga ostvari i kreira u javnosti?
Džezerke sviraju, improvizuju, komponuju, aranžiraju, vode bendove, produciraju i učestvuju u kreiranju džeza kao muzičkog izraza još od njegovih začetaka. Bile su i ostale aktivne i produktivne na svetskoj sceni, zastupljene na svim instrumentima, stilovima džeza i granama muzičke industrije. Gledajući na istoriju i savremenu scenu, mogli/e bismo da svedočimo i učimo o njihovom ravnopravnom doprinosu u stvaranju inovantnih kreativnih umetničkih postignuća.
Ali znanje o tome izostaje. Možda ova knjiga može uticati na promenu paradigme u našem društvu. Možda može ukazati na greške i načine na koje se te greške vrlo lako mogu ispraviti. Možda ova studija zagolica maštu onima koji žude za raznolikošću, jednakosti i potrebama da savremena džez scena postane bolja, jer smo sada svi tu. Takođe, duboko se nadam da istraživanje može poslužiti kao maleni beli reflektor uperen u sjajne regionalne džezerke i njihov umetnički rad koji pruža značajan doprinos umetnosti džeza.
Kome preporučuješ da obavezno pročita tvoju knjigu?
Knjiga je, pre svega, za sve one koji vide džez scenu kao idealnu i inkluzivnu društvenu sredinu u kojoj smo svi već jednaki. Mnogi ne primećuju problem i čini im se da je sve u redu, jer oni sami nemaju ništa protiv da žene budu deo scene. Baš njima, koji romantično doživljavaju džez i muzičku industriju, preporučujem knjigu, jer su upravo oni na korak od rešenja; možda su baš oni ti koji treba da pritisnu zeleno dugme.
Pročitaj i: Poruke kosmičke glasnice
Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Nikola Lučić
